ImprovE 2.4 – Modularni Inteplej, Kulturni Centar Rex, 15. April 2013.

Svaki dan u kome ne započne nuklearni rat, uprkos najavi, moramo računati u dobar dan. Meni je on, doduše počeo bombardovanjem, ali samo telefonskim, dok me je serijom dobro naciljanih SMSova Luka Toyboy, sve u formi nedužnih pitanja informisao da večeras moram doći u Rex da ispoštujem novu inkarnaciju ImprovE-a, ovom prilikom fetišistički usredsređenu na modularni sintisajzer poljskog muzičara Roberta Piotrowicza.

 

Činjenica je da je moje iskustvo sa lokalnim geekovima zaista takvo da modularni sintisajzer obično izaziva više pažnje i divljenja od čoveka koji za njim sedi i svira ga, no, Robert je u Beograd došao sa prilično solidnom reputacijom živog muzičara i već respektabilnom diskografijom iza sebe a kako je u pitanju još uvek mlad čovek, pa još visok, markantan sa nehajnim dredovima na glavi, nije bilo druge nego da mu u startu priznam harizmu koja mnogom improvizatoru – digitalnom ili analognom – ume da zafali.

 

No, ne svira se harizmom, nego sintisajzerom i Robert je imao da položi i drugi važan ispit to veče, kad je već uspešno prošao na testu seksepila. Njegov nastup, kojim je otvoreno veče bio je veoma dinamičan. Naravno, instrument koga Robert svira mašina je sa potencijalno gotovo beskonačnim brojem modulacija i mutacija što ih zvuk može pretrpeti i pruža muzičaru gotovo idealan odnos slobode odnosno opsega mogućih zvukova sa jedne strane i restrikcija, odnosno procedura kojima se zvuk usmerava sa druge. U praksi, Piotrowicz postiže onu retku živu magiju kada posetilac koncerta ima utisak da posmatra vajara koji pred njegovim očaranim ušima amorfnu masu zvuka rukama lagano ali sigurno oblikuje u skladne skulpture koje dobijaju na smislu i, zašto da ne, na lepoti sa svakim novim okretom.

 

Doduše, u nekih tridesetsedam minuta Piotrowiczevog nastupa, čuli smo jako mnogo ovih okreta, jako mnogo permutacija i razrešenja postavljenih formi, toliko, čak, da sam sebe posle nekoliko minuta uhvatio da mislim da bi sve bilo možda i bolje da je Robert malo manje umešan u svoje sviranje. Naravno, možda je samo stvar senzibiliteta, ali polazak od nežnih sinusoidnih tonova je već pokazao da Piotrowicz zapravo nema previše strpljenja da svojim motivima da mnogo vremena da dostignu neke prirodne konsekvence. Gotovo nervozni gestovi kojima je u prvih 6-7 minuta zvuke terao da se ulivaju u sve složenije brzake preplićućih tonova i distorziranog šuma svedoče o nekoj vrsti žurbe da se izađe iz dela koncerta kojim još preovldava praznina i uleti glavačke u onaj gde caruje buka.

 

Piotrowicz nije zbilja noise muzičar ali njegov pristup definitivno ima više srodnog sa onim što radi recimo Merzbow nego sa klasičnijim evropskim improvom jednog recimo Thomasa Lehna ili jedne Kaffe Matthews. Videlo se to u interesovanju koje je pokazao za granularne teksture što su dopunile tonove već posle sedam minuta i u stalnom uvođenju novih slojeva muzike u miks. Piotrowiczeva muzika je prepuna gestova, reakcija, modulacija i odgovora na pitanja postavljena pre samo sekund-ili dva, ali on se ne zadržava predugo ni na jednom od njih, očigledno namerniji da slušaoca obori na patos cunamijem zvuka nego da ga suptilno muva.

 

Što je legitimno, da ne bude sad neke zabune, pogotovo što se kod Piotrowicza nikada ne gubi element harmonije koji visi u pozadini tako da nema klizanja u nekakav mačo power electronics fazon koji bi, da tako kažem, hvatao samo na buku.

 

Kako god bilo, ovo je više „organska“ nego „sistemska“ muzika, ako smem da upotrebim ovu očito lažnu dihotomiju, sa muzičarem koji je sve vreme do lakata u njoj i usmerava je poput nekog autoritativnog saobraćajca, ali Robert to apsolutno zna da radi. No, priznajem da sam skoro sve vreme priželjkivao da malo uspori i pusti muziku da radi sama. Ona je toliko bogata zvukom, u njoj se čuje toliko glasova i njihovih aveti da je prosto greota stalno ono što je izronilo potiskivati novim i novim i novim ulovima. Uostalom, negde oko dvadesetosmog minuta, kada je i sam Robert zatvorio oči i prepustio se hipnotičkom lupu koga je izmamio iz mašine – to je bio jedan od hajlajta nastupa.

 

Ipak, nastup je u celini bio vrlo dobar i ako želimo da uputimo zamerku to je ona već standardna za dekstop muzičare – sem pomenutog zatvaranja očiju i jednog smeška na dobacivanje iz prvog reda, muzičar ispred nas je manje delovao kao umetnik u stvaralačkom zanosu a više kao čovek koji na prilično neurednom stolu popunjava svoju poresku prijavu. No, ovo zaista važi za veliku većinu muzičara iz branše i nije neka ozbiljna zamerka.

 

Robert Piotrowicz, Improve 2.4, Rex, Belgrade, Serbia, 15 April 2013

 

Kvartet domaćih muzičara koji je posle Piotrowicza izašao pred publiku barem je napravio svestan napor da u svoj nastup unese nešto teatralnosti i tako predupredi ovu vrstu zamerki od strane uskogrudih cepidlaka poput mene. Doduše, njihova aproprijacija sanitetskih maski, rukavica i kapa nije imala iole jasnu simboličku orijentaciju. Da li su nam njima sugerisali kako njihova muzika odiše kliničkom sterilnošću? Ili su fetišistima među nama slali sugestiju o divljoj seksualnoj orgiji koja se odigrava u njihovim glavama dok stoje iza svojih instrumenata?

 

Istorija će možda dati odgovor na ova pitanja, tek, treba zabeležiti da su Milana Zarić, Svetlana Maraš, Igor Čubrilović i Igor Štanglicki (koga ćemo ovde zbog lakšeg razlikovanja dvojice muškaraca istog imena zvati Krle) za vreme svog nastupa stajali što je ipak časno i pošteno kad je ovakva muzika u pitanju.

 

E, sad, njihov set, improvizovan kakav je bio, je takođe bio prepun prepreka i opasnih klopki. Improvizacija u četvoro nije ni za najveće među nama jednostavan predlog, a pogotovo kada od instrumenata imate dva laptopa sa pečevima koji im daju prizvuk analognih sintisajzera, pregršt sitnih udaraljki i starinski harmonijum koji se ručno pumpa da bi svirao. Ovaj susret savremenog i starostavnog je, dakako, odisao potencijalom, a nešto od tog potencijala se, srećan sam što mogu da kažem, i realizovalo.

 

Ali nije lako došlo do te realizacije i prvi deo nastupa je bio prilično nemušt, bazičan improv u kome su muzičari previše pokušavali da sviraju a premalo uspevali da stignu do zajedničke muzike. Zapravo, posle nekoliko minuta sam se zabrinuto zapitao neće li otpakivanje harmonijuma, uredno ozvučeno i zadovoljavajuće bučno, biti hajlajt ovog nastupa.

 

Srećom nije, ali ovaj nastup išao je sporo uzlaznom putanjom. Štanglicki i Maraševa su u prvim minutima utakmice uredno držali sredinu terena tepisima i električnim pucketanjima, ali je ulazak dvoje drugih muzičara u misterije harmonijuma bio naporan i bolan, pogotovo jer se ovaj instrument isprva jedva čuo u miksu. Bilo je tu onda i šetnje i pokušaja dinamizacije slike korišćenjem udaraljki, ali utisak da se ovo četvoro ljudi još uvek traži i da se nije našlo, sem na najbazičnijem, statičnom nivou prijatnih sintisajzerskih dronova potrajao je i duže od deset minuta.

 

No, stvari su se posle toga zadovoljavajuće menjale na bolje. Akordi harmonijuma prizivani su lakše, suptilnije, sa manje sviranja, sa više osećaja za vreme i dinamiku i oko petnaestog-šesnaestog minuta muzika se udobno smestila u prostor omeđen talasima i ponavljanjima koji je lako uklopio i sitne udaraljke i druge šumove. Štanglicki je odlično usmeravao generalni tok kompozicije dok je Maraševa umesnim ritmičkim intervencijama oblikovala jedan od boljih pasaža.

 

Ipak, vredi reći da bi ovaj nastup zaista bio efektniji sa manje „napora“ da mu se da instant smislenost. Štanglicki je, recimo, vidno brz i kreativan u reakcijama na promene koje uvode kolege i to bi bilo efektnije u muzici koja bi se više oslanjala na gesturalnu improvizaciju, očiglednije vođenje dijaloga. Ali ova to nije bila, usmerena više na merenje protoka vremena nego na njegovo skraćivanje, pa su tako i neki od gestova Štanglickog delovali kao prebukvalni odgovori na, recimo sviranje palčanog klavira od strane Čubrilovića.

 

No, u globalu, nisam nezadovoljan izašao iz Reksa, ovo je nastup koji je u svojoj drugoj polovini dostojanstveno išao linijom manjeg truda a većeg efekta i ako ovi ljudi nastave sa zajedničkim radom, biće tu mnogo razloga za sreću.

 

Milana Zarić, Svetlana Maraš, Igor Čubrilović i Igor Štanglicki, Improve 2.4, Rex, Belgrade, Serbia, 15 April 2013

 

Ali nisam rekao da sam tada izašao iz Reksa. Na kraju krajeva, čekao nas je još jedan nastup Roberta Piotrowicza, ovog puta u duetu sa bubnjarem Belgrade Noise Societyja, Dušanom Damnjanovićem. I beše ovo izvrstan primer kako je ipak dobro da se slatko ostavi za kraj. Ovako moćnog, a ekonomičnog, muzikom nabijenog nastupa ne bi se postideo ni jedan festival u svetu. Naravno, u pitanju je bio tek „običan“ improv dvojice raspoloženih muzičara ali kada se ljudi ovako dobro uklope i sviraju ovako furiozno nema mesta prevelikom teoretisanju.

 

Piotrowicz je i ovde krenuo od tananih sinusoidnih tonova koje je Damnjanović isprva pratio struganjem činela i ponekim udarcem u kože. No, već posle dva minuta Damnjanovićev dobro odmereni ritmički program kreće da podiže dinamiku svirke i Piotrowicz hteo-ne hteo mora i sam da nagazi po gas-pedali. Napetost između još uvek uzdržanog sintisajzera i bubnja koji stvari tera u pravcu uskovitlanog neba funkcioniše sjajno i kada obojica muzičara krenu da biju iz zaista teškog oružja par minuta kasnije, ovo je buka do koje se došlo prirodnim, sasvim organskim putem.

 

U ovom kontekstu Piotrowiczeva „nervoza“ koju sam gore pominjao potpuno je estetski opravdana. Sada on ispred sebe (i doslovno – muzičari su se ovde gledali licem u lice) ima sparing partnera koji će umeti da drži gruv čak i dok sve vreme svira neponovljive ritmičke obrasce i to, čini se inspiriše i Poljaka. Da ne pominjemo da već sama činjenica da ovde imamo posla sa veoma glasnim instrumentom prosto zahteva od Piotrowicza da i sam bude oštar u onome što radi.

 

No, nema ovde bežanja u povežite-tačkice buku, ova dvojica kosmatih momaka se dobro slušaju čitavo vreme nastupa i uspevaju u svega dvadesetak minuta furiozne svirke da spakuju jako mnogo dobre muzike. Par momenata u kojima su obojica promenili smer istovremeno i nagli kraj koga je Piotrowicz imperativno naredio podigavši svoj instrument (barem njegov jedan deo) sa stola stoje u neobičnom kontrastu ostavljajući nas da se pitamo šta je ovde bila gluma, šta uvežbanost i iskustvo a šta blagoslovena spontanost, no ostaje da je u zvučnom, ali svakako i u vizuelnom pogledu, ovo bio najubedljiviji nastup večeri, demonstracija dobrog razumevanja između dvojice ljudi i sjajne komunikacije pri brzinama bliskim svetlosnoj. Ne bi mi smetalo da svake večeri pogledam po jedan ovakav nastup.

 

Robert Piotrowicz, Dušan Damnjanović Improve 2.4, Rex, Belgrade, Serbia, 15 April 2013

Jedno reagovanje to “ImprovE 2.4 – Modularni Inteplej, Kulturni Centar Rex, 15. April 2013.”

  1. […] ekipa je ovde nastupila u nešto drugačijem sastavu u odnosu na prošli put. Svetlana Maraš je raspoređena u publiku, nesumnjivo da odande radi nešto zastrašujuće u […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: