Ring Ring 2011, Drugo veče: Sainkho Namtchylak/ Svetlana Spajić/ Mia Zabelka i Gramosteanj, Dom Omladine Beograda, 15 April 2011.

Moj dinamični rokenrol život ponekad je odgovoran za ogromna odricanja i propuštanja događaja koje pošteni ljudi čekaju čitav život a kasnije o njima pišu knjige i podižu im mauzoleje. Tako recimo večeras propuštam retko, da ne kažem jedinstveno pojavljivanje Alejandroa Jodorowskog pred beogradskom publikom, propuštam nastupe Mary Halverson trija i Kammerflimmer Kollektiefa na trećoj večeri Ring Ring Festivala, a propustio sam i prekjučerašnje otvaranje Ring Ringa i nastupe Ursa Leimgrubera, te Sainkho Namtchylak.

 

Za Sainkho mi je možda bilo i najteže što je propuštam, objašnjavajući svima koji su hteli da me slušaju da je u pitanju „boginja“ i „Marija Kalas narodne pesme“, roneći gorke suze i škrgućući gnevno zubima u snu. Prokleti rokenrol, imaće mnogo toga da objašnjava kad se dignu kuka i motika.

 

Bilo kako bilo, srećan raspored zvezda u sadejstvu sa finansijskim kriziranjima širom zemaljskoga šara udružili su se da mi podare još jednu šansu da svedočim nastupu Sainkho Namtchylak u rodnom mi gradu, pa sam sinoć tako imao prilike da je vidim u kolaboraciji sa još dve, doduše mlađe, ali renomirane muzičke udarnice.

 

Staviti Svetlanu Spajić i Sainkho Namtchylak na istu binu potez je dostojan genija. Jasno, on je i posve logičan – nema ničeg prirodnijeg od spajanja dve među najboljim pevačicama koje danas uopšte rade u polju tradicionalne muzike, jednu sa statusom žive legende, matrijarha čitave scene i drugu koja je regionalni šampion i na dobrom putu da se i sama ovenča krunom vladarke sveta u godinama koje dolaze. Ring Ring je i prethodnih godina imao inspirisana uparivanja domaćih izvođača i renomiranih svetskih zvezda improvizovane ili tradicionalne muzike ali nije preterano reći da je ovo bilo do sada najvisokoprofilnije.

 

Spojiti dve tradicije i dva pristupa pevanju možda i nije lak zadatak. Tuvanski pastirski folk i sprsko brdsko dovikivanje imaju i sličnosti i razlika, ali tvrdoglavo držanje za samo jednu formu, sa bilo koje strane, jasno je, ne bi bilo od koristi nikome. Srećom, ovde nismo imali posla sa nekakvim zatucanim, konzervativnim izvođači(ca)ma.

 

Naprotiv, ako postoji jedna jasna zajednička karakteristika koja spaja Svetlanu i Sainkho (pored toga što su u svetskom vrhu po onome što rade), to je da obe imaju potpuno otvoren pristup narodnoj muzici čiju prošlost baštine u sadašnjosti kako bi joj obezbedile budućnost. Sainkho je uostalom čuvena po svom slobodnom mešanju tradicionalne muzike sa avangardom i improvizacijom (pa i lakim teatrom), a Svetlana je ne samo pevačica sposobna da nam pruži sve od klasičnog alta do prljavog, planinskog poja, već je i aktivno zainteresovana za tuđe muzičke tradicije i izraze.

 

Uostalom, ako teorija laže, praksa ne laže, već sam početak nastupa je bio jasan manifest želje da se radi zajedno: Sainkho sa grlenim dronom tuvanske visoravni, Svetlana sa krešendima izlomljenim lelekom: „Oj Sainko, tuvanska đevojko, pevaj jako i pevaj duboko!“

 

Humor i razonoda nisu nužno sastojci koje ozbiljan, namrgođen ljubitelj avangardnih muzičkih sadržaja želi da vidi u koncertnoj ponudi kad plati kartu i sedne da konzumira umetnost. Nije to samo zato što je svoj život bazirao na askezi od veselja i setnim uspomenama na danas odsutne erekcije. Humoristički elementi u ovoj muzici prečesto su samo nervozni gestovi koji treba da zasene prostotu i skrenu joj pažnju sa činjenice da izvođači zapravo nemaju mnogo poverenja u ono što rade. Al’laha mu, nije preterano reći da sam svojevremeno propao kroz zemlju slušajući Borisa Kovača kako je na jednom koncertu provlačio kabaretski stendap, iako barem njegova muzika nema problem sa ubedljivošću niti se njezin autor ikada mogao optužiti za neverovanje u istu.

 

No, Svetlana i Sainkho srećom sa humorom nisu preterivale i zapravo je posle nekoliko stihova koje je Svetlana otpevala na početku, ostatak nastupa bio sasvim lišen verbalnog, oslanjajući se samo na zvuk, vokalizacije, šumove ritam, harmoniju…

 

Azijske skale i nežne melodije umeju dobro da sednu uz dinarska zapomaganja i trilerima bogato pevanje. Obe pevačice dobro su razumele onu drugu, preplićući dovoljno srodne ali i dovoljno različite melodijske linije da se kombinovanje tradicija i izraza dovede u onu zlatnu sredinu gde razlike proizvode ugodnu napetost u kojoj se sličnosti skladno dopunjuju. Naravno, Sainkho je ulaskom u grleno pevanje sa avetinjskim harmonicima stvari vrlo brzo pogurala ka obzorju transcendentnog gde se Svetlana dobro snalazila sa svojom pesmom, ali pravi kopernikanski preokret nastupio je kada je Svetlana preuzela ulogu tuvanske čobanice i pokazala da je njena priča (i demonstracija) od prošle godine o tome da se „malo razume“ u grleno pevanje bila ozbiljan slučaj skromnosti. Način na koji je ona sinoć sa lakoćom držala dugačke harmonike i modulirala sopstvenim ustima i tuvankino pevanje bio je za strahopoštovanje.

 

Sainkho je tokom ovog nastupa bila, kako već to zna da bude, nasmejana i raspoložena ali nije da smo od nje dobili izvođenje života. Zadovoljna time da se igra dobro znanim tehnikama, tuvanka je za sledeću pesmu dohvatila bubanj i u njega udarala, filujući atmosferu malim kricima i jednostavnim melodijama. Svetlana ju je pratila na drobuljama, da bi postupno obe žene prešle iz pevanja u nemušte vokalizacije, kombinujući jednostavni ritam bubnja sa dahtanjima, režanjima i lajanjima, a sve na oduševljenje publike.

 

Po Svetlaninom odlasku sa bine, Sainkhoi se pridružila austrijska avangardna violinistkinja Mia Zabelka. Miu smo gledali prošle godine na istom ovom festivalu u nastupu koji nije bio previše interesantan, mada je to bilo najpre na ime nesnalaženja legendarnog bubnjara Pavela Fajta sa improvizovanim formama. No, Mia i Sainkho su sinoć uspostavile mnogo uspešniji odnos pa je žensko pismo koje smo mogli da čujemo bilo znatno prijatnije za konzumaciju. Ne da smo imali posla sa nekakvim otvaranjem novih horizonata, Sainkho i Mia su pružile jednu kompaktnu improvizaciju dobro razumejući kada treba da se dobacuju samo komadićima zvuka, a kada da puste harmonijama da same od sebe pronađu put do smisla, no sve je to bila uglavnom standardna improv ponuda za ovakve prilike. Zabelkina električna violina mi nije baš najomiljeniji instrument na svetu – naravno moguće je da je to samo moj izraženi snobizam i insistiranje da akustična violina po definiciji ima „pravi“ zvuk, dok su kompresija i distorzija što stižu kroz pikap tek nezgrapna aproksimacija istog – ali barem je njena svirka bila sasvim na mestu, sa pravim odabirom kada da se svira kroz gestove a kada da se tonovima omogući da dišu. Nešto manje ubedljivo bilo je Miino glumatanje i pevanje, jedan uobičajen pokušaj avangardnog muzičara da demonstrira kako njegova muzika nije tek cerebralni akademski opit već da dolazi iz duše, no dobro, nije bilo ni previše iritantno (osim mom prijatelju Mićunu koji je gunđao o tome kako je, pored svega Mia i u vrhu kandidatkinja za najgore obučenu ženu milenijuma). Kada je Sainkho pozvala i Svetlanu da im se pridruži imali smo priliku da u finalu koncerta čujemo još jednu spontanu kompoziciju, u kojoj je najstarija i najiskusnija izvođačica na bini dopustila mlađim koleginicama da povedu priču, a što su ove sjajno iskoristile. Sainkho je inspirisanu igru distorzirane violine i Svetlanine jeke diskretno farbala dubokim grlenim brujanjem i ovaj nastup je do svog kraja doskakutao nadahnuto i više nego prijatno. Kako već rekoh, bez previše revolucionarnih momenata ali sa dovoljnom količinom lepote da nam srce bude puno.

 

Sala Pogona Doma Omladine se potom malčice ispraznila, dok su iz nje izašli surovi avangardisti, a zamenili ih beogradski Cincari. Gramosteanj iz Makedonije su najvažniji ondašnji, a uzgred i balkanski, sastav koji se bavi izvođenjem tradicionalne cincarske muzike, pa smo sinoć imali ful program u vidu zastava, narodnih nošnji, čobanskih štapova, uvoda na cincarskom koga je prevodila predstavnica Društva srpsko-cincarskog prijateljstva itd.

 

Jedno je sigurno, Cincare ne treba zvati Vlasima, kako sam ja u jednoj prilici nesmotreno učinio. Iako se ova dva termina u određenoj meri preklapaju, Gramosteanj već i imenom sugerišu da pripadaju cincarskoj populaciji poreklom sa planine Gramos (Makedonci je zovu Грамуща) na granici Albanije i Grčke, tako da je njihova muzika iako je i sami u nekim pres materijalima nazivaju vlaškom, ipak posebna na svoj način.

 

Da ne detaljišemo jer je moje poznavanje balkanske narodne muzike ionako zanemarljivo. Gramosteanj su sastav od deset muškaraca i jedne žene koji svoje uglavnom čobanske ljubavne pesme izvodi sa velikim entuzijazmom. Kao i većina muzike nastale u planinama, ni njihove pesme nisu karakterisane složenim harmonijama i kompleksnom horizontalnom strukturom, već pre svega snagom višeglasnog unisonog pevanja, sa mnogo ponavljanja. Nije da ovde nema neobičnih ritmova, uostalom, južni krajevi su poznati po svojim neparnim metrikama i čudnim naglašavanjima, pa su neke od pesama bile lepo poigravanje sa ritmom i percepcijom vremena. Uobičajen metod pitanja i odgovora i ovde je često u upotrebi, mada je ređe bio slučaj da jedan solista predvodi ostatak grupe. Umesto toga Gramosteanj su se najčešće delili na dve polovine, hipnotišući naizmeničnim linijama sa mnogo krešenda i lepih melodija. Harmonijski, ovde je bilo i nekoliko iznenađenja, momenata disonance u kojima je slušalac dekoncentrisan dok pokušava da utvrdi koji je od suprotstavljenih tonova onaj „glavni“, a ovi su trenuci nastupali uglavnom kada bi se muškarci uhvatili za ruke ili ramena i, dok bi jedina žena u ekipi čuvala zastavu, plesali ukrug po bini, prateći pevanje nama na Balkanu tako bliskim koracima napred, nazad, uz dizanje nogu i povremeno trupkanje.

 

Bilo je sjajno, a iako se publika tokom nastupa sve više osipala, oni koji su ostali do kraja nisu krili svoj entuzijazam. Kada je na posletku grupa sišla sa bine a na nju se popeo solista u ženidbenoj nošnji koji je izveo još tri pesme, među njima najpoznatiji cincarski ljubavni hit (koji verovatno zna svako ko je ikada nogom stupio na Balkan), Krek Dzone Krek, bilo je tu i dizanja ruku u publici i horskog pevanja. Nisam Cincar, nisam čak ni Vlah, ali sinoć sam uživao.

Boris Kovač, Tajj Kvartet, New Ritual Group i prijatelji – Kolarčeva zadužbina, 25 Januara 2011.

 

Malo sam izgubio račun koliko sam puta gledao Borisa Kovača uživo, prateći njegovo putovanje od apstraktnih, meditativnih stanja, preko frenetične ekspresije, do kafanskog plesa i… natrag?

 

Boris Kovač je nedavno izdao dvostruki kompakt disk sa novim verzijama (revizijama?) svojih kamernih kompozicija i spoj složenih, ambicioznih komada muzike sa lakoćom čitanja što je došla sa godinama me se prilično dojmio. U intervjuu koji smo za Jazzin uradili sa njim (ne znam zašto Nikola nije potpisao i sebe kad je uradio više od pola posla) pokušali smo da malo iskopamo kako će izgledati živi nastupi, a ovo je zvučalo ohrabrujuće: „Nadam se da će strastvenost (…) biti pokretač i na ovim koncertima. Muzičari sa kojima sarađujem nisu obični čitači nota. To su sjajni izvođači, umetnici interpretacije.“ Uostalom, Kovač je sa godinama postajao sve teatralniji, spajajući svoju zainteresovanost za scensku muziku sa temama kojima se bez prestanka opsesivno bavi.

 

Koncert na Kolarcu bio je svakako najmasivnije Kovačevo preduzeće koje sam do sada gledao. Nastupi sa sastavom LADAABA takođe su uključivali veće količine muzičara na bini, ali ovde smo ispred sebe videli čak petnaest izvođača što su uspeli da Kovačevu ponudu izvanredno promišljene kamerne muzike bez šavova spoje sa plesnim štimungom iz poznije faze njegove karijere.

 

Za početak – žene (ako ne računamo oboistu Vladimira Puškaša), kvartet TAJJ je gracilno proleteo kroz Winter Song da bi sa (pra)starom Quasi Beguine pokazao Kovačev dug kompozitorima poput Carla Stallinga, mešajući uzbuđene picikato momente sa razigranim gudačkim temama. Boris Kovač od pre dvadeset godina voleo je dinamične kontrapunkte. Boris Kovač od godinu dana kasnije, pak upustio se u složen koloplet kompozicija, Anamnesis, Ekumenske Misterije, koji je revidiran na prošlogodišnjem albumu Chamber Music, a na ovom nastupu je izveden u nešto skraćenoj verziji. Velika je stvar vraćati se muzici koju ste napisali u jedno veoma posebno vreme i davati joj, zbilja novo značenje. Mislim, nemojmo smetnuti s uma da je ovom (kvazi)(ekumenskom) liturgijom Kovač pokušavao da zaustavi rat. Što možete smatrati naivnim ali ne možete mu sporiti ambicioznost.

 

Naravno, dve decenije relativno loših vesti čuda čine za perspektivu, ali naknadna pamet ne mora da bude obavezno cinična pa je ovo čitanje Ekumenskih misterija bilo prilično zanosno, vođeno razloženim zracima svetla harfe i glasovima Svetlane Spajić i Milice Šujice. Štaviše, slobodno možemo reći da je Svetlana svojim teškim jecajima (i odbijanjem da čita note) produbila Kovačevu dvodecenijsku viziju Platonovog „stvarnog sveta obasjanog suncem“, dok su je razmene Šujicinog mecosoprana, Kovačevog bas klarineta, violine Aleksandre Krčmar i fagota Saše Panića učinile sasvim svežom, gotovo kao da je nikada ranije nismo čuli. Kovačev sin Lav je, uz klavir Slobodanke Stević obezbedio odmerena marševska pulsiranja, a Kovač se upisao u klub šefova orkestra kojima sinovi sviraju udaraljke u kome su već Ornette Coleman i… er… Emir Kusturica?

 

Drugi deo koncerta dao nam je nove verzije nekih starih kamernih kompozicija ali i komade urađene za još uvek neizašli album Catalogue of Memories. Kraće kompozicije i više smena među muzičarima podigle su dinamiku ali Kovač u ovoj fazi ne pokušava da dostigne temperature svojstvene njegovim plesnim orkestrima. Međuigre glasova, oboe i Kovačevih duvaljki su i ovde tematski nosile kompozicije, a pratnja u koju su dodati i kontrabas i gitara se pošteno razbaškarila na bini.

 

U ovakvim momentima, Kovačeva muzika je najbliža nečemu što bismo mogli nazvati ukusom širih masa (bez preteranog snobizma pri davanju ove izjave, molim), sa prepoznatljivim folklornim motivima koji promiču kroz guste slojeve ponavljanja osnovnih tema i varijacija među njima. Panonski vestern, kako to reče moj kolega Mićun je zbilja tu da projektuje mentalne slike na zid iza muzičara, ali postoji tu jedna bitna stvar koja dramatično razdvaja Kovača od najvećeg broja muzičara što operišu u polju (savremene) etno/ world kompozicije na ovim prostorima.

 

Ta stvar je Kovačeva opsesija značenjem muzike. Kao najapstraktnija umetnost, kaže on i sam u linkovanom intervjuu, muzika mnogim autorima daje dimnu zavesu iza koje kriju nedostatak značenja. Kod Kovača, čoveka čije je interesovanje za epistemologiju i ljudsku misao uopšte vrlo često tle iz koga mu muzika izrasta, značenja ima u višku.

 

S druge strane, Kovač već decenijama prevladava sopstveni koncept i muzici omogućava da živi iznad značenja, noseći ga ali mu ne robujući. („Muzika je toliko superioran umetnički medij da bi njeno podređivanje ideji, tj. konstruktu razuma koji se da iskazati rečima, bilo kresanje vlastitih krila. Ipak, autor čije delo nema autentičan koncept znači samo to da ga on pozajmljuje od nekog drugog autora, jer iza svakog umetničkog dela stoji nekakav koncept.“) Delikatan je ovo balans i vrlo je očevidno koliku cenu za to autor (ali i izvođač) te muzike plaća. Kovačevi nastupi uvek su mešavina nervozne napetosti i ekstatičnih oslobađanja, čak i sada kada mu je muzika najmirnija, najzamišljenija.

 

S treće strane, Kovač je skoro pa uklet svojom vezom sa tlom na kome je ponikao. Ovo ne mislim na neki specijalno apstraktan način – naprosto, pričamo o čoveku koji je mogao da ima ozbiljnu međunarodnu karijeru da je manje vezan za sopstveni kraj. Uzmimo to da je tokom boravka u Sloveniji za vreme… rata, Kovač bio vrlo plodan autor muzike za pozorište. Po prvi put u karijeri, dakle, čovek je imao neprekinut dotok novih poslova za respektabilan medij sa kojim je, uostalom, i u osamdesetima imao tesne veze. Neko drugi bi ostao u toj Sloveniji ili je iskoristio kao odskočnu dasku da sutra u Austriji krene da gradi internacionalnu karijeru, preksutra u Nemačkoj zaradi dobre pare i završi kao predavač na nekom konzervatorijumu. Ne i Kovač, koji se vratio u Vojvodinu da pravi muziku koja kao da izvire iz zemlje kada je oslušne.

 

No, zato je i muzika koju pravi i izvodi tako posebna, jer Kovač, ne zaboravimo to, uvek rizikuje. Ne samo da sam izvodi svoje kompozicije, plešući kao posednut, vičući, pevajući i komandujući usplahireno ostalim muzičarima, nego je i njegovo drsko miksovanje gracioznih kamernih komada sa kafanskim plesom i narodnom muzikom uvek na oštrici brijača gde sa jedne strane čeka suva postmodernistička teorija, a sa druge karikatura. I uvek, barem uvek do sada, balansiranje se isplati a Kovačev autoritet u spajanju dvočetvrtinskog balkanskog jazza i ruskog patosa sa orijentalnom strašću, panonske elegije i strastvenosti argentinskog tanga slušaoce (i gledaoce) vodi oštrom ivicom u bezbednost i plemeniti blagoslov muzike koja i dalje nastoji da nas spase.

 

Uostalom, u finalu je i sam Kovač sišao u publiku svirajući sopran saksofon, crven u licu, daha na izmaku, pokazujući nam da sa njim nemamo čega da se plašimo. U takvom momentu teško je ne poverovati u isceliteljsku moć muzike, uostalom demonstriranu koji minut ranije kada je cela sala aplaudirala disciplinovanom pijancu što ga je obezbeđenje izvodilo iz sale.

 

Možda umetnost i postoji, ali ja u to ne verujem, stavio je cinične, ali oslobađajuće reči Baudrillard u usta Warholu. Možda mi ne zaslužujemo spasenje, kaže Boris Kovač, izvodeći svoje lažne liturgije presecane plesnim tačkama, ali ja u to ne verujem. Rispekt.

Ring Ring Festival 2010: Šesto veče

Pre nego što pređete na glavno jelo – pokušaj da svoju egzaltaciju večerašnjom predstavom pretočim u reči – valja vam skoknuti do Jazzina i tamo pogledati kakvi su mi utisci bili na petoj večeri festivala. Mala pomoć: vrlo povoljni.

A šesto, i poslednje veče festivala za ovu godinu bilo je i najbolje, spajajući u sebi po malo od svega što je prethodne večeri učinilo veličanstvenim: intenzitet, teatar, tradiciju i inovaciju, apstraktnost i emotivnost.

Svetlana Spajić je, kako sam to već u više prilika pomenuo, jedan od najvažnijih pevača tradicionalne srpske muzike u ovom trenutku, kako zahvaljujući svojoj dubokoj posvećenosti istraživanju muzičkog nasleđa, tako i koncertnoj i diskografskoj aktivnosti koja možda nije toliko česta koliko je pravovremena i umesna. Pre desetak godina gledali smo je u duu Drina, sa Minjom Nikolić i njihov nastup je bio nešto najintenzivnije što sam čuo u poslednjoj godini drugog milenijuma, a album koji su izdale kupio sam dvaput. Toliko o tome.

Svetlanin solo nastup na Ring Ringu 2006. godine i njemu srodan kompaktdisk Žegar Živi takođe su događaji i fenomeni za prepričavanje. No vest da je najnoviji Svetlanin projekat izrastao u pevačku grupu sa čak četiri glasa (jedna od njih i Minja Nikolić) bila je zbilja interesantna jer je to značilo da će publika Ring Ring festivala među prvima imati priliku da čuje pesme koje Svetlana ranije nije izvodila. Koliko umem da se setim (a neka me isprave ako grešim), jedini prethodni nastup Pjevačke Družine Svetlane Spajić bio je na nedavnom festivalu u Austriji tako da je ovo večeras bila i srpska premijera.

Na naše pitanje koje smo postavili Svetlani pre nekoliko dana na promotivnoj tribini Festivala u Biblioteci grada Beograda, koliko je naših gastosa došlo da gleda njihov nastup u Austriji, odgovor je bio „desetak“.

Što je zanimljiv podatak. S jedne strane, naši ljudi u tuđini vole da okuse sve što makar i malo miriše na domaću kuhinju. S druge strane, naši ljudi i jedini mogu da razumeju ovu muziku i smeste ponekad sasvim tuđinske njene zvuke u nekakav racionalan kontekst. Zašto je onda tamo interesovanje bilo tako malo?

Možda je jedno od objašnjenja i to da i neki moji poznanici na pomen ove muzike reaguju sa „zašto bih išao na festival da gledam nešto što mogu da vidim svaki put kad odem kod babe na selo?“ Što je sasvim fer pitanje, pod uslovom da očekujete od svoje babe da živi večno. Kako stvari stoje, za tridesetak godina u Srbiji neće biti više nikoga ko je ove pesme mogao da čuje u njihovom prirodnom okruženju, vezane za svakodnevne poslove, godišnje praznike i sitne rituale.

No, Svetlana Spajić ne radi samo važan posao u smislu katalogiziranja i konzervacije. Na kraju krajeva, tradicija koja je svedena na objekat promatranja i/ ili poštovanja nema neku vrednost. Tradicija koja živi, menja se i razvija je tradicija kojoj vredi posvetiti vreme i energiju. Utoliko, Svetlanin posao je zapravo važniji od prostog beleženja onoga-što-je-bilo i prepoznaje se u pokazivanju onog-što-jeste, u sakupljanju i pevanju pesama koje su nastajale u rasponu godina koji se meri stotinama, ali i koje su se menjale sa decenijama (i, heh, vekovima).

Ili, kraće rečeno, u Nedelju smo videli dva zastrašujuće vrhunska sastava što izvode tradicionalnu muziku i oba su pokazala da življenje u prošlosti naprosto nije toliko dobro kao življenje u sadašnjosti i izvođenje muzike koja je relevantna sada, kao što je bila i nekada. Pjevačka Družina Svetlane Spajić radi to isto, ne pretendujući da ima monopol na autentičnost (uostalom, njihove pesme se protežu od Kosova, preko Šumadije, do Hercegovine, Bosanske Krajine i Like – spojiti to u jednom nastupu već odudara od ideje „naturalističke“ interpretacije) već dajući jedan ubedljiv presek narodnog pevanja u Srba sa snagom kakvoj i malo koji rok ili metal bend može da parira.

Zaista, prva reč koja mi pada na pamet kada premotavam u glavi nastup što sam ga pogledao je „intenzitet“. Naravno, bilo je tu par pesama otpevanih nežnije, gde je melodija pretezala nad zvukom, ali najveći deo materijala koji PDSS izvodi je zastrašujuće glasan, sažižuće moćan. Osećaj koji čoveku daju intenzivni free jazz, ekstremni metal i grindcore ili power electronics sasvim je repliciran u muzici koja na sličan način u drugi plan stavlja formu (melodiju, harmoniju ili ritam, ako ih uopšte ima) a u prvom planu je sam materijal, dakle – zvuk.

Ova zvučnost je snaga kojom ta muzika osvaja, jer imate utisak da je čujete bez posrednika, bez „pomoći“ harmonija, melodija i tekstova, ali i kojom plaši. Meni je jako teško da zamislim kakav utisak na proverbijalnog stranca ostavljaju pesme koje su otpevane glasovima što, reklo bi se mogu da mrve kamen, a koje su istovremeno i pravi spektakl akrobatike, dodirujući na momente apsurdističke, čak dadaističke senke.

Naravno, neke od njih su samo skromne hrpe nota koje se ponavljaju, onako kako predvodnica diktira a ostale pevačice prihvataju. Cikličnost ovih pesama vezana je uz njihove tekstove koji često imaju obrednu, komedijašku ili pohvalnu svrhu i u njihovom centru je pre svega informacija. Ali ovo je samo deo repertoara. Već druga otpevana pesma, krajiška, ako me sećanje ne vara, podelila je Družinu na dva dueta koji su zatim jedan drugom dobacivali apsurdno iskrivljenu melodiju što se sa svakim sledećim ponavljanjem pela u tonalitetu po jedan stepenik. Prizor četiri žene koje sve jače i više urlaju jedne na druge je… pa, recimo, spektakularan.

Naravno, konvencionalna lepota je vezana najpre za južnije, kosovske i makedonske pesme. Ječam žnjela Kosovka devojka i Gusta mi magla padnala su primeri nežnih, setnih a ponositih melodija koje svako zna. Ali na svaku ovakvu pesmu dolazi makar po jedna krajiška sa pevanjem „na bas“ koja zvuči kao da ne potiče sa ovog sveta. Slaganje glasova u neobičnim (za konvencionalno uho) intervalima, mnogo ukrasa u vidu teških trilera i krešenda, asonance i iskrivljenje reči tako da se uklope u neobičnu metriku, sve to ove pesme čini strašno uzbudljivim i gotovo neizdrživo napetim.

Zapravo, čak i jedna žetelačka pesma iz okoline Užica je zvučala skoro kao da je izvodi grupa posebno raspoloženih đavola. U ovakvim primerima se najbolje vidi zašto je ova muzika sveža danas kao i pre dvesta godina – njena umetnička snaga nije tek u melodiji i tekstu, ovde ima „čiste“ umetničke strategije izdizanja forme iznad proste funkcionalnosti, pravo u višeslojnu apstrakciju. Disonantnost i atonalnost isprepletani sa konvencionalnom harmonijom i slogovi vremenski rastegnuti daleko preko granice diskurzivnog značenja u ovim obrednim pesmama jednako su uzbudljivi i potentni kao i bilo koja akademska ili urbana dekonstrukcija zapadne muzike koje mogu da se setim.

Da ne ispadne da je sve bilo cerebralno i umudreno, dodaću da je u publici vladala euforija a i da je Družina izvela i nekoliko humorističkih komada. Svaka od pevačica je imala prilike i da se dokaže solo ili u manjim grupama. Minja i Svetlana su zajedno izvele Zaspala Joka Bogutovka, podrinsku pesmu što se peva „na glas“, podsetivši na vreme Drine i magiju koju su samo dva glasa umela da stvore. Dragana Tomić svirala je i kaval, podsetivši me da je ovo jedan od narodnih instrumenata za koji nije jasno kako je prošao QA testiranje i test istorije. Mislim, frula ili dvojnice su instrumenti zvonkog, jakog tona, rog je mekan ali čujan, ali kaval je instrument kod koga se ton, šaputav i stidljiv jedva probija kroz bujicu šuma što ga pravi sviračev dah. Kako? Zašto?

Nevezano za to, Dragana je to svirala izvanredno, a iako Zorana Bantić nije demonstrirala svoje karate skilove, u pevačkom smislu se dokazala.

Pred kraj nastupa čuli smo i pesmu o Tesli, ispevanu u njegovom kraju, prepunu genijalnih referenci na magnetne talase, gusle i Nijagarine vodopade. Bila je tu i pesma o Ring Ring festivalu, kako i dolikuje, a Družina se jedva povukla sa bine posle dva bisa, praćena ovacijama kakve se retko čuju. Snaga i eksperimentalnost free jazza, jednostavnost i energija anarhopanka, duboko poštovanje tradicije i njeno prenošenje u budućnost, sve ovo bile su odlike najboljih nastupa na festivalu ove godine. Sve njih je u sebi spojila Pjevačka Družina Svetlane Spajić. Ako ste bili, znate da ne lažem. Ako niste, nemojte ponovo da ovako nešto propustite. Biće vam jako žao.

Ring Ring Festival 2010: Najava!!!!!!!!

Ring Ring Festival

Broj 15

Međunarodni Festival Nove Muzike

Beograd

12.-16. Maj 2010.

 

Posle deceniju i po postojanja, stotina muzičara na njegovim binama i hiljada ljudi koji su učestvovali svojim čulima, emocijama, intelektima, glasovima i dlanovima, festival Ring Ring tek planira ulazak u svoje najbolje godine.

I ove godine odgovor na pitanje „šta je to nova muzika?“ neće biti lako dobijen, ali publika koja Ring Ring prati od polovine devedesetih zna da će put do odgovora biti vredan. Svako iznenađenje, svaka dilema i zapanjenost koje doživimo na Ring Ring festivalu deo su rešenja, nikada deo problema.

Ove godine možemo sa sigurnošću da kažemo da novu muziku čine ljudi. Neki od njih su novi ljudi, sa kojima se prvi put susrećemo, poput austrijske violinistkinje Mie Zabelke, što već godinama ispituje nove teritorije koje se mogu otkriti sviranjem violine. Osnivač klang.haus centra „za zvuk i interdisciplinarnu umetnost“, Zabelka je i sama organizator wein.klang festivala koji se događa čak četiri puta godišnje, a u svojim improvizacijama i istraživanjima nastupala je sa muzičarima kao što su Lukas Ligeti, John Zorn, Dalek ili Lydia Lunch. Na Ring Ring dolazi sa svojim novoosnovanim triom, u kome bubnjeve svira niko drugi do dobro nam poznati dragi gost prethodnih Ring Ring inkarnacija, češki perkusionist Pavel Fajt.

 

Branko Džinović, šabački harmonikaš koji je svojim sviranjem pokorio Austriju, trijumfovao sa dvadeset godina na svetskom kupu u Londonu i u svom repertoaru ima kompozicije nekih od najvažnijih savremenih kompozitora prikazaće se beogradskoj publici kroz nastup u kome će se između ostalih čuti muzika Johna Zorna i Toshia Hosokawe, a društvo će mu praviti najtransgresivniji učesnik  prošlogodišnjeg Ring Ringa, Beograđanin Lukatoyboy.

Od ljudi koje još nismo videli tu je i kineska pevačica i multiinstrumentalistkinja Xu Fengxia u duetu sa iskusnim švajcarskim perkusionistom Lucasom Nigglijem, čiji će nastup u čeonom sudaru spojiti tradicionalnu kinesku muziku, mongolsko grleno pevanje, jazz i slobodnu improvizaciju sa zvučnom poezijom, pa ko bude umeo da prepriča – nek priča. Klasični holandski anarho-pank bend The Ex je kroz svoju karijeru promenio mnogo muzičkih identiteta, sarađujući sa muzičarima kao što su Tom Cora, Han Bennink, Sonic Youth, Instant Composers Pool ili Hamid Drake, simajući albume sa Steveom Albinijem i radeći na filmu. Prvi put su u Beogradu, trideset i jednu godinu posle osnivanja.

 

A pre trideset i dve godine osnovan je korzikanski vokalni sastav A Filetta. Takođe po prvi put pred beogradskom publikom prikazaće svoju interpretaciju tradicionalnog višeglasnog pevanja ali i svoju strast ka inoviranju i osvežavanju te tradicije.

Ostale muzičare koji će nastupiti ove godine već poznajemo. Ali to njihovu muziku ne čini ništa manje novom. Razbarušena češka violinistkinja Iva Bitova je pre nekoliko godina do usijanja dovela publiku na festivalu svojom vrelom muzikom i ciganskom magijom. Ni ovog puta ne znamo šta od nje da očekujemo, osim vatre. Martin Küchen je pre tri godine sa svojim sastavom Exploding Customer pobrao ovacije za vrući jazz iz ledene skandinavije, a sada se vraća sa svojim sekstetom Angles koji svira „bagalu muziku za fiestu i kontemplaciju. Jazz i uopšte ne jazz!!“.

Tony Buck je prošle godine sa svojim matičnim sastavom The Necks zamrznuo vreli vazduh u festivalskoj dvorani, a ove godine dolazi sa sastavom [projekt] TRANSMIT u kome je lider. Smrzavanja će možda biti i ovog puta iako [projekt] TRANSMIT zvuči rokerskije i žešće od The Necks, bacajući nervozne gitare preko hipnotičke ritam sekcije.

Dave Rempis je prošle godine imao jedan od najžešćih nastupa na festivalu svirajući svoj tenor saksofon kao demon koga progoni poludeli bubanj Michaela Zeranga. Ove godine će morati da juri još brže jer će ga goniti dva bubnjara. The Rempis Percussion Quartet u svom sastavu ima kontrabasistu Ingebrigta Hakera Flatena, dobro nam poznatog sa furioznog nastupa norveških The Thing u okviru Ring Ring Plus programa pre dve godine, ali i bubnjara Tima Daisyja koji je iste godine Ring Ring publiku raspametio paklenim free jazzom u duetu sa saksofonistom Kenom Vandermarkom. Kvartet dopunjava Frank Rosaly čiji se mekši, više impresionistički stil sviranja savršeno uklapa sa Daisyjevom nadljudskom rafalnom paljbom.

 

Konačno, Ring Ring festival ima posebnu čast da po prvi put Beogradu predstavi solistički nastup kultnog tuvanskog tradicionalnog sastava Huun Huur Tu. Njihov član Kaygal-Ool Khovalyg opčinio je publiku 2000. godine nastupajući na festivalu uz Volkov Trio, da bi zatim ceo sastav nekoliko godina kasnije delio binu Centra Sava sa Moscow Art Triom i bugarskim horom Angelite. No, nezemaljska čistota tuvanske tradicionalne muzike, grlenog pevanja i starinskih instrumenata po prvi put će biti predstavljena bez dodatnih začina i aditiva. Pripremite se za koncert decenije.

A ko preživi sve to, u produžetku redovnog programa festivala, osamnaestog Maja čeka ga verovatno najbolji muzički program koji u Srbiji uopšte postoji. Svetlana Spajić je pre četiri godine sama na festivalskoj bini izvela pregršt tradicionalnih pesama i bez napora prošetala prepunu dvoranu od smeha do suza, pokazujući zašto je najvažniji izvođač tradicionalne muzike u ovoj zemlji. Za ovu godinu okupila je još tri pevačice (od kojih jedna usput svira i kaval, jedna zna karate a jedna je sa Svetlanom pre deset godina objavila kultni album Živa Voda kao polovina dueta Drina) i Pjevačka Družina Svetlane Spajić će zatvoriti festival onako kako dolikuje: bučno, moćno, glasno i emotivno.

 

Festival se ove godine posebno zahvaljuje na pomoći Opštini Stari grad, Sekretarijatu za Kulturu Grada Beograda, te Pro Helvetia-i, ambasadama Holandije i Svedske, a narocito  Francuskom kulturnom centru i banci Societe General.

Evo i konačnog kalendara nastupa:

12/5, KC Rex, cena karte 600 dinara

Branko Džinović feat. Lukatoyboy (Srb)

Iva Bittova (Cz)

13/5, KC Rex, cena karte 600 dinara

Angles (Swe/N)

The Ex (Nl)

14/5, KC Rex, cena karte 500 dinara

Mia Zabelka Trio (A/Cz/D)

[project] Transmit (Aus/Nl)

15/5, KC Rex, cena karte 500 dinara

Xu Fengxia/Lucas Niggli (China/CH)

Rempis Percussion Quartet (USA/N)

16/5, Kolarac, cena karte 1000 dinara

Huun Huur Tu (Tuva)

A Filetta (F)

18/5, KC Rex, cena karte 250 dinara

Pjevačka družina Svetlane Spajić (Srb)

12-15/5, KC Rex

Blind Tape Quartets

Blind Tape Quartets je projekat u kome mogu učestvovati posetioci festivala:

Uputstvo za snimanje Blind Tape Quartet-a

 

Četvorokanalni snimač biće spreman za tebe i 10 minuta tvog sviranja. Biće postavljen mikrofon i linijski ulaz. Nećeš znati ko je i šta pre tebe odsvirao, niti ko će svirati posle tebe. Dan posle snimanja, kaseta sa snimcima od prethodnog dana biće u prodaji u ograničenom tiražu.

 

•           ponesi svoj instrument

•           zamisli da sviraš u kvartetu, ali ne možeš čuti druge dok sviraš svoju deonicu

•           razmišljaj o svojoj dinamici kao nečemu što je deo kvarteta

•           Tišina može biti tvoj posebni prijatelj u ovoj prilici. Ne moraju svi u svakom trenutku svirati/pričati/pevati – ali rizik je samo tvoj

•           ako si muzičar koji koristi elektroniku, ograniči svoj izlaz na jedan instrument – možda nećeš biti jedini muzičar u kvartetu koji koristi elektroniku

 

Kontakt i prijave: blindtapes@gmail.com

Karte su u prodaji od 27. Aprila. Cena kompleta je 2500 dinara i uz njega se na poklon dobija i ulaznica za nastup Pjevačke družine Svetlane Spajić.

 

http://www.ringring.rs                                        ringringpromotions@gmail.com                        

Vidimo se na festivalu!!!