Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-10-2017

Petak nije dan za metak nego za metal, pa bih iskoristio pruženu priliku da skrenem pažnju na dva notabilna oktobarska izdanja.

Prvo je osmi (!!!!) album melodičnog death metal ali pobogami malo i metalcore sastava iz okolice Detroita, The Black Dahlia Murder koji se zove Nightbringers i izlazi danas. Ja ovaj bend volim i neke njihove ploče smatram klasicima (notabilno izvanredni Delforate) ali sa ovim albumom se jasno demonstrira koliko sam omatorio. Dok svi prikazi koje sam pročitao o njemu pišu u superlativu i proglašavaju ga podvigom i jednim od njihovih najboljih izdanja, meni je The Nightbringers tek uredna, ni po čemu istorijski značajna ploča tokom čijeg slušanja uglavnom mislim o tome kako TBDM sad već toliko dobro poznaju sopstveni stil da im je lako da izbacuju faksimile sopstvene muzike koji po formi prate ono što bismo od njih očekivali ali nemaju baš preterano mnogo duše.

Naravno, nepravedno to zvuči s moje strane, ovaj album je svakako demonstracija ne samo jasne vizije nego i nabubane tehnike i mnogo oprobanih aranžerskih rešenja i sve je to lepo producirano, ali meni baš ta lakoća uklapanja readymade rešenja i stilskih značajki nekako i ostavlja taj utisak da je ovo više produciran nego proživljen album.

Užasno! Dobra vest je da se praktično ni jedan kritičar ne slaže sa ovim mojim pogledom i da album svakako treba da poslušate ako volite TBDMovu kombinaciju skoro neoklasičarske melodičnosti, hrskave brzine, Trevorovog herojskog pevanja u više stilova i tekstova koji su prilično jedinstveni po svom karakteru. Žudim da kažem da nije problem u njima nego u meni, pa, eto, proverite:

https://www.youtube.com/watch?v=VEhjvaFVrak

Srećom, koliko je mičigenska ekipa podbacila u odnosu na moje nade, toliko su, od svih ljudi jebeni Francuzi daleko prebacili moja najoptimističnija očekivanja.

Blut Aus Nord je bend koji sam više cenio nego voleo poslednjih par decenija jer mi je njihova kombinacija thinking man’s blek metala, industrije i malko avangarde uvek delovala kao da ima više potencijala nego što ga normandijska momčad isporučuje. Kao da je to, i pored respekta koji je stizao od kritike, večito bila jedna više akademska fuzija nekoliko različitih pristupa metalu nego uspeo amalgam njegovih divljačkih i filozofskih elemenata. Opet, uvek je to bilo na granici da bude ZAISTA do jaja pa sam uvek odvajao vremena da poslušam nove albume.

E, pa sa albumom Deus Salutis Meae – koji izlazi 27. Oktobra ali se već da ilegalno naći ako je čovek voljan da potraži – konačno kao da je realizovan taj potencijal dojajnosti i ovo je u ovom trenutku možda i najbolja metal ploča koju sam čuo ove godine (a izašli su i Inkantejšni iSafokejšni razni, ne zaboravimo). Šuška se da je Vindsval ovo snimio praktično sam, odnosno da su ostali muzičari na albumu samo sešn tipa, a ako je to tačno, onda je čovek odavno trebalo da se ovako vrati počecima benda jer su ga, izgleda ostali „punopravni“ članovi samo sputavali svojim idejama. Deus Salutis Meae je jedna od najbučnijih i najbrutalnijih ploča koje sam čuo u poslednje vreme i sa njom Blut Aus Nord sasvim raskida sa pomalo sterilnim, uzdržanim pristupom zvuku koji je karakterisao poslednjih par njihovih ploča. Da se razumemo, ovo je i dalje ploča sklopljena u sasvim izrazito digitalnom krajoliku, svi bubnjevi su programirani itd., ali na mestu preciznosti i discipline stoje ljubav prema neverovatnom volumenu zvuka, blagoslovenoj distorziji i surovosti.

Opet, ovo je naprosto dobro pogođena kombinacija zvuka i sadržaja i Deus Salutis Meaeje kao neki saundtrak za ono kako zamišljate da su morabiti izgledala marširanja u rat Sauronovih orka – sve prepuno ratnih bubnjeva i pretećih horova – samo snimljeno u pećini. Vindsval sve potapa toliko duboko u okean reverba da se muzika na momente skoro potpuno utapa u sopstvenu jeku i tvori zid buke u kome samo pažljivo ponavljani rifovi i kratke teme tvore kompulzivni industrijski gruv. Konsekventno, ova ploča fenomenalno ispunjava potencijal srednjetempaškog metala da zazvuči preteće i nezaustavljivo – ono nekoliko bržih delova što ima se pretvaraju u gotovo potpunu razmazanost i dobro je da ih nema više.

Da li je ovo „stvarno“ blek metal (ili uopšte metal) je pitanje od samo akademskog značaja – ovde se često više čuju horovi i gudači od gitara – a onaj ko ga postavlja sasvim sigurno onda nije metalac. Blut Aus Nord se ovom pločom upisuju u zanimljivo društvo kojim predsedava „blur core“ krilo australijske death metal scene (Impetuous Ritual, Portal itd.) a koje je metal uspešno spaslo od tehno-fetišizma i vratilo mu element varvarstva koji tu uvek mora biti prisutan. Opet, Francuz uspeva da svemu doda i jednu avangardnu monumentalnost i iskombinuje besomučni ritmički diktat sa skoro sakralnim opevanjem mraka & zla. Velika ploča, ako mene pitate.

https://blutausnord.bandcamp.com/album/deus-salutis-meae

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s