Film: Shogun’s Ninja (aka Ninja Warriors)

„Osvetu ne možeš dobiti ljubaznošću.

Neprijatelja ne možeš pobediti saosećanjem.

Moraš nositi oklop napravljen od gneva i bola.

Jednostavno moraš postati kao životinja.“

Ako gornje reči deluju kao da se neko obraća direktno vama, i na svaku ste sledeću rečenicu klimali glavom sve jače i jače dok niste završetak proklamacije dočekali na nogama, uz zverski urlik oslobađanja primalnih instinkta, pa, onda ste prava ciljna grupa za film Shogun’s Ninja i mada kasnite četrdesetčetiri godine za premijerom, nikada nije kasno da se čovek nadivi tome šta su sve posvećeni kaskaderi i majstori borilačkih veština bili u stanju da urade samo da bi bioskopska publika zadivljeno prepričavala njihove vratolomije po izlasku iz zamračene sale, ali i koliko su ondašnji scenaristi bili spremni da potegnu važnih istorijskih ličnosti da bi dali pravilan kontekst filmu u kome muškarci mačem odbijaju strele ispaljene na njih, kao da su u pitanju strukovi maslačka a žene vade čelične igle iz punđi i njima sa dvadeset metara, viseći naglavačke, pogađaju pravo u čelo vojnike što su se drznuli da na nišan uzmu njihovog ljubljenog.

Shogun’s Ninja je originalna japanska produkcija, samo jedan u nizu nindža filmova kakve je studio Toei – naporedo sa drugim studijima – štancovao bez milosti. Toei je od sedamdesetih godina prošlog veka imao dosta uspeha i sa televizijskim produkcijama, pa je studio čovečanstvu podario takve legendarne serijale kao to su Kamen Rider, Super Sentai i naravno Ninja Captor, ali u filmskoj sferi je ova firma imala ne-tako-tajno oružje u liku Sonnyja Chibe, verovatno najpoznatijeg i najvažnijeg japanskog filmskog majstora borilakih veština. Specijalizovan za B-filmove, Toei je početkom sedamdesetih napravio priličan ršum sa filmom (a onda i serijalom) The Street Fighter koji je Chibu definitivno cementirao kao „japanskog Brucea Leeja“, pa je do 1980. godine* pojavljivanje novog filma o nindžama u kome će Chiba igrati jednu od glavnih uloga, ali biti i koreograf i supervizor kaskadera, definitivno obezbediti dužnu pažnju javnosti.

*ovde vredi istaći da IMDb unosi beskrajnu konfuziju time što ima dve stranice za ovaj film. Jedna gde je naziv filma Shogun’s Ninja, tvrdi da je film izašao 1983. godine – iako nije, film je polovinom Novembra 1980. imao japansku premijeru – i nudi vrlo šture podatke o svemu, nikakve prikaze korisnika itd. Druga ima tačne datume, imena likova i gomilu prikaza, ali se na njoj film zove Ninja Warriors, a što je, pretpostavljam, bio prvi distributerski naziv u SAD i eto…

I to ne samo u Japanu. U SAD će naredne godine izaći Enter the Ninja, film Menahema Golana kojim je zvanično otvorena sezona američkih filmova o nindžama i ozvaničen generalni seizmički pomeraj u popularnoj kulturi. Nindže su odjednom bile svuda, od Shoa Kosugija koji je od uloge negativca u Enter the Ninja dobio glavnu ulogu u njegovom nastavku, Revenge of the Ninja, preko antagonista u stripovima Franka Millera, pa sve do Nindža Kornjača koje su i nastale kao  parodija na stripove Franka Millera. U svoj toj gužvi lako je pomalo i zaboraviti da su filmovi poput Shogun’s Ninja po većini merila i dalje bili superiorni u odnosu na bilo šta što je rađeno preko bare, nudeći ne samo razrađeniju produkciju sa sve kvalitetnom scenografijom i kostimima, borilačkom koreografijom i ekspertizom u snimanju akcije, već i privid „ozbiljnijih“ narativa sa svojim istorijskim mizanscenima i fotografijom koja je delovala značajno umetničkije kroz korišćenje kvalitetnih širokougaonih sočiva i odabir atraktivnih lokacija.

Režiser Shogun’s Ninja, Norifumi Suzuki, nije bio neko ko sebi umetnost stavlja u zadatak kada ujutro ustane da krene na posao, ali jeste bio u pitanju ozbiljan, pouzdan profesionalac koji je nakon napuštanja studija ekonomije – jer šta ste uopšte u još uvek okupiranom i razorenom Japanu mogli da učite o ekonomiji ranih pedesetih godina prošlog veka? – došao u Toei da radi kao asistent režije a onda se nametnuo kao solidan scenarista i vešt, svestran režiser. Do kraja sedamdesetih, Suzuki je Toeiju podario nekoliko pristojnih hitova i jedan BAŠ hit serijal, Torakku Yarō, gde je posle uspeha prvog filma o „Kamiondžijama“ u četiri godine on režirao još devet nastavaka. Za Shogun’s Ninja Suzuki je radio sa scenarijem koji su napisali Takao Ishikawa, Ichirō Otsu i Shirō Kannami, smeštajući radnju u preloman istorijski trenutak a Toei se svom šampionu isprsio za setove, kostime, konje, specijalne efekte i Sonnyja Chibu. I nisu zažalili.

Shogun’s Ninja je na momente urnebesna akciona ekstravaganca sa Chibinim koreografijama koje prolaze kroz stadijum maštovitog i ulaze u teritoriju sumanutog. On je takođe na momente i čista akciona komedija ali do kraja pokuša da bude i malo dramatično ozbiljan, pa usput pobije dobar deo vrlo simpatičnog ansambla kako bi glavni junak imao motivaciju da u finalnoj, atraktivnoj borilačkoj sceni bez mnogo ustezanja presudi svom glavnom rivalu. Uobičajen program, ali uz neuobičajeno trajanje gde film, makar u ovoj BluRay verziji koju sam ja gledao, traje duže od 110 minuta i u opasnosti je da bude predugačak za nešto što je u suštini samo akcioni film sa nindžama, trambulinama, trapezima, katanama, šurikenima,nunčakama i nekoliko desetina pušaka-kremenjača.

Ono po čemu je ovaj film notabilan u istoriji ne samo japanskog filma je da je u pitanju prva glavna uloga za Hiroyukija Sanadu, jednu od stožernih figura japanskog akcionog filma poslednje četiri decenije, a koja je napravila i uspešan, pa možda i najuspešniji, krosover u Holivud, ali i u, neočekivano, britanski teatar. Sanadu ste SIGURNO gledali jer je igrao maltene u svakoj franšizi koja bi mogla da vam padne na pamet, od Mortal Kombat, preko Rush Hour, Avengers, John Wick i Bullet Train, do televizijskih serija Lost i Westworld. Ovogodišnji FX-ov televizijski hit-serijal Shōgun ni sam nije mogao da prođe bez njega.

A kad smo već kod šoguna, vredi reći da Shogun’s Ninja, pravite se sad da ste iznenađeni, ima nindže ali nema nikakvog šoguna, naprosto jer se film događa pre uspostavljanja Tokugawa šogunata u Japanu. Ali se bavi – doduše vrlo slobodno – istorijskim ličnostima i događajima koji jesu neposredno doveli do njegovog uspostavljanja. Pričamo, dakle, o šesnaestom veku i velikoj kampanji Ode Nobunage da ujedini Japan time što će razjedinjeno, nezavisno plemstvo vojno poraziti i staviti se na čelo novoformirane države kao opšti vođ i gospodar. Nobunaga se pominje u prvoj sceni ovog filma, ali se u njemu ne pojavljuje a vredi podsetiti da on nikada nije dočekao da vidi ujedinjen Japan jer ga je jedan od njegovih generala, Akechi Mitsuhide, izdao i naterao da se ubije, da bi ga nasledio drugi zapovednik, Toyotomi Hideyoshi, koji je kompletirao Nobunaginu viziju.

Hideyoshi jeste jedan od likova u ovom filmu i njegovi planovi za pokoravanje porodice Momochi demonstriraju nam kako njegov oficir, Shiranui Shōgen koristi pritvorne nindža-tehnike i taktike da sruši moćnu ratničku porodicu i pobije celu lozu osim deteta, Takamarua koje požrtvovani samuraji uspevaju da spasu i da ga prošvercuju u Kinu. Takamaru se vraća nekoliko godina kasnije i traži osvetu, ali i Hideyoshi se nada da će se ovaj vratiti jer na bodežu koji je malom Takuu ostavila pokojna majka ucrtana je mapa do tajnih rudnika zlata kojima bi Hideyoshi da finansira dalje pokoravanje suparničkih klanova i ujedinjenje Japana.

S obzirom da je film prevashodno akcionog tipa, uloženo je nesrazmerno mnogo napora u istorijsku preciznost pa Hideyoshija igra vrlo kvalitetni Asao Koike a narativ prikazuje i njegovog sina i naslednika, Toyotomija Hideyorija i precizno ukazuje da je ovaj nakon očeve smrti sa svega pet godina preuzeo vođstvo nad klanom i, posledično, bio posmatran kao pretnja apsolutnoj vlasti šoguna Tokugawe Ieyasua koji će zvanično početi da vlada od 1600. godine, dakle u momentu kada je Toyotomi punio tek sedmu godinu.

Ne da se film bavi nekakvom velikom razradom ovih tema, u Takamaruove trening-montaže uloženo je više vremena nego u obrazlaganje politike sa kraja perioda Sengoku, ali jeste zanimljivo videti da su pored svih ovih istorijskih likova scenaristi ubacili čak i Hattorija Hanzōa, jednog od najslavnijih samuraja svog vremena, za koga se smatra da je spasao život Tokugawi i bio direktno zaslužan što je ovaj zauzeo poziciju šoguna. Isao Natsuyagi koji igra Hanzōa je hodajuća harizma i to da ga film koristi i za prilično humoristički pančlajn u finalu je podsećanje da ovo NIJE ozbiljna „jidaigeki“ produkcija istorijske drame već akcioni film sa simpatičnim viškom konteksta.

No, akcija je fantastična. Sonny Chiba kao iskusni i opasni Shogen Shiranui i Hiroyuki Sanada kao Takamaru Momochi su naprosto čarobni. Chiba ovde više ide na harizmu i pojavu jer po prirodi stvari ima manje scena u kojima se sam bori protiv protivnika, budući da komanduje velikom jedinicom. No, za sebe je iskusni borac smislio gotovo perverzan borilački „potpis“ gde u ozbiljne sukobe ide u kombinaciji sa svoja dva ađutanta od kojih je jedan nem a drugi gluv i koji mu se penju na ramena da odande napadnu zapanjene neprijatelje. Uvodni deo filma nam daje jednu savršenu scenu briljantno slikane i koreografisane akcije u kojoj Takamaruov  otac, srčani neustrašivi plemić, nema nikakve šanse protiv gotovo magičnih nindža.

No, film se dobro čuva da ne ode  SASVIM u stranu magije pa su ovde koreografije bizarne, neverovatne ali uvek na granici uverljivog. Vraćanje filma unazad ili ubrzavanje reprodukcije korišćeni su zanatski perfektno da nam daju scene nindža koje izvode neverovatne skokove ili druge akrobatske poteze, ali da ne bude nikakve sumnje: kaskaderi su SVE u ovom filmu i bez obzira koliko puta da vidite nindže kako poput paukova gmižu niz stabla ili skaču sa grane na granu, svesni ste da ovde nema CGI trikova i da živi ljudi rade apsolutno sve što vidite.

Naravno, najviše čudesa radi Sanada u ulozi Takamarua. Čovek je već sa šest godina počeo da snima filmove i do svoje dvadesete (koliko je imao na snimanju ovog filma) već je bio utreniran majstor kenpoa i kjokušin karatea. Kako mu je njegov mentor, Chiba, savetovao da prvo završi školu, Sanada je svoje treniranje borilačkih veština i bejzbola stavio malo na stranu ali je i dalje imao ambiciju da bude zvezda akcionih filmova pa je 1978. godine, nakon kraja škole ušao u audiciju za ovaj film i dobio ulogu, odmah se zatim vrativši treningu.

I Sanada u ovom filmu daje takvu pirotehniku kakvu samo napaljeni, neverovatno uvežbani dvadesetogodišnjak koji je celog života o ovome sanjao može da isporuči. Da se razumemo, i ostatak ansambla je odličan, uključujući sjajnu Yuki Ninagawu kojoj je ovo takođe bila prva uloga, ali i Etsuko Shihomi koja je i sama bila jedna od Chibinih miljenica i imala ekspertizu iz nekoliko borilačkih veština. Iako za njenim likom nema praktično nikakve dramaturške potrebe u ovoj priči, prizor markantne dvadesetpetogodišnjakinje u crveno-beloj kineskoj odeždi kako sa dva para nunčaka obara u blato talase vojnika i nindža je nešto što se ne propušta.

I, mislim, ni ovaj film se ne propušta uprkos tom malo dužem trajanju i višku istorije. Pomaže to da Suzuki ovo nije pravio kao nekakvu ćutološku, ozbiljnu dramu sa sporim scenama i ekstenzivnim karakternim momentima i mada se svakako može zameriti da se radi tolika istorijska priprema a da se onda stvari razreše na lapidarne, na momente parodične načine, opštom tučom, mora se primetiti da ta tuča naprosto blista.

Doduše, ako ćemo da budemo VRLO strogi, akcija i Chibine koreografije su maštovitije u prvom delu filma dok finale naprosto ima klasični chanbara free-for-all gde svi mašu mačevima i neki padaju mrtvi. No nekoliko scena ovde je naprosto antologijsko, od prvog Takamaruovog povratka na teritoriju Japana i sukob sa lokalnim snagama reda, preko scene pogubljenja njegovih drugova gde nindže iz klana pauka bukvalno kopaju kanale ispod zemlje kako bi izronile usred neprijateljske formacije a okupljeni narod na vojsku koja na njega puca iz kremenjača baca pravu kišu kamenica, pa do Sanadine gimnastičke tačke u kojoj se vrti na lijani i salve ispaljenih strela od sebe odbija samo silinom rotacije svog mišićavog tela. A onda imamo i taj finalni sukob između Takamarua i Shogena na litici iznad mora…

Sve je to puno klišea, razume se, i narativnih i karakteroloških i vizuelnih, i ti klišei su već do 1980. godine imali pola veka istorije, ali sve je i urađeno šarmantno, efektno, sjajno slikano i kadrirano, sa glumcima koji svoje uloge shvataju ozbiljno koliko god male ili apsurdne bile. Takamaru mora da ima i – prilično nepotreban – period u filmu kada misli da nije dorastao zadatku samo da bi se pojavio sedobradi sensei koji će brutalnim treningom, kako i sam kaže „tvoju istupljenu oštricu ponovo naoštriti“ i skoro je savršeno kako se ovo može posmatrati kao praktično (mrtvo ozbiljna) parodija na trening koji će iste te godine u američkom bioskopu dobiti Luke Skywalker od Yode u Empire Strikes Back. Razlika? Pa, poduke koje Takamaru dobija od svog senseija nisu njuejdžerski zen-budizam već monolog sa početka ovog teksta o oklopu od gneva i bola i transformaciji u životinju, a i Takamaru na kraju treninga ima borbu na život i smrt sa svojim učiteljem i mora da ga zaistinski probode bodežima ako misli da diplomira. George Lucas nikada ovo nije radio, rekao bi Charles Bukowski…

Shogun’s Ninja je klasik akcionog filma, prosto i jednostavno, a to uključuje i saundtrak gde imamo smenu enka šlagera, psihodeličnog džeza i skoro pa porno-gruva i koji potpisuje „Buster“ a slutim da je to pseudonim iza kog se krio Shunsuke Kikuchi. Naivan u ekspoziciji, ambiciozan u kontekstualizaciji narativa, on BLISTA u akciji i nudi ikonične uloge nekoliko bitnih glumaca koji su (ne samo akcioni, ali, da uglavnom akcioni) bioskop obeležili za celo čovečanstvo. Vredi to videti i danas.