Video igre: Lost Judgment

Igru Lost Judgment, nastavak Seginog Yakuza spinoffa Judgment, počeo sam da igram tamo negde 2022. godine, svega nekoliko nedelja pre izlaska Elden Ring. Svestan da Lost Judgment ne može od mene da dobije adekvatnu količinu ljubavi i pažnje u tom kratkom periodu, odlučio sam se da umesto vratolomnog sprinta koji ništa lepo ne bi doneo ni meni ni igri, odložim njeno završavanje za neka bolja vremena. I ako ne verujete da se 2024. godina kvalifikuje za ocenu „bolja vremena“, evo, kvalifikuje se, i ja sam Lost Judgment upravo uspešno završio.

U međuvremenu su izašle još tri igre iz Yakuza serijala i sada sam po prvi put u situaciji da svesno pravim pauze između ovih igara jer ih se toliko nagomilalo da bi prelazak direktno iz jedne u drugu neminovno doveo do prezasićenja mojih receptora za uživanje. Štaviše, neki su i Lost Judgment percipirali kao igru koja je „višak“, pogotovo što je došla nakon Yakuza: Like A Dragon, smelog pivotiranja serijala u novi grad, novi ansambl, novog glavnog junaka i novi, potezni borilački sistem. Lost Judgment, sa svojim narativom u kome je organizovani kriminal tek sporedni element zapleta, i sa svojim realtime borilačkim sistemom od kog se unatrag može povući direktna linija do Dynamite Cop a onda, ako se samo malo jače napregnete i sve do Streets of Rage, kao da je ispao iz trenda, izguran na marginu nakon – pomalo i neočekivanog – uspeha Yakuza: Like A Dragon.

A opet, nemoguće je Segu ovde ne pohvaliti što ne stavlja sva jaja u jednu korpu i što se nije povela za impulsom da SVE što dalje pravi bude kopipejstovanje Yakuza: Like A Dragon, odlučujući se umesto toga za odmereno eksperimentisanje sa različitim pristupima serijalu Ryu Ga Gotoku*.

*za slučaj da ovo čita neko nov, neupoznat sa genealogijom serijala, originalno ime prve igre na Playstation 2 bilo je Ryu Ga Gotoku, što znači „poput zmaja“ odnosno „Like A Dragon“ ali je ta prva igra lokalizovana samo kao Yakuza. Do sedmog sržnog nastavka je držan naziv Yakuza, da bi sa njim napravljen prelaz sa Yakuza: Like A Dragon, a najnovija igra, izašla pre nekoliko nedelja se zove Like A Dragon: Infinite Wealth. Judgment je poseban spinof serijal koji koristi iste lokacije i mehanike ali ima sopstveni ansambl likova i nešto drugačiji akcenat u pričama.

Naravno, u periodu dok je Lost Judgment pravljen niko nije znao da će meki ribut serijala sa Yakuza: Like A Dragon požnjeti TOLIKI uspeh, pa je ovo jedan vrlo disciplinovano napravljen nastavak Judgment u kome se igra na sve jake strane prve igre, uz napor da se što je više moguće iskoristi investicija u novi grad koja je napravljena za vreme razvoja Yakuza: Like A Dragon.

Lost Judgment tako ponovo u centar stavlja mali ansambl privatnih detektiva okupljenih oko agencije koju vodi bivši advokat, Takayuki Yagami, a koga ponovo igra (glasovno i stasovno) veoma popularni, mejnstrim glumac Takuya Kimura. Ovo je u prethodnoj igri veoma lepo oslikana grupa muškarca sa različitih strana životne pozornice (bivši advokat, bivši jakuza, bivši delinkvent sa parkur supermoćima i belom maskom na licu, dugokosi, rekluzivni haker) i susret sa njima je prijatan, a Lost Judgment onda ne samo da dodaje još likova koje pamtimo iz prve igre, uključujući značajnu minutažu za osoblje advokatske kancelarije Genda, već i za druge jakuze, druge ljude koje je Yagami sreo tokom svoje prve avanture… Naravno, odozgo dolazi JOŠ likova, novih, kreiranih za ovu igru, i Lost Judgment ima potpuno samostalan zaplet i ansambl koji je za njega esencijalan, sa novim negativcima, novim „frenemy“ likovima, novim potencijalnim romantičnim partnerima, sa devojkama u baru u Yokohami, tinejdžerima u školi u istom ovom gradu, policajcima, ljudima iz tužilaštva ali i iz službe…

Kako je Yokohama dizajnirana i modelovana za potrebe Yakuza: Like A Dragon, tako se i veliki deo Lost Judgment dešava u ovom gradu, pa su odlasci iz matične četvrti Kamurocho u Tokiju do Yokohame i četvrti Ijincho koji pamtite iz Yakuza: Like A Dragon česti i zapravo je ona glavno poprište događaja u igri. U Tokio se onda ide najpre kada je potrebno da se glavni junak sastane sa saborcima iz advokatske kancelarije Genda sa kojima radi na slučaju policajca koji je uhapšen jer je u vozu seksualno maltretirao putnicu.

Taj tipično japanski fenomen je ovde detaljno ispitan sa raznih strana, ali kako to u ovim igrama često biva ovo je samo udica da se igrač uvuče u mnogo dublji vrtlog zločina. Tako kada optuženi policajac iz pritvora hladnokrvno najavi da će u napuštenoj zgradi u Jokohami biti pronađeno poluraspadnuto telo ubijenog čoveka za koga niko ne zna zašto je ubijen, još manje ko ga je ubio, igra veoma brzo ulazi u izrazito mračan narativ koji, iako su Lost Judgment kritikovali da ima manje interesantnu priču od originala, zapravo mnogo dublje i detaljnije secira problematiku japanskog sudstva. A ova se grana vlasti u japanu ponosi neprirodno visokim procentom uspešnih krivičnih tužbi, gde je posao advokata odbrane uglavnom da statira dok njegov klijent po pravilu UVEK biva osuđen.

Yagami i advokativca iz kancelarije Genda, Saori Shirosaki, tako sasvim očekivano izgube suđenje na kome pokušavaju da odbrane policajca-pervertita jer je on ne samo uhvaćen na delu od strane sasvesnih građana, već je njegovo ponašanje snimilo više bezbednosnih kamera na železničkoj stanici ali i telefonskih kamera prolaznika dok je pokušavao da pobegne nakon što se zlostavljana žena odvažila da se okrene i suoči se s njim.

Problem je što pomenuti policajac kao da deluje prezadovoljno što je za svoj dripački čin dobio šest meseci zatvora a tu je i ta njegova zlokobna najava da će na mestu za koje niko nije znao biti nađen leš za koji niko nije znao… Do kraja igre igrač će imati priliku da na ponovljenom suđenju izvede veliki preokret u sudnici, sa masom dokaza skupljenim kroz operativni rad na terenu i mada Lost Judgment nikada ne odlazi u Ace Attorney smeru sa onim intenzitetom koji bi ovu igru decidno razdvojio od sržnog serijala Yakuza/ Like A Dragon, instance u kojima igranje prelazi u prvo lice a igrač proučava okolinu, zapaža značajne detalje i beleži ih su ponovo prilično česte i podsećaju na filozofsku vertikalu koja u japanskom dizajnu igara polazi još od igre The Portopia Serial Murder Case iz 1983. godine.

Ono čime se Yakuza igre jasno izdvajaju od drugih savremenih japanskih serijala što imaju prilike da igraju i na globalnom tržištu je jedna ozbiljnost sa kojim se pristupa žanrovskom materijalu. Lost Judgment, kao i druge Yakuza igre, vidno investira u narativnu i kinematsku dimenziju iskustva, sa veoma snažno definisanim likovima, opširnim dijalozima, ali i sa, ključno, dubinski prorađenim glavnim temama igre.

A glavna tema igre se zapravo tiče jednog ne ekskluzivno japanskog ali za Japan izuzetno problematičnog fenomena – vršnjačkog nasilja i zlostavljanja u školskom okruženju. Jedan od dijaloga u igri pominje broj samoubistava učenika srednjih škola u Japanu koja se tiču vršnjačkog nasilja i kada čujete tu cifru biće vam zlo (već i zato što ma koji broj da ste sada sebi u glavi zamislili, on je MANJI od stvarne cifre). Ali dovoljno je pogledati ovaj grafikon, videti da se godišnji broj PRIJAVLJENIH slučajeva vršnjačkog nasilja u naciji od sto miliona osoba popeo na skoro sedamsto hiljada godišnje u 2022. godini da bi se razumelo kolike su razmere ovog problema.

Lost Judgment, zbog toga i svoje ime zarađuje veoma snažno, ulazeći veoma duboko u anatomiju vršnjačkog nasilja u Japanu, uspevajući da vrlo kompleksan krivični proces sagradi oko diskusije o tome koliko se ono često dešava, zašto nije efikasnije sprečavano iako nastavno osoblje njemu svedoči, konačno, koliko je pravosudni sistem kriv što ono nije češće i efikasnije makar kažnjavano ako već ne predupređeno.

Jer, „Lost Judgment“ ovde stoji i kao sažetak ponašanja ali i svetonazora više od jednog lika u igri koji su, snažno traumatizovani tinejdžerskim samoubistvima svaki na svoj način rešili da učine nešto kako bi pravda koju tužilašta i sudovi kao da puštaju da im procuri kroz prste, bila makar na neki način zadovoljena. Kako je i sam glavni junak, Tak Yagami, bivši advokat odbrane koji se povukao iz posla nakon suđenja koje je dobio, ali je potom njegov branjenik odmah ponovio zločin, njegova percepcija zakona kao nesavršenog ali prirodno sklonog usavršavanju sukobljava se sa filozofijama više likova koji smatraju da je zakon naprosto usklađen sa potrebama sistema a ne njegovih konstituenata i da pravda za zlostavljane, ponižene žrtve koje su na kraju digle ruku na sebe nikada neće doći iz smera sistema koji će radije štititi fasadu reda i poretka u školama ali i u čitavom društvu i prihvatati da za to postoji cena, nekada i u ljudskim životima, prihvatljiva jer je društvo – po japanskom vrlo kolektivističkom mentalitetu – vrednije od svakog pojedinačnog života.

Igra ovu temu razmatra na više nivoa, od same škole gde vidimo direktore i nastavnike sa konfliktnim emocijama i lojalnostima, skrhane stidom ili strahom, pa do najviših krugova državne bezbednosti gde se borba protiv kriminala zapravo povlači u pozadinu za račun KONTROLE kriminala i onda se kriminal, čist, nedvosmislen skup krivičnih dela percipira kao prihvatljiv jer je formalno umotan u nekakav državni plan za njegovo kanalisanje i usmeravanje.

Naravno, Yakuza igre po pravilu ove svoje kompleksne narative razmotavaju postepeno kako bi igrač organski apsorbovao ne samo sve dublje nivoe zavere koju – u ovom slučaju – Yagami razotkriva, a koji kreću od naoko jednostavnih, lokalizovanih incidenata, već i te filozofske elemente pripovedanja daju u slojevima, sa mnogo ponavljanja istih poenti uz postepene varijacije i razrade. Lost Judgment uspeva da nam prikaže Yagamija kao gotovo monomanijački usredsređenog na samo jednu nedužnu žrtvu – od mnogih – koja je pala tokom kompleksne borbe unutar državnog aparata gde se služba zakulisnim radnjama pozicionira da stavi pod svoju kontrolu ogroman japanski javni penzioni fond, i spreman je da zbog nje, te jedne jedine osobe koja je patila zbog strašne tajne i na kraju stradala kao kolaterana šteta, rastrgne čitav sistem do skeleta, ogoljujući spone između uličnog kriminala, oportunističkog ponašanja delova službe što se transfmormisala u neregulisanu državu-u-državi, i policajaca i tužilaštva uhvaćenih u klješta sistema uvek radije sklonog da pomete neugodne istine pod tepih i brižljivo čuva fasadu poretka kako bi građani verovali u monolitnost države.

Naspram njega stoje ljudi koji – a ovo je retkost ne samo u videoigrama već u žanrovskoj fikciji ovog tipa uopšte – svi imaju ne samo legitimne razloge da se bave kriminalom već i snažnu argumentaciju da kada sam sistem podupire nepravdu, građanin nema drugog izbora nego da pravdu traži sam. Otac koji je izgubio sina u činu samoubistva a gde je sud onda presudio da škola ne snosi nikakvu odgovornost – iako je neko nastavno osbolje bilo svesno dugotrajnog vršnjačkog nasilja – ali i bivši nastavnik razredne nastave slomljen krivicom što je i sam bio odgovoran za pokušaj samobistva učenika jer je mislio da se klinci to samo igraju i upozorio ih je samo „da ne preteruju“, te majka dečaka koji je skočio sa vrha zgrade i u komi je već više od decenije, ovo su likovi protiv kojih se Yagami „bori“ u ovoj igri i niko od njih nije klasičan negativac, što čini zaplet i narativ ove igre daleko ambicioznijim i naprednijim od skoro bilo čega drugog u čitavom medijumu.

Naravno, ovo je i dalje igra iz Yakuza serijala, pa će Yagami protiv sebe i uz sebe imati i bivše jakuze, i pripadnike kineske Liumang mafije u Yokohami i igra kao i obično pokazuje da protagonist ne može da uđe u svinjac a da se makar malo ne isprlja, no Yagamijeva filozofska čvrstina i izražena empatija i Kimurina izvrsna gluma uspevaju da igrača provedu kroz mrak i pokažu da se čak i u ovako kompleksnom problemu može pronaći zlatna žica pravde i njena čistota odbraniti od relativizacija.

Kontekst svih ovih događaja je takođe zanimljiv jer se igra dešava nakon što je kriminalni klan Tojo – oko koga su se vrtele praktično sve sržne Ryu Ga Gotoku igre od početka serijala – rasformiran kao rezultat tektonskih promena u igri Yakuza: Like A Dragon i ovde autori imaju još prilike da ispituju moralno sivilo u kome operiše organizovani kriminal u Japanu. Prethodne igre su već dosta radile sa konceptom časnih jakuza koje od armije lupeža i psihopata pokušavaju da naprave porodicu i spasu ih ne samo smrti već i beščašća, a Lost Judgment nastavlja ovu tematiku pokazujući kako posle raspada klana, veliki broj, pogotovo nižerangiranih vojnika, ulazi u novu kriminalnu organizaciju RK. RK nisu jakuza klan i članovi sebe ne opisuju kao „gokudo“. Ovo je zapravo banda sličnija američkim ili latinoameričkim urbanim ekipama, bez eksplicitne razdelnice između civila i ljudi unutar gokudo posla, bez svesti o tome da klan treba da štiti zajednicu u kojoj se nalazi. Članovi RK su siledžije koje, naprotiv, uživaju u tome da plaše civile, i da izazivaju nerede kako bi lakše prodale svoje usluge „zaštite“. I vizuelno je razlika očigledna, ovo su likovi koji umesto crnih odela i diskretnih značaka što označavaju pripadanje klanu nose „urban wear“, trenerke, kačkete, patike i dukserice a jedan od njihovih šefova je ofarban u plavo, sa pirsinzima i tetovažama koje nemaju veze sa tradicionalnim japanskim irezumi stilom slikanja po koži i mnogo su bliže onome što biste videli na nekom Amerikancu.

Mehanički, Lost Judgment nastavlja sada već i skoro preteranu isprepletanost sistema karakterističnu za novije igre iz serijala. Inventar kojim Yagami upravlja preko svog smartfona je sada razdeljen na gomilu podkategorija, a sakupljanje urbanog smeća koje kasnije može da posluži za kreiranje posebnih napitaka je uzgredna aktivnost niskog nivoa ulaganja što se tiče vremena i energije ali i niskih prinosa u smislu ojačanja igrača jer se ispostavlja da ZAPRAVO treba uložiti nesrazmerno mnogo vremena i energije kako bi se kreirali značajniji napici. Borilački sistem sada ima i treći stil – pored stilova ždrala i tigra iz prve igre – stil zmije, i on podrazumeva vešta izmicanja, poluge i bacanja pored klasičnih udaraca. Naravno, „EX“ akcije su i dalje tu zajedno sa povremenim kontekstualnim potezima ali i silne i silno razorne odbrambene tehnike koje se kupuju iskustvenim poenima i pretvaraju Yagamija u nezaustavljivu borilačku mašinu. Igra se ovim vrlo snažno odlepljuje od svojih brawler korena i hita u smeru character action kompleksnosti – a čemu je, da budemo fer, već prva igra iz serijala, na Playstation 2 ambiciozno težila – a što, na moje veliko (ne)iznenađenje, donosi barem isto toliko problema koliko i benefita. Iako su protivnici, u skladu sa konvencijama žanra, srazmerno pasivni i sporo se odlučuju za napad – pogotovo što postoji i mehanika straha gde neki Yagamijevi potezi dodatno pasiviziraju neke od neprijatelja*–postoji sva sila njihovih napada koji su ekstremno brzi i moje staro, lomno telo nema nikakvu šansu da na njihovu uvodnu animaciju od 5-6 frejmova odreaguje na vreme, pa umesto da posmatram protivnika šta radi, moram da nagađam i da izvodim blokiranja u prazno ne bih li ih  uhvatio u pravom momentu i uradio efektno pariranje.

* mada, da budemo fer, postoji i mehanika gneva, gde će neki drugi potezi da ih razjare i učine agresivnijim

Pogotovo je ovo problem jer se u velikom delu igre, naročito u sržnim narativnim misijama, Yagami bori i sa po 15-20 protivnika u isto vreme i ta masa tela na ekranu izgleda impresivno i podseća na najbolje momente dalekoistočnih akcionih filmova sedamdesetih godina prošlog veka ali je u njoj jednostavno nemoguće videti šta koji protivnik radi u kom momentu pa se i pored ekstremno ekspanzivne palete poteza koju Yagami ima na raspolaganju prema kraju igre, velika većina borbi svodi na spamovanje dugačkih komboa u napadu i kompenzovanje štete koja se zauzvrat primi pijenjem napitaka i jedenjem apsurdno bogate ponude sendviča, brze hrane i drugih đakonija koje kupujete u Poppo supermarketima. Borbe jedan-na-jedan sa bosovima su nešto urednije i ovde ima prostora za „tehničkiju“ ekspresiju igrača, sa pametnim korišćenjem „savršenih“ izmicanja koja daju prednost u frejmovima pri odgovoru te upravljanjem skalama koje daju mogućnost posebnih napada.

Naravno, borbe ima JAKO mnogo u ovoj igri, kako u centralnim misijama tako i u nasumičnim čarkama na ulici koje su česte čak i kada je Yagami potpuno trezan – mada postoji perk koji se otključava i koji mu garantuje strahovito razorne ofanzivne tehnike kada je BAŠ pijan* – ali u odnosu na prethodu igru, Judgment, neke su stvari pojednostavljene pa ovde nema posebnih izazova koji su ograničeni vremenski, niti trpljenja „teških“ povreda zbog kojih je Yagami u toj igri morao da ide kod lekara kako bi mu se merač zdravlja vratio na punu meru. Drugim rečima, borba je istovremeno i još više zakomplikovana ali i pojednostavljena i mada nudi najveći asortiman tehnika i taktika, ima je toliko mnogo da će igrač koji je ovde prevashodno zbog priče možda biti i legitimno smoren time što često ne može da napravi više od dvadeset koraka po ulicama Ijinchoa pre nego što uleti u novu tuču.

*i drugi perk koji mu omogućava da bude pijan daleko preko granice koju bi svaki savestan lekar u urgentnom centru okarakterisao kao trovanje alkoholom

No, sama struktura misija je i dalje snažna. Igra ima mnogo borbe u centralnom narativu ali i mnogo razgovora, a onda i dovoljno detektivskog rada na istraživanju raznih lokacija i ispitivanju svedoka da se čoveku ne pričini da igra Dynamite Cop. A ono što je često tajno najjača strana ovih igara, asortiman sporednih misija, je i ovde dosta dobro dizajnirano, sa puno smešnih ali neretko i poučnih epizoda urbanog folklora koje su tako karakteristične za Yakuza serijal. Yagami deo ovih misija dobija tako što mu se ljudi, kao privatnom detektivu, javljaju sa raznim zahtevima i ove tezge su zabavan način da se malo odlepimo od ozbiljnog i sve mračnijeg centralnog narativa. Neki su od ovih slučajeva otvoreno satirični – na primer nove avanture američkog nindže u Japanu, Ryana Acoste čiji se dođo bori protiv druge nindža-škole a koju vodi bivši pripadnik ruskog Specnaza i čija je najjača atrakcija senseijeva privlačna sestra– a neki su uspele male basne vezane za elemente japanskog mentaliteta i savremenog života. U jednoj, recimo, Yagami rešava problem nestanka novca i hrane iz zaključane kancelarije male kompanije i razotkriva turobne istine života u dugoj japanskoj recesiji, a u drugoj saznaje tajnu poznatog i uspešnog pisca popularne literature, i raskrinkava industrijsku špijunažu u još uvek lukrativnoj privrednoj grani pisanja žanrovskih bestselera za japansku književnu publiku.

No, najveći deo ovog sporednog programa vezan je za srednju školu u Yokohami gde Yagami, da bi se lakše pozabavio slučajevima vršnjačkog nasilja, dobija formalni status savetnika, pa je slobodan da radi sa decom kao deo proširenog nastavnog kadra i vodi im razne sekcije izvan obaveznog kulrikuluma. Japan voli igre koje se dešavaju u srednjoj školi (Persona, Danganronpa…) ali Lost Judgment daje prikaz iz perspektive odrasle osobe i umešno koristi ovaj drugi rakurs. Ovde postoji čitav komplikovani podzaplet sa „profesorom“, tajnovitim internet-entitetom koji vrbuje klince za sitan kriminal, prostituciju itd. i koji Yagamija vodi ka nekoliko paralelnih karijera u Ijinchou, ali čak i da odlučite da se time ne bavite, plesna sekcija ima čitavu kampanju podučavanja devojčica igranju sa vrlo udobno dizajniranom mehanikom i interfejsom koji su znatno iznad onog što smo imali u Yakuza 5 i Yakuza 0, a tu je i sekcija za robotiku gde Yagami pomaže klincima da dizajniraju male poluautonomne mašine sa kojima se u jednostavnim mečevima nadmeću s drugim školama.

Ako prihvatite da dalje sledite tragove koji vode ka profesoru, ovo će Yagamija odvesti i do lokalnog „girl’s bara“ koji je „mekša“ verzija lokala sa hostesama, jer devojke ovde stoje iza šanka i tako imaju konverzacije sa klijentima, a što je zgodno jer je Yagami čovek u četrdesetima i mada pričamo o savršenom džentlmenu, ne bi nam bilo teško da se osećamo neprijatno da je on u separeu sa devojčicama koje samo što su završile srednju školu. Ovaj bar, Girl’s Bite, će, pored razgovora sa devojkama doneti igraču i nekoliko dodatnih minizapleta sa muškarcima koji ih uhode ili sa ljubomornim koleginicama, pa i dati mu priliku da (sa samo jednom od devojaka, najstarijom od svih) ostvari vrlo platonsku romantičnu vezu koja dalje ima sopstveni put izlazaka, držanja za ruke na ulici i konverzacija.

Ako ste mačo šmeker starog kova i smatrate da su devojke samo za luzere koji ne umeju da daunlouduju pornografiju sa interneta, Ijincho će vam pružiti i dve manje kampanje u vezi sa potragom za profesorom, a koje će Yagamija staviti u dve vrlo muževne uloge. Jedna je infiltracija u lokalni bajkerski gang gde Tak mora da ne samo opremi svoj motocikl već i da u ilegalnim uličnim trkama pobedi dovoljno legendarnih bajkera da dođe u priliku da se nadmeće sa šefom svih šefova a koji se onda, iznenadite se sad, pokazuje kao sasvim drugačija osoba nego što je stereotip. Ove trke nisu baš toliko dobre kao Dragon Kart iz Yakuza: Like A Dragon ali i nema ih tako mnogo i dođu kao pristojno osveženje.

Druge karijera vezana je za lokalni bokserski klub i Yagamijev trud da, poražavajući u sparing-mečevima sve teže protivnike, dođe do momka na vrhu piramide straha koji, da, da, pogodili ste, i sam nije stereotipni siledžija koji je ovde došao da izduvava svoje frustracije. Iako je Yagami kad se bori na ulici praktično podmazani klon vanbračnog deteta Brucea Leeja i Sonnyja Chibe na steroidima, ima nečeg adiktivnog u metodičnom, tehnički omeđenijem ali taktički dubokom dizajnu ovih borbi u ringu gde su blokiranje, izdržljivost i kretanje bitni, a pronalaženje prolaza kroz protivnički gard još bitnije da bi se trijumfovalo. Na sve to tu je i pas, nazvan Ranpo, po najvećem japanskom autoru detektivske književnosti i proze misterije, a koji Yagamiju u nekim pričama pomaže da reši slučaj koristeći svoj ekstremno razvijeni njuh. Ali, mislim, PRESLATKO.

Naravno NA SVE TO dolazi i standardna ponuda borbi u virtuelnoj realnosti, kockanja, igranja shogija, mahdžonga, pikada a ako sve to izgustirate,  ova igra ima i najveći izbor Seginih arkadnih automata razbacanih po Seginim lokalima u dva grada: Space Harrier, Fantasy Zone, Super Hang-On, Fighting Vipers, Virtua Fighter 5 Final Showdown, HAMA of the DEAD, Motor Raid i, ako se ne varam po prvi put u Yakuza serijalu, Sonic The Fighters.

Hoću da kažem, SADRŽAJA ima sumanuto mnogo bez obzira što je igra pravljena u vreme pandemijskih restrikcija i rada od kuće i Ryu Ga Gotoku je studio koji je svoju rutinu i iterativno unapređenje elemenata svojih igara pretvorio u svoje najjače oružje, pa onda i jedna relativno „nebitna“ spinof igra iz serijala naprosto puca od stvari koje se u njoj mogu raditi i iz toga ekstrahovati fina količina zabave. Pogotovo ako ste novi u serijalu. Operativni sistem mog Playstationa, recimo, tvrdi da sam igrao oko 40 časova a da sam video manje od jedne trećine sadržaja. No, ako i to zvuči kao NEDOVOLJNO i nećete biti zadovoljeni sve dok, šta ja znam, ne vidite čoveka u četrdesetim godinama kako u rokerskoj kožnoj jakni i seksi tesnim farmerkama (da ne pominjem novčanik sa lancem koji mu šmekerski stoji u zadnjem džepu) vozi skejtbord po ulicama Yokohame i preskače automobile, e, pa IMATE SREĆE. Mehanika vožnje skejta je skoro potpuno nepotrebna ovoj igri (taksiji su na svakom koraku), za nju nije vezana nikakva posebna karijera ili kampanja, niti možete izvoditi nekakve specijalne trikove sem običnog grajndovanja po ogradama i flipova skejta u skoku, ali ovo jeste način da se brže krećete Yokohamom (u Kamurochou su ulice suviše uzane za ovu vrstu sporta) i nekako me je stalno vuklo da vozim skejt radije nego da uzimam taksi pa sam to i radio, prešavši na kraju više od 200 kilometara na skejtbordu do kraja igre.

Lost Judgment je verovatno poslednja igra u (pod)serijalu Judgment, a što nije refleksija njenog kvaliteta već natezanja sa Kimurinom agencijom Johnny & Associates (podeljenom na dve nove firme prošle godine), koja je bila toliko old school da nije mogla da prihvati mogućnost da neko modifikuje igru u kojoj se pojavljuje glumac kog oni zastupaju pa da Yagami u nekakvom video klipu na interentu završi nag i nedostojanstven. Sakako mislim da je problem koji je agencija krenula da pravi dosta ohladio Segu od ambicije da pravi dalje Judgment igre kojima je Kimurina fizionomija i glas bila jako značajan element popularnosti u Japanu. Za sada to nije problem jer sržni Like A Dragon serijal KIDA, ali obuzme čoveka malo sete kad pomisli da Yagami, Kaito, Sugiura, Tsukumo, ali i izvrsna advokatica Saori Shirosaki, kolega Issei Hoshino i njihov šef Ryuzo Genda – pa i javna tužiteljka Mafuyu Fujii– više neće, sem u sitnim gostovanjima, imati priliku da rastu i razvijaju se.

Lost Judgment je mračnija igra od prvog Judgmenta i pojavila se u trenutku kada je Yakuza: Like A Dragon već potpuno promenio percepciju ovog serijala, pa je kao takva pala i u ne sasvim zaslužen zapećak. Ona je i, svakako, „more of the same“, sa dodacima koji se podrazumevaju (ali niko ovo neće kupiti BAŠ zbog toga što Yagami vozi skejt ili može da igra Sonic the Fighters ili Segin master System koji ima u kancelariji u Kamurohou). Ali ovo je dobar, bogat, plemenit more of the same. Kome god da je klasična Yakuza postavka na srcu, mami ga kompleksan borilački sistem i interesuje ga da zaroni u vrlo komplikovane dubine vršnjačkog nasilja i sa njim povezanog kriminala, a da pritom ima i jedan bogat radni odmor u Japanu, ova igra će da dočekati toplim zagrljajem.