Ove nedelje trebalo je da budem u Ženevi na masivnom team building sastanku i da idem na plaćene večere i kuglanja sa vlasnicima diplomatskih pasoša iz nekih šezdeset zemalja. Možda bi to bilo dobro za neku moju, gistro, karijeru ali naravno da nisam mogao da propustim prvi nastup Malevolent Creation u Srbiji. Rokenrol je uvek zahtevao žrtve. Pa tako i danas.
U Gun Club smo moj verni metal saborac Ambis i ja stigli pred kraj nastupa italijanskih Hatesower. Klub je bio pun i vruć a mi nismo bogznašta čuli od njihove svirke jer smo stajali kod šanka, pili kiselu vodu (ja) i pivo (on) i ćaskali sa Acom i Rajkom iz Hitmana. Njih dvojica su u tradicionalnom pankerskom fazonu poricali da su ikada čuli za Krisiun a na moju opasku da bend snima za Century Media, Rajko je istakao (i podvukao) kako danas svako može da izda za Century Media. Dakle, prvo ste to pročitali ovde, narode: sledeći album Hitman izlazi za Century Media!!
Šala mala. Svejedno, u ugodnom razgovoru sa dvojicom beogradskih hardkor veterana proletelo je i finale nastupa Hatesower. Ambis je primetio da pevač ima „malo blekerski vokal“ mada sam ja sve svalio na uticaj Mileta Petrozze. Uistinu, akustika Gan Klaba je takva da pored vokala nismo ništa ni mogli da čujemo sa mesta u dnu sale…
Za nastup Vital Remains prišli smo nešto bliže ali moram da kažem da je ovo njihov zvuk učinilo tek malo boljim. Where is Your God now intro je otvorio nastup svojim zvucima cepanja i kidanja a kada je bend uleteo u Icons of Evil, masa je počela da se pali i žari.
Nisam neki fan Vital Remains. Nekako su mi uvek bili dobri sledbenici ali nemaštoviti istraživači novih polja u death metalu. Dobro, velikim delom se tu radi o mojim godinama i generalnoj blaziranosti koja uz njih stiže pa ako odradimo korekciju na moju starost i omekšalu ćunu možemo da kroz stisnute zube procedimo kako Vital Remains rade to što rade više nego korektno: muzika im je brza i brutalna, sa taman dovoljno himničnosti da masa ima šta da zapeva i čak ni mrljav zvuk sinoć nije mnogo smetao da se publika zapali.
Imam ja tu štošta sitno da prigovorim – na primer bubnjar se nije preterano isticao ni brzinom ni preciznošću – ali kredit treba dati tamo gde smo dužni i Vital Remains su svoj deo posla odradili strastveno i muški. Gledajući Wilyjevu raščešljanu frizuru shvatio sam da ceo bend izgleda kao da je upravo proveo tri sata sušeći kosu koju je oprao koristeći skupe regeneratore i zapitao se kako zapravo oni održavaju kose u tako dobrom stanju u surovim uslovima evropske turneje koji podrazumevaju malo hotela a mnogo kilometara u autobusu.
S druge strane, ponovljeno skandiranje publike između pesama – „NEMA BOGA“ – je bilo vrlo zabavno pokazujući da je lako i ateizam pretvoriti u navijački provod. Kakvi su inače javni nastupi Ateista Srbije, ovo je, bre, bilo sjajno.
Dobro, prema kraju nastupa i zvuk se poboljšao pa je finale sa Dechristianise bilo ništa manje nego epsko sa horskim pevanjem (publika je nešto pre toga i uredno pevala uz intro u kome se čuje O Fortuna iz Karmine Burane!!!) i opštim bratimljenjem između benda i publike. Tony Lazaro je na kraju bukvalno skočio u okupljene građane sa sve gitarom i njegovo plutanje na podignutim rukama mase beše idealan prizor za završetak nastupa.
Vital Remains @ Gun Club Belgrade 28.02.12. Icons of Evil (fragment)
A onda… Malevolent Creation, bend koji smo čekali da vidimo duže od dvadeset godina. I oni su nam se odužili svirajući samo pesme sa prva dva albuma. Dakle, da, dobro ste pročitali, na sinoćnjem nastupu Malevolent Creation i pored relativno solidno promovisanog još uvek novog albuma nismo čuli ni jednu pesmu noviju od 1992. godine. S obzirom da je u pitanju period u kome je bend bio intenzivno originalan i napisao neke od svojih najboljih pesama, nijesam imao zamerki. Naravno, voleo bih da sam čuo Cauterized ili Homicidal Rant pa čak i Slaughter House, ali bend je ponudio koloplet zaista proverenih favorita kome ni jedan pošten death metalac ne može ništa da prigovori.
I nismo prigovarali, au contraire, seirili smo! Bend je vrlo malo pričao a puno radio, a publika je mahnitala do te mere da sam se sa zadovoljstvom prisećao mladosti i osećaja da uz death metal – muziku jake fizičke agresivnosti – prirodno ide taj osećaj prividne fizičke ugroženosti kad mošpit postane bojno polje a tela se bacaju jedna u druga. Srećom, mladi su i danas solidno vaspitani, kao i u naše vreme pa su i pored brutalne šutke na čijim smo obodima bili (vidi se malo toga na snimcima koje sam napravio) svi plesači koji su padali na pod odmah štićeni i podizani na noge od strane ostalih. Ponekad sam ponosan što sam metalac.
Bend je, i pored priče da sad ima najstabilniju postavu u istoriji, do nas došao u neobičnoj formi. Jedini gitarista na bini bio je originalni član Phil Fasciana, a umesto basiste Jasona Blachowicza smo gledali nekog ćelavog klinca, no to nije smetalo. Bend je kroz klasike proleteo provodeći se kao da je 1992. godina, odsustvo druge gitare nije smetalo a Bretovo pevanje je i dalje element koji im daje poseban element i oštrinu.
Zaista, ovaj mršavi narkomanski džukac je sa godinama dobio auru ljutog rokera (pomažu lemijevske brčine, naravno) a pevanje, iako na pločama zvuči anemično, uživo je ubistveno. Razgovetno lajanje kombinovano sa neverovatno ubedljivim urlicima bola i frustracije uvek je bilo Hofmannov zaštitni znak i sinoć je on bio opaki suvi mesija besa i beznađa kakvog volimo i poštujemo. U mnogome je pomoglo što se stare Malevolent pesme i tematski bave nekim ozbiljnijim pitanjima za razliku od novih komada koji su svi o tome kako je Bret mnogo nadrkan lik.
Moram da pohvalim i Gusa koji je naprosto izvanredan bubnjar čija preciznost i jasnoća savršeno ističe oštrinu i brutalnost blastbitova i ostalog asortimana death metalskih tehnika. Starije Malevolent pesme su više trešerske, sa blastovima i duplim kikovima koji su tu starteški raspoređeni radi pojačanja utiska i njihova maštovitost ih u mnogome čini superiorinim u odnosu na novije pesme koje su zasnovane na blastbitu bez kraja i konca. Gus je u bendu tek odnedavno, ali se poznaje sa članovima od samog početka i iako su Malevolenti tokom dve decenije svirali sa nekim od najboljih bubnjara u poslu, nema sumnje da je on danas svakako najbolji izbor za njih.
Da zaključimo: Malevolent Creation su politički problematične pojave, bend koji je mnogo puta imao rasističke ispade (od Blachowiczevih tekstova i nošenja KKK majice pa do ovog recentnog Fascianinog ispada) ali muzika koju izvode ubojita je i relevantna danas kao i pre dvadeset godina. Rispekt.
Malevolent Creation @ Gun Club Belgrade 28.02.12 Slaughter of Innocence
Malevolent Creation @ Gun Club Belgrade 28.02.12 Multiple Stab Wounds
Malevolent Creation @ Gun Club Belgrade 28.02.12 No Flesh Shall Be Spared
Malevolent Creation @ Gun Club Belgrade 28.02.12 Monster
Veče su zatvorili brazilski Krisiun, po drugi put u Beogradu, u poziciji hedlajnera koju su sasvim opravdali. Naravno, Ambis i ja smo se podsećali kako smo pre dve decenije zamišljali da će danas bendovi poput Malevolent Creation biti cenjeni pripadnici intelektualne rokenrol elite i nastupati u velikim halama i na stadionima, ali svakako da je bolje ovako. Jedino sam se jedio što Ameri nisu imali poziciju hedlajnera na ovoj Sounds of Extreme turneji, ali kako rekoh, Krisiun su pokazali i dokazali kako zaslužuju da budu poslednji bend večeri.
Meni je muzika ovog benda uvek bila prekarikirana da bih ih sasvim ozbiljno shvatao, ali kao i u slučaju Origin, Nile i mnogih drugih sličnih bendova, ima nečeg neodoljivo slatkog u tom muzičarskom nagonu da se pokaže kako se i pri brzinama od preko petsto BPM može misliti na melodiju i razne tehničke egzibicije. Opet, srećom, klupski nastup je stvar takve prirode da se gitaristička arpeđa jedva čuju preko tutnjave bubnjeva i razdrkane bas-gitare pa su Krisiun većinu vremena bili jedna veoma zla mašina što puca rafalno po ženama i deci u publici.
Zaista, bubnjar Maximilliano Kolesne je i dalje zapanjujuće brz i konzistentan dajući nam neverovatne serije blastbitova ali ne padajući ni u ostalim delovima. Nema ovde varanja kakvo se da čuti na death metal koncertima s vremena na vreme (pa i u nastupu Vital Remains) kada čujete samo noge dok bubnjar rukama tek pipka kože – Max je u svakom brejku, rolu i prelazu glasan, moćan i ubedljiv.
I ostala dvojica braće daju sve od sebe a ponovljena obraćanja publici sa „braćo“ (i „sestre“) su morala da razmekšaju i najtvrđe srce. Krisun su bend bez poze rok zvezda, prava raja kakvi su oni izvorni metalci širom sveta i njihov nastup je sinoć time bio još lepši. A i skandirali su „Serbia! Serbia!“, pokazujući da podržavaju odluku Saveta Ministara Evropske Unije da se ponudi preporuka za kandidaturu Srbije Evropskoj Komisji za punopravno članstvo u EU. A oni su Brazilci!!! Pa Brazil u Evropsku Uniju neće ući pre 2045. godine!!!
Finale Krisiunovog seta bilo je uragansko uz zastrašujuće blastbitove Black Force Domain, da bi bend na bis odao poštu velikim prethodnicima svirajući Venomovu In League With Satan. Rokenrol je, uprkos globalnoj krizi i beznađu – ili baš zbog njih? – i dalje živ, zdrav i potentan. Samo nek smo i mi.
Krisiun @ Gun Club Belgrade 28.02.12 In League With Satan (Venom cover)
Cveće zla i naopakog 