Da vidimo onda šta smo ove nedelje imali od metala… A imali smo i od panka, naravno.
Prvo blek metalci, jer mora da se zna neki red. Nemački duo Nimbifer za svoj debi, nakon dobro primljenih demo snimaka, nije vidno unapredio kvalitet zvuka. Der böse Geist je ploča ekstremno muljavog zvuka, kao snimljena u kartonskoj kutiji, pa masterovana na kasetu koja je onda provela najveći deo decenije putujući poštom po celom svetu da biste je onda greškom dobili u ruke i puni uplašene anticipacije stavili u dek. No, lepa je. Nimbifer rade ugodne, melodične teme koje nekako fino druguju sa tim ultra-sirovim zvukom i mada ne mogu da kažem da ima ičeg originalnog u ovome što bend radi, neposrednost i autentičnost izraza su van svake sumnje. I album je, uprkos tom naslovi („Zli duh“), pun pozitivne energije:
https://nimbifer.bandcamp.com/album/der-b-se-geist
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/der-b-se-geist
Drugi album za kanadski Beholder izlazi tek naredne nedelje ali već sada može da se ceo sluša posredstvom omiljenog JuTjub kanala i, pa, odličan je. Dualisme je vrlo funkcionalan spoj okultnih tema i poštene, znojave blek metal svirke, sa bendom koji svoje black-thrash korene fino razvija u kompleksne aranžmane pune dobro osmišljenih rifova, melodija i prelaza u različit tempo i dinamiku. Pogotovo mi prija produkcija koja je čvrsta i iznenađujuće suva, bez rasplinutosti toliko prisutne u modernom blek metalu. Odličan album odličnog benda:
https://beholderqc.bandcamp.com/album/dualisme
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/dualisme
Olde Bard su iz Masačusetsa i njihov black metal ima u sebi dosta „normalnog“ heavy metala, a sve spakovano u sirovu, pomalo pankersku formu. Jewels of the Spidercrown je drugi EP benda, sa četiri prilično raznovrsne i interesantne pesme, sa jeftinim, prangijaškim zvukom ali onda i sa masteringom koji je uradio nepogrešivi Will Killingsworth, pa se sve zapravo čuje odlično. Vredan materijal za ljubitelje pravog, jelte, andergraunda:
https://grimestone.bandcamp.com/album/olde-bard-jewels-of-the-spidercrown
https://oldebard.bandcamp.com/album/jewels-of-the-spidercrown
Boreal Throne je iz Kanade, ne znam je li jednočlan, ali je debi album, Song of the Earth vrlo solidan šoukejs i za komponovanje i za svirku i za produkciju. Ovo je melodičniji blek metal, ali sa puno mišića, sa sasvim prirodnim krosoverima sa death metalom ali onda i sa epskim melodičnim pasažima sa clean pevanjem. Sve nekako zvuči kvalitetno i sveže a naplaćivanje daunlouda samo koliko vi date je čin velike darežljivosti:
https://borealthrone.bandcamp.com/album/song-of-the-earth
Francuzi Dark Plague, evo, za deset godina naređaše pet albuma. Najnoviji, The Threshold of Death zvuči vrlo uredno, produkcijski i kreativno, sa spojem očiglednih skandinavskih uticaja i francuskih „melodičnijih“ momenata. Nije ovo nužno stalno melodična ploča naprotiv, ima dosta disonance i opresivne atmosfere, ali zato je i dobra. Svakako pričamo o agresivnom, tehnički impresivnom blek metalu koji vrlo ozbiljno krlja kada je vreme krljanju:
https://darkplague.bandcamp.com/album/the-threshold-of-death
https://satanath.bandcamp.com/album/sat368-dark-plague-the-threshold-of-death-2024
Filipinski duo Santuario Diaboliko ima treći album, Sa Gitna ng Hamog at Kadiliman, i ovo je jedna vrlo ubedljiva kolekcija črvstih, agresivnih pesama, disonantnih rifova ali i organske, neprskane svirke. Ovo nije lo-fi niti se kvalifikuje za sirovi blek metal u užem smislu i Santuario Diaboliko zapravo ispoljavaju popriličnu količinu sofisticiranosti i dubine u tome kako pišu i aranžiraju pesme, ne utapajući se u okean savremenih blek metal bendova koji recikliraju jedni druge, i provlačeći osoben, karakteran zvuk. Odlično:
https://santuariodiaboliko.bandcamp.com/album/sa-gitna-ng-hamog-at-kadiliman
Ali Finci Satanic North apsolutno ispunjavaju sve fantazije koje ste o njima imali samo na osnovu imena benda i činjenice da se i debi album zove Satanic North. Ovo je zao, nestašan, režeći blek metal sa (satanskog) severa, sa testerišućim, zujavim rifovima, vrištanjem o satanskim temama, rafalnim bubnjevima, ali i kvalitetom svirke i produkcije koji ga stavljaju daleko izvan teritorije „sirovog blek metala“ u užem smislu. Moćan debi za projekat u kome sviraju dva člana kultnih Ensiferum i veoma prijatan materijal za one koji blek metal vole kad je agresivan i zao:
Antheraea su dva momka iz Ontarija, plus sešn bubnjar sa debi albumom, The Failure I Am. Već i naslov sugeriše da je ovo depresivni blek metal izmešan sa doom metalom i kogod da voli depresivnu, sporu, melanholičnu muziku ovde će dobiti svoj fiks. Ono što mi se sviđa kod Antheraea je jedan vidan napor da se pesme koje umeju da prebace i jedanaest minuta napišu do detalja, da se njihova drama razradi u minuciozan narativ sa dinamičkim krešendima i upadanjem u tihe, intimne momente gde samo slušate klavir kako iz daljine sitno dobacuje neke tužne note, pa onda opet idemo u surovi black-doom nabod i tako ukrug. Vrlo solidan prvi napor:
https://antheraea.bandcamp.com/album/the-failure-i-am
O, novi Kawir, prvi post-pandemijski a u ukupnom skori deveti album za grčke veterane, je baš dobar. Naslovljen Κυδοιμοσ on ne samo da ima najkvalitetniji zvuk i najambicioznije aranžmane u dosadašnjoj karijeri benda, već su i pesme nekako… veličanstvene. Kawir ovde vrlo snažno demonstriraju osobenosti helenskog blek metala, kreirajući himnične, svečane, a opet krljačke proslave melodije i atmosfere. Danas bendovi u blek metalu često imaju ili atmosferu ili rifove a retko i jedno i drugi i vrlo je ugodno videti kako ovaj veteranski sastav u osveženoj postavi lako spaja ta dva krila i LOMI:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/kydoimos
Evo nam ga i novi album starih poljskih znanaca Blaze of Perdition. Ovo je još jedna ploča dugačkih, atmosferičnih ali istovremeno i abrazivnih pesama, naslovljena Upharsin i producirana tako da se naglasi oštrina radije nego atmosfera. Ovo album možda čini težim za slušanje nego što bi MORAO da bude ali blek metal ima tradiciju konfrontiranja pa je to u redu. Blaze of Perdition svakako pišu odlične pesme i materijal je definitivno vredan malo truda koji ćete uložiti da ga iskonzumirate:
https://blazeofperdition.bandcamp.com/album/upharsin
Gde je Poljska, tu je i Ukrajina, pa tako imamo i treći album anonimnog projekta Peklo, nazvan Supostat. I mada ovo ima dosta za ukrajinski blek metal tipične melodičnosti, u pitanju je zapravo mišićaviji, oštriji i agresivniji nastup. Peklo sviraju rifašku muziku i melodije koriste da podcrtaju svoju energičnost, a produkcija je „deblja“ i teža nego što je standard kod kolega. Izdavač, gruzijski Satanath insistira da je album urađen bez nasnimavanja, što zvuči malo neverovatno ali hajde, svakako pričamo o prijatnoj i živozvučećoj ploči:
https://satanath.bandcamp.com/album/sat371-peklo-supostat-2024
Finci Bythos na svom drugom albumu, Chthonic Gates Unveiled, zvuče melodično, epski i razigrano, sa puno drame i puno poštene, znojave svirke u devet pesama. U teoriji ovo je i previše „epski“ i melodično za moje uši jer bend forsira baš himnične teme, pa i multitrekovano melodično pevanje, ali svirka je BAŠ opaka, produkcija dosta dobra i ne mogu da kažem da nisam uživao:
Folterkammer, uprkos imenu i pevanju na Nemačkom jeziku dolaze iz Njujorka i njihov drugi album, Weibermacht, sa svojim spojem blek metala i opere nekako i sugeriše da je u pitanju tipično njujorški postmoderni eksperiment. Ali dobar. Švajcarska pevačica Andromeda Anarchia dominira albumom svojim autortativnim sopranom i blek metal lavežom, ali ostatak benda svoju prateću ulogu izvodi ozbiljno, odgovorno i svi oni zajedno provajduju tričetvrt sata bučnog, zabavnog metala:
https://centurymedia.bandcamp.com/album/weibermacht
Krvsade iz Severne Karoline su baš sirovi na debi albumu, Wolves of the Black Star, ali ne nužno svirački primitivni. Njihov sirovi, jeftino producirani black thrash metal je, naprotiv, isporučen sa puno ubeđenja i negativne ali dobro kanalisane energije. Ovde ne pričamo o modernom, emotivnom i atmosferičnom blek metal izrazu, već o zloj, agresivnoj izložbi old school rifova i udaračkog, ofanzivnog ritma a povremeni pasaži u kojima se svira tiše služe kao momenti dobrodošlog odmora pre nego što se jurišanje nastavi:
https://krvsade.bandcamp.com/album/wolves-of-the-black-star
Za nešto još agresivnije i makar estetski (ako ne nužno zvučno) sirovije tu je dvojac iz Virdžinije Antichrist Siege Machine. Treći album, Vengeance of Eternal Fire, obezbeđuje sav nihilistički, antihrišćanski agresivni black-death metal materijal koji možete da poželite (kao i fotografisanje sa ličnim naružanjem) hvatajući zalet za pravoslavni uskrs ove godine, sa deset pesama čiste mržnje i crnog besa. Meni je BAŠ malo potrebno da budem srećan a ovo me čini BAŠ srećnim:
https://antichristsiegemachine.bandcamp.com/album/vengeance-of-eternal-fire
Prelazimo na sporiju muziku, dakle, stoner rock, doom metal, sludge metal, psihodeliju i hard rok. Nemački trio Typhuzz sa istoimenim albumom vuče vrlo jako na doom metal sedamdesetih. Ovo ne samo da šalje jake sabatovske vibracije u rifovima i stilu pevanja, već je i producirano starinski, malo muljavo i nekako neodoljivo simpatično. Bend se eksplicitno inspirisao Pentagramom i Sabbathom pa ova fina ploča od četredesetak minuta kvalitetnog mračnijeg rokenrola ima da vam legne iz sve snage ako ste u tom điru:
https://typhuzz.bandcamp.com/album/typhuzz-s-t-album
Belorusi Die Ballista rokaju jeftin i prljav sludge-doom bend sa daškom death metal mračnjaštva i solidnim gruvom. Na debi albumu, Burial Bell ima samo šest pesama i sve su dosta slične, ali Die Ballista uspevaju da budu dovoljno zabavni i prevaziđu i jeftinu produkciju kako bi vam se umilili:
https://dieballista.bandcamp.com/album/burial-bell
Astro Bong su iz Sjeverne Karoline a sa tavkim imenom odmah znate i šta sviraju. EP A Trippers Guide je, naravno, procesija stonerskih rifova i psihodeličnog, ozijevskog pevanja i, mislim, iako ne donosi nešto stilski novo čovečanstvu, sve je to vrlo prijatno.
https://astrobong420.bandcamp.com/album/a-trippers-guide
Četrnaesti album britanskih doom metalaca My Dying Bride nudi sve što očekujete od ove ekipe. I ne mnogo više od toga. Ali opet, čuti da posle više od trideset godina rada ovaj voljeni kombo još uvek ima osećaj za gotsku dramu i romantičarsku melodiju, da stvari još uvek stoje unutar tradicionalne doom metal matrice i da se bend nije izgubio na svom putu u istoriju, pa, to je prijatno. Vrlo solidan zvuk, pesme sa perfektno odmerenim odnosom žestine i melanholije, vrlo dobri vokali (uz povratak death metal tehnici onda kada je to potrebno), sve je kako treba. Dakle, A Mortal Binding ni slučajno nije nekakav PREOKRET u višedecenijskoj karijeri ovog benda, ali jeste kao nekakav par udobnih farmerki u koje skliznete bez razmišljanja i UŽIVATE noseći ih:
https://mydyingbrideofficial.bandcamp.com/album/a-mortal-binding
Ali ako My Dying Bride sa pravom sebe mogu da zovu veteranima doom metala, šta da kažu njujorški death-doom originatori Winter? Ovaj bend postoji od 1988. godine, snimio je samo jedan jedini, KULTNI album, Into Darkness 1990. godine, posle imao još neka sitnija izdanja ali nijedno u ovom veku i, evo, ove nedelje, izbacio živi album, Live in Brooklyn NY. KUTLNOST nije ni malo umanjena činjenicom da je ovo snimak iz 2012. godine, pogotovo jer je u ovoj postavi bio i klavijaturista Tony Pinnisi koji nije sa bendom svirao od snimanja albuma 1989. godine. Winter su TRENUTNO na turneji po kaliforniji, onda u Junu stižu na kratko u Evropu i Live in Brooklyn NY je idealan način da sebe pripremite za ekstazu. Odličan zvuk, odličan bend, legendarnost na maksimumu:
https://winter-ny-official.bandcamp.com/album/live-in-brooklyn-ny
Motores Malditos su revolveraški stoner rok sastav iz Brazila i njihov EP, ¡Malditos Motores! ne nudi nikakva velika iznenađenja ali donosi dosta dobrog provoda. Ovo su četiri pesme poletnog ritma, energičnih stonerskih rirova, solidnog gruva. Ništa preterano, pa i ništa preterano inventivno, ali sigurno, prijatno, ubedljivo:
https://motoresmalditos.bandcamp.com/album/malditos-motores
Ukrajinski Solar Blooms sviraju veoma lep psihodelični rok, sa progresivnim naklonom i veoma izgrađenim zvukom i uživanje je slušati muziku koja je negde između QOTSA, Mastodona, Sabbatha, Mame i Zappe, spravljena sigurno i producirana solidno. Naravno uvek treba biti malo oprezan kad se naređa toliko teških imena, ali sa Solar Blooms fakat je da pričamo o psihodeliji kojoj se nema šta zameriti. Debi album Akháli Dzális Dabadéba svakako ostavlja još prostora za sazrevanje, ali pričamo o izvanrednom prvom iskazu:
https://solarblooms.bandcamp.com/album/akh-li-dz-lis-dabad-ba
Heavy Psych Sounds Records i ove nedelje ima nešto dobro. Lie Heavy su, tehnički, iz Raleja u Severnoj Karolini, grada nesrazmerno velike važnosti kad su u pitanju rok i metal muzika, te videoigre, a bend je projekat Karla Agella, Kanađanina koji je pevao u Corrosion of Conformity u periodu kada su ovi od hardkor panka skretali ka stonerskom metalu, dao im presudan zvučni pečat i otišao taman pre nego što će bend postati zaista veliki. Agell ima i druge projekte (Blind, Leadfoot) a Lie Heavy je saradnja sa Grahamom Fryjem iz Leadfoot i kombinacija je bluziranog stonera, gospel-bluza, folk-bluza, ritam-i-bluza, pa i odlično raspoloženog glam roka. Mislim, rokenrol album sa izvrsnim pevačem i stilskom eklektikom koja ne deluje eksperimentalno nego prirodno i organski, pa treba da se zahvaljujemo svevišnjem da takve stvari uopšte imamo prilike da čujemo u 2024. godini:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/lie-heavy-burn-to-the-moon
Ripple music za ovu nedelju može da se pohvali trećim albumom sicilijanskih Haunted, jednom drusnom, energičnom pločom stoner-doom provinijencije. Haunted rade nekih desetak godina i Stare at Nothing im je neka vrsta povratka u formu nakon pandemijske pauze, sa izuzetno sigurnom koncepcijom, zdravim zvukom, atmosferičnim pesmama sasvim u skladu sa imenom grupe. Naravno, kad imate u postavi ovako moćnu pevačicu kao što je Cristina Chimirri onda ćete nju stavljati u centar svojih kompozicija, oslanjajući se na njenu vokalnu akrobatiku, karakter, prezentnost, no, treba znati napisati pesme koje su HEAVY a melodične, metalske a duševne, utemeljene na rifu a opet sklone harmoničnim, atmosferičnim temama. I Haunted sve to umeju. Osam pesama na ovoj ploči bi trebalo da budu melem za dušu svakom doom i stoner metalcu među nama:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/stare-at-nothing
Stonerski događaj nedelje je bez ikakve sumnje novi, deveti album kalifornijskih High On Fire. Ova veteranska ekipa sa članovima koji su svirali u takvim institucijama kao što su Sleep, Holy Terror ili Melvins UVEK isporučuje pa je to slučaj i sa Cometh the Storm. Ovo nije ni na koji način nekakva radikalna reinvencija ili promišljanje celog HoF projekta, naprotiv, ovo je fazirana, energična ploča stonerskog gruva, pa i stonerskog treša kad se za to steknu uslovi (u prigodno nazvanoj The Beating), sa gitarama koje su pametnije nego što na prvi pogled deluje, sa ritmovima koji su kompleksniji nego što očekujete i sa generalno kvalitetom pesama na koji su nas ovi ljudi navikli. Nema promašaja, ovo je suvo zlato:
https://highonfire.bandcamp.com/album/cometh-the-storm
Idemo dalje i ubrzavamo: thrash i speed metal, hardcore i grindcore, te death metal. I sad, iako ime Dead Tree Seeds skoro da sugeriše da ćemo slušati nekakav hipijevski, emotivni blek metal, zapravo se radi o old school thrash metal postavi iz Francuske. Na trećem albumu, Toxic Thoughts, a koji dolazi na petnaestogodišnjicu rada kvinteta, dobijamo deset pesama muzike koja vidno duguje Metallici, Slayeru, Death Angelu, tako tim bendovima iz klasične Bay Area Thrash postave i sve je to ako ne mnogo originalno a ono prijatno, dobro odsvirano producirano mrvcu klinički za moj ukus ali generalno solidnog zvuka. Pa probajte:
https://deadtreeseeds.bandcamp.com/album/toxic-thoughts
Nemamo puno čistog thrash metala ove nedelje ali je notablan debi album hamburških Fatal Collapse. Ovi Nemci su prošle godine imali zapažen debi EP pa album samo nastavlja dobru priču sa devet pesama poštenog old school krljanja. Ovo je muzika koja voli malo da skrene ka krosoveru, voli socijalno odgovorne teme, ali onda i neke mračnije liričke konstrukte, i generalno, nudi rekreaciju i za telo i za intelekt:
https://fatalcollapsethrash.bandcamp.com/album/fatal-collapse
Sarin Reaper iz Kanzas Sitija su negde između black i thrash metala sa jedne strane i crustpunka sa druge. Ono što je sigurno je da EP Inhaling Death nije namenjen „normalnoj“ publici jer ona neće znati da ceni njegovu sirovost, oštrinu, primitivnost i nekontrolisanu energiju. Ako ste, pak, rođeni u garaži i odrasli u podrumu, ovo su zvuci zavičaja:
https://sarinreaper.bandcamp.com/album/inhaling-death
Australijski kvarter Splinter ima jak, brutalan materijal na EP-ju The Hill I’ll Die On. Ovo je teški, masivni beatdown hardcore sa veoma niskim štimom i debelim zvukom, u masteringu prenapregnut do pucanja, ali sa ipak nešto vazduha koji je ostao oko instrumenata da surovost rifova, ritma i vokala dobije više od jedne dimenzije. Pet pesama najsvirepijeg prebijanja:
https://splintermosh.bandcamp.com/album/the-hill-ill-die-on
Mađari The Moshlakes rade vrlo pristojan krosover na pretpostavljam debi albumu Üsd a Disznót. Ako se albumom uopšte može nazvati ovaj kompaktni paketić od sedam kratkih pesama dobrog rif rada, karakternih vokala i poletnog ritma. The Moshlakes ne zvuče retro i imaju dosta modernih harmonija na gitarama, te atmosferičnih elemenata ali u osnovi njihove muzike je energični, pokretački šutka-friendly hardkor, produciran vrlo dobro i odsviran majstorski:
https://themoshlakesband.bandcamp.com/album/sd-a-diszn-t
Melodični, energični hardcorepunk je neke od svojih vrhunaca dočekao u radovima kalifornijskih NOFX i uvek je lepo čuti i njihova nova izdanja. Posle izdanja naslovljenih „Single Album“ i „Double Album“ stiže nam, dakle, i EP naslovljen, nagađate, Half Album i ovo je pet pesama NOFX-a PREMIJUM kvaliteta. Možda su se Mike, Smelly i ekipa i malo umorili od decenija rokenrola i droge – na kraju krajeva, planirano je da se raspadnu prošle godine, na četrdesetu obljetnicu rada – ali još uvek pišu odlične pesme i sviraju ih sa svom žestinom, elegancijom i humorom zbog kojih ih volimo tolike godine. Pet pesama zrelog a opet neodoljivo manguskog melodičnog hardkor panka za sve koji su ikada voleli ikakav hardkor pank. Ne propustiti:
https://nofx.bandcamp.com/album/half-album
Paperclip iz Belingema u Vašingtonu sviraju powerviolence, ali sa zapravo dosta death metal i sludge metal elemenata. Tako su pesme na EP-ju Natural Man Is The Enemy Of God teške, mučne, često mrveći spore, sa zlim metal rifovima i brutalnim vokalima. Vrlo lepo srednje rešenje između metala i panka, sa dobrim zvukom:
https://paperclipnwhc.bandcamp.com/album/natural-man-is-the-enemy-of-god
Brazilski hardcore veterani DFC rade duže od trideset godina a najnovije izdanje je kaseta nazvana samo 666, sa dvanaest pesama snimljenih uživo u studiju. Ovo su idealni uslovi jer dobijamo svu živu energiju benda uz vrlo solidan zvuk. A DFC su fenomenalni, rokajući krosover treš koji je nemoguće ne uporediti sa Ratos de Porao, naravno, ali koji je toliko dobar i karkateran da to nema nikakve veze. Iz ovoga energija prosto šiklja a daunloud možete uzeti za koliko god para da hoćete da date:
https://hfyrecords.bandcamp.com/album/666-hfy-011
Losanđeleski pank rok veterani The Streetwalkin’ Cheetahs imaju novi EP, Call the Dogs, i ako ste ikada išta čuli od ovog benda, a i ako niste, znate da je ovo još jedan paket čistog, nepatvorenog rokenrola za sladokusce. Jer, ipak, bend je ime dobio po stihu iz Search & Destroy i đavolski se trudi da bude vredan legata Stoogesa i generalno losanđeleske rokenrol istorije. Odlično je:
https://thestreetwalkincheetahs.bandcamp.com/album/call-the-dogs-ep
Njujorški rodno mješoviti Couch Slut su mi bili odlični i pre četiri godine sa svojim tadašnjim albumom, a bogami sa novim, You Could Do It Tonight, nisu popustili ni za milimetar. Ovo je i dalje jedan napad na svim frontovima sasređenom paljbom panka, noise rocka, metala i droge, jedna abrazivna, ali raznovrsna kolekcija ideja, tema, melodija, pa i atmosfera. Ako uspete da ih čujete ispod naslaga strahovite distrozije i vrištanja. Agresivno, a gruverski i seksi, baš kako ste se nadali:
https://couchslut.bandcamp.com/album/you-could-do-it-tonight
Resentment su straight edge hardcore ekipa iz Tampe i prvi EP (nakon demo snimka od prošle godine), Left Behind to Suffer predstavlja ih u solidnom, a sirovom svetlu. Ovo je metaliziran, gruverski hardcore, naravno, sa distorziranim, zverskim vokalima i zvukom koji je brutalan, a opet prijatno jeftin i neupeglan u studiju. Pet razbijačkih, mošerskih pesama po ceni koju sami odredite – dobar dil:
https://resentmentfl.bandcamp.com/album/ar028-resentment-left-behind-to-suffer
Bendovi koji demo snimak nazivaju „Demonstration“ obično misle da su pametniji nego što jesu ali trik sa australijskim cultureofhate je što oni i ne moraju da budu pametni pošto sviraju beatdown hardcore direktno iz donjeg stomaka. Ali, mislim, daleko od toga da je ovo glupa muzika, samo je intuitivna, telesna, znojava. Tri pesme vrlo solidnog metaliziranog hardkora sa stalno smenjujućim ritmom i tempom, odličan zvuk i generalno jak etitjud, sve razlozi da ovo probate i pre nego što vam kažem da se plaća koliko date:
https://cultureofhate.bandcamp.com/album/demonstration
Grci Slavebreed sviraju vrlo kvalitetan crustgrind i njihova strana split singla sa Hibernation (čijeg materijala nema na Bandcampu) ima tri brze, energične pesme sa prepoznatljivim d-beat programom ispresecanim blastbit rafalima. Vrlo sigurno, vrlo klasično, odlično producirano, puno energije i prosto neodoljivo:
https://slavebreed.bandcamp.com/album/split-7-with-hibernation
Još crustgrinda stiže ljubaznošću britanske etikete Rip Roaring Shit Storm Records. Ne znam ko/ šta je Fumist ali album Coaltar donosi četrnaest pesama relaksiranog, prljavog, old school crustgrind krljanja, sa starinskim zvukom i organskom svirkom. Prijatno je a i naplaćuje se koliko hoćete, dok izdavač obećava i vinil u dogledno vreme:
https://riproaringshitstormrecords.bandcamp.com/album/coaltar
Terapi Urine su grindcore ekipa iz Indonezije i mada oni svoju muziku ne shvataju previše ozbiljno, navodeći da moraju da rade i izdržavaju porodice i da muzika tu nije važnija od svega drugog, EP Sekte Pesing ima vrlo zabavnu ideju da je napravljen bez i jedne „normalne“ gitare i da su svi gitarski delovi svirani na bas-gitari. Kako ti zvuči, možete da zamislite: NABASOVANO. Ali zabavno, energično, sirovo, ali i duhovito. Stara škola:
https://terapiurine.bandcamp.com/album/sekte-pesing
Брадикардия su dva momka iz Srbije, Filip i Gavrilo a брадикардия je i njihov prvi EP i ako volite da vam bude BAŠ neprijatno, ovo je fantastično. Pričamo o prljavom, gritty emoviolence/ false grind materijalu sa pet pesama disonantnih rifova i psihotičnog vrištanja, sve snimljeno i producirano jeftino a efektno. Ovo sve stiže direktno iz podsvesti i udara ispod pojasa, plus, naravno, naplaćuje se po VAŠOJ želji pa mu dajte veliku šansu:
https://bradikardija.bandcamp.com/album/-
Ne slušam često metalcore ali kad slušam volim da dolazi iz Brazila i da je, pa, dobar. Ingrate iz Sao Paola su svoj prvi EP nazvali First EP, što nije preterano maštovito ali muzika je vrlo solidni „ekstremni“ metal sa razgovetnim ali i dalje abrazivnim zvukom i vokalima i vrlo pristojnim rif radom. Ja od metalkora tražim malo: mošerski ritam i gruv, a ovo izdanje to obezbeđuje. Lepo:
https://ingratemetal.bandcamp.com/album/first-ep
Pitsburžani Zao imaju zaista plodnu karijeru sa jedanaest albuma u trideset godina rada, smislenim transformacijama svog metalcore zvuka, ali i laganim odmicanjem od originalne hrišćanske tematike u neke šire liričke zahvate. Poslednji studijski album bio je još 2021. godine, ali zato ove dobijamo živi album, Live From The Church koji je snimljen, kako mu i ime govori, u crkvi. Ili makar u pitsburškom studiju koji se zove The Church. Naravno, (ne)očekivani preokret je u tome da je ovaj studio zaista u crkvi, prezbiterijanskoj bogomolji osnovanoj 1936. godine koja je 2003. prestala sa radom i onda konvertovana u prostor za snimanje, miksovanje i mastering. Elem, Zao ovde dakle imaju najbolje od oba sveta, energiju živog nastupa, ali i izvrsni zvuk studijskog kvaliteta i mora se priznati da je Live From The Church jedan izvanredan način da se upoznate sa njihovim opusom. Ovo je miksovano i masterovano sa puno pažnje a bend prolazi kroz različite epoihe svog opusa i zvuči elegantno, dostojanstveno i energično. Kako već rekosmo, ne slušam često metalcore, ali Zao su institucija i tu nema nikakvih dilema, ovo je izvrsno:
https://officialzao.bandcamp.com/album/live-from-the-church
Norvežani In Vain imaju peti album u opusu, Solemn, i njihov black/death metal je ovde dobio vrlo progresivnu komponentu. Ja nisam možda najveći svetski fan melodične, emotivne muzike koja nastaje kao rezultat tog žanrovskog melanža, ali da je album sklopljen impresivno, pa i produciran prilično odlično, je ipak nešto na šta moram da skrenem pažnju:
https://invainband.bandcamp.com/album/solemn
Pithy iz Liverpula su trojka sa članovima iz „tri generacije britanskog death metala“ pa je prvi demo, nazvan samo demo, naravno, death metal materijal sa dve pesme brutalnog prebijanja. Ovo je brzo, nervozno, grčevito, sa čestim promenama ritma i kao žilet oštrim rifovima, a vokali su neljudski, hrskavi i dolaze u više formata i visina tona. Produkcija ugodno prljava. Ako bend bude ceo album snimio sa ovim nivoom intenziteta i uverljivosti, biće to jedan DOGAĐAJ. Za sada demo možete daunloudovati po ceni koju sami odredite:
https://pithy.bandcamp.com/album/demo
Česi Feast of the Bards sviraju „Epic folk-death metal“ i njihov prvi EP, To the Edge of the World ima pet pesama melodičnih srednjevekovnih tema odsviranih između ostalog na svirali, uparenih sa čvrstim, energičnim metal zvukom. Simpatično je to i mada je produkcija naravno dosta niskobudžetna, mislim da Feast of the Bards nemaju apsolutno ničeg da se stide u tehničkom smislu, dok su pesme napisane da kapitalizuju na melodičnim, evokativim temama i jukstapoziciji između tvrde, abrazivne metal dimenzije i epskih melodija. Pogotovo je kontrast između muškog death metal vokala i izuzetno ubedljvog melodičnog ženskog pevanja efektan. Lep debi:
https://fotbofficial.bandcamp.com/album/to-the-edge-of-the-world
Za malo ne-melodičnog, ne-folklorizovanog death metala imamo debi album mađarskih Tomb Portal, izašao za poljski Morbid Chapel Records. I, mislim, reputacija izdavača ovde obećava solidan provod, pa nam album naslovljen Enthanatogen to i isporučuje. Naravno, treba da volite taj hermetični, opskurni old school death metal sa interesovanjem za okultno i bez ambicija da bude komunikativan nekakvoj široj publici. No, Tomb Portal krljaju jako ubedljivo, a produkcija je jednostavna i funkcionalna pa je ovo album jakih mišića i samo malo filozofije. Prija to čoveku. Za sada nema digitalnog daunlouda na prodaju ali ovo vredi čuti.
https://morbidchapelrecords.bandcamp.com/album/enthanatogen
Brazilski Vulcano su osnovani još 1981. godine, doduše tada pod imenom Astaroth ali su već iduće promenili ime u ovo po čemu ih danas znamo i, uz pauzu između 1991. i 1996. godine rade i danas, doduše u sasvim osveženoj postavi. Ipak, gitarista Zhema Rodero koji je bio među osnivačima je i sada u bendu pa i album Epilogue, trinaesti u katalogu, ima lepu sponu sa počecima ovog projekta. Naravno, zvuk jeste evoluirao tokom decenije, inicijalno heavy metal postava, Vulcano danas sviraju black-death ali Epilogue zvuči vrlo patinirano i ni malo rutinirano, kao da je zapravo 1989. godina i bend puca od želje da pokaže koliko je besan i gladan. Ploča je producirana vrlo solidno, svirka je odlična a pesme su prave male black-death himne od tri i po minuta, sa oštrim, ložačkim rifovima, visokim tempom izvođenja, puno nezauzdane energije. Pa, mislim, fenomenalno:
https://vulcanometal.bandcamp.com/album/epilogue
Compulsed iz Nju Džersija na svom prvom demo snimku, Demo 2024 imaju dve pesme kvalitetnog brutal death zvuka. Ovo je vrlo žanrovski isprofilisano, tehnički impresivno, produkcijski izvrsno, a pesme su eksplozivne, sa stalnim promenama ritma, ložačkim rifovima i kompulzivnom vučom unapred. Odličan materijal a cenu sami određujete:
https://compulsed.bandcamp.com/album/demo-2024
Isto iz Nju Džersija su i Sepulchromancy, jedna ugodno old school ekipa čiji demo Corrupted Ways (nakon dva „prava“ izdanja iz prošle godine) nosi tri pesme death-thrash cepačine koja smrdi po podzemlju i uzorima kao što su rana Sepultura, Sodom, Kreator pa i Celtic Frost i Hellhammer. Dakle, poslastica za old (death) heads:
https://sepulchromancy.bandcamp.com/album/corrupted-ways
Brazilci Disgrace and Terror svoj šesti album, The True Will of Evil posvećuju pesniku i okultisti Héctoru Escobaru Gutiérrezu i to je primereno satanistička, nesveta kolekcija pesama. Ali prijatnih, energičnih a atmosferičnih deaththrash komada koji se voze na nervoznim rifovima i jakom ritmu. Disgrace and Terror su pomatora i iskusna ekipa tako da ovom albumu ni malo ne nedostaje zanatskih kvaliteta, ali ni strasti i krvoločnosti. Fino:
https://disgraceandterror666.bandcamp.com/album/the-true-will-of-evil
Debi album ruskih Embodiment Elimination zove se Metamorphosis Incarnate Through Genetic Devastation i izlazi za Inherited Suffering i to je otprilike sve što treba da znate. Dsakle, ruski brutalni slamming death metal, produciran kako treba, odsviran sa ubeđenjem i sa vrlo solidnim pesmama. Bez ikakvog izmišljanja tople vode ili iskakanja iz formata, ovaj projekat trojice iskusnih muzičara sa puno drugih aktivnih bendova pruža ugodan slemerski gruv i dobre rifove:
Opium Death iz Ilinojisa su negde između death metala, hardkora pa i thrash metala na svom debi albumu, Genocidal Nemesis i madaje to relativno jeftino producirana ploča, vidi se da je ovaj bend na okupu duže od decenije. Opium Death lepo spajaju zrelije aranžmanske ideje sa svirkom uličnog, sirovog duha i old school provinijencije a pesme su promišljene, prorađene i samo klize:
https://opiumdeath.bandcamp.com/album/genocidal-nemesis
Njemački Mære na svom prvom propisnom albumu, ...and the Universe Keeps Silent daju nam dosta dobar program disonantnog black-death zvuka koji ima jasne tragove Gorguts, ali i, kako sam bend navodi, Incantation, Immolation itd. u svom DNK. No, ono što je bitno je da Mære sa tim zvukom rade dobre stvari, pišući interesantne pesme sa interesantnim aranžmanima, pa sve to još i produciraju na interesantan način nudeći istovremeno i hermetičnu muziku ali i ugodan, topao saund. Lepa ploča:
https://maeredeath.bandcamp.com/album/and-the-universe-keeps-silent
Odlično zvuče Kanađani Atræ Bilis na svom drugom albumu, Aumicide. Ovde svira Luka Govednik iz naših May Result, Kozeljnik, The Stone, Dead Shell of Universe i pošto sam njegove bubnjarske veštine uvek smatrao vrhunskim, drago mi je da ga vidim u severnoameričkoj postavi koja izdaje za ugledni 20 Buck Spin. Ovo je tech-death, naravno, produkcijski napucan do, uh, pucanja, a muzički, pa, svestan da ne treba da bude uniformno agresivan i orijentisan samo na tehniku. Tako da su pesme, ipak, pisane kao distinktni narativi i, meni barem, zvuče raznovrsno, distinktno i moćno. Da je mastering malo dinamičniji mislim da bi dubina ovog albuma bila još očiglednija, ali i ovako pričamo o kvalitetnom, agresivnom ali uvek prijatno iznenađujućem tehničkom death metalu koji ne treba propustiti ako imate imalo inklinacija:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/aumicide
Čileance Coffin Curse sam slušao sa puno entuzijazma kada su 2020. godine izdali debi album Ceased to Be, a sada, povodom drugog albuma, The Continuous Nothing imam samo još više reči hvale. Ovaj dvojac iz Santjaga svira već duže od decenije i muzika koju ćemo čuti na The Continuous Nothing je veoma profi, veoma kvalitetno žanrovski formatirana, nudeći death metal koji se ne zadovoljava pukom demonstracijom snage i surovosti. Naprotiv, ovo su elegantno, uzbudljivo napisane pesme ložačkih rifova, nemirnog ritma, visokog tempa i promišljanih aranžmana. I sve je producirano vrlo lepo, tako da bude ŽESTOKO ali ne preglasno, nedinamično, zaravnjeno. Kad čovek čuje ovakav album seti se da death metal NE MORA da bude kopipejstovaje ideja koje su drugi doneli na ovaj svet i da ima prostora za svežu, autentičnu muziku. Samo treba znati:
https://coffincurse.bandcamp.com/album/the-continuous-nothing
Poslednji deo današnjeg pregleda je, tradicionalno, posvećen krosžanrovskim radovima i heavy metalu. A Šveđani Century imaju skoro neodgovorno ložački novi EP, Sacrifice / Avenging Force a koji služi kao najava za njihov drugi album što se sprema za neki kasniji datum ove godine. Pesma Sacrifice će biti na njemu i ovo je toliko prelep heavy metal/ NWOBHM komad da mi je cela nedelja lepša zbog njega. Debi album ove dvočlane hevi metal mašine, iz prošle godine, sam baš voleo, pa će se, sudeći po ove dve pesme isto desiti i sa drugim. Ovo je melodično, nostalgično, snimljeno i producirano organski neprskano i po ceni od koliko date ZAHTEVA da mu pružite malo ljubavi:
https://centuryswe.bandcamp.com/album/sacrifice-avenging-force
Nisam baš siguran šta sviraju danski Scimitar – Metal Archives ih vodi kao „Heavy Metal/ Punk“ – jer je demo sa kojim su objavili svoje postojanje čovečanstvu, MMXXIV kao nekakav komad haosa teleportovan u 2024. godinu direktno iz Velikog praska. OK, ovde ima metala, ima panka, ali sve je spojeno nekako eksperimentalno, da se vidi mogu li ludačke promene ritma, stalno evoluirajuće gitarske linije i melodični ženski vokali da se nekako spoje u skladnu celinu ili će sve implodirati pod MASOM muzike. Rezultat je: da. Moćno je, i čoveka u jednakoj meri dezorijentiše i zavede. Ne propustite, ovde ima jako mnogo energije a daje se po ceni koju sami odredite:
https://dybdestegte.bandcamp.com/album/mmxxiv
Kolumbijski Caim sebe vodi i kao sirovi blek metal, ali da se razumemo, uz uvažavanje korena ove muzike u blek metalu, krajnji rezultat njegovog rada je bliži avangardnom eksperimentalnom power electronics/ harsh noise zvuku. EP/ album An Ancient Depression je mnogo više u teksturi i slojevima zvuka nego u rifu i ritmu i, ovako jeftin i sirov kakav jeste, demonstrira mnogo mašte i razmišljanja o formi zvuka pa je vredan svake pažnje:
https://caim616.bandcamp.com/album/an-ancient-depression
Moskovljani Adam’s Wine kreću se negde između doomgaze i posthardcore koordinata pa im album Думскроллер (Теневой Аспект Вещей) ima relativno kratke i energične pesme ali i dalje uspeva da ih emituje kao kroz nekakvu izmaglicu emocija i afekata. Dobro to na kraju zvuči i bend nije u svakoj pesmi identičnog tempa i ritma, a da se tim nekim srednjim putem sigurno stupa do kraja albuma. Solidan miks, cena od koliko date, apsolutne preporuke:
https://adamswine.bandcamp.com/album/-
Novi album Beastial Piglorda, Liver & Onions je samo „bubanj, bas i sintisajzer“ i veoma je prijatan. Talentovani muzičar iz Severne Karoline svoj psihodelični, postindustrijski gruv veoma kredibilno konstruiše i bez gitara i vokala (mada sa nešto vokalnih semplova), nudeći topao, ugodan zvuk i kratke, ukusne kompozicije u kojima ima prostora za malo eksperimenta i improvizacije, ali tako da se uvek ostane u jasnom, prijateljskom formatu. I ovo plaćate koliko hoćete a vredi:
https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/liver-onions
Gore sam pomenuo Melvins, pa je red da se ukaže da je i ovaj veteranski bend izdao novi album za Ipecac, tarantula Heart i da je sve… eksperimentalnije nego ikada. Sa Trevorom koji svira u aktuelnoj postavi Mr. Bungle i Pattonom kao izdavačem, svakako je bilo za očekivati da prva pesma na Tarantula Heart bude devetnaest minuta… zvukova. No, Melvinsi ne zaboravljaju ni prljavi proto-sludge groove po kome ih pamtimo i dobar deo albuma su skoro pa industrial metal (sa sve dva bubnjara) rekonstrukcije njihovog starog zvuka, organske, sirove i dobre:
https://melvinsofficial.bandcamp.com/album/tarantula-heart
Norvežani Haust su se posle izvesnog vremena vratili u originalnu postavu sa početka veka a šesti album, posle devet godina pauze, naslovljen Negative Music je odlična kombinacija blek metala, panka i noise rocka. Možda to na papiru deluje kao nekakav akademski eksperiment ali na terenu, Haust zvuče prirodno, energično i zabavno:
https://haustno.bandcamp.com/album/negative-music
Ukrajinski Diminium je u principu jednočlani, uz principu groove metal projekat ali novi EP, Dominant ima dosta gostiju na raznim instrumentima a i muzika je nešto progresivniji, recimo, groove thrash sa metalcore elementima i… meni se to dopada. Ima tu pet pesama, ima dosta ideja, solidno je producirano i prijatno je za uho:
https://diminium.bandcamp.com/album/dominant-ep
Švedski Quantum svoj progresivni metal smeštaju na vrlo širok spektar između Genesis i King Crimson sa jedne strane i Dilinger Escape Plan sa druge. Ali dobro, istina je da debi album Down The Mountainside kredibilno i zvuči kao programska eksploracija što je moguće više teritorije između ova dva istorijska ekstrema. I, da se razumemo, dobro je ovo. Prilično mišićavo, u skladu sa DEP komponentom njihovog zvuka, ali onda i sa dosta prijatne melodije i harmonskog rada. Quantum, pre svega, NE zvuče kao stadionski rok bend i njihova je progresiva spakovana u za varenje lakše, kompaktnije rok komade. Fino:
https://quantumstockholm.bandcamp.com/album/down-the-mountainside https://www.youtube.com/watch?v=p71OLpK_Jog&list=OLAK5uy_mPUPyGk1Wjbbd9zUaoZ0RMRTaAbrkSnY0
Kanađani Tonnerre sviraju, onako, dosta starinski hard rok, ali je taj hard rok i pun duše, i jako prijatan za slušanje. Album La nuit sauvage je jedna prijatna konceptualna ploča o provođenju noći u divljini sa prijateljima, predvođena umilnim ženskim vokalom i melanholičnim gitarskim rifovima. Sve je to nežno odmereno, solidno producirano, prostpo umiljato za uši. Ne propustiti:
https://tonnerrehardrock.bandcamp.com/album/la-nuit-sauvage
Novi Praying Mantis? Zašto da ne? Njihovi NWOBHM klasići poput Maidena, Saxona, Def Leppard ili Tygers of Pan Tang su i sami aktivni i snimaju nove albume, pa zašto to ne bi radila i braća Troy? Doduše, Praying Mantis radi još od ranih sedamdesetih, u međuvremenu se raspadao, pa okupljao (između ostalog sa raznim bivšim članovima Iron Maiden u postavi), ali možda ključno, uvek je imao zvuk koji je bio bliži mejnstrimu od NWOBHM sabraće. Tako i novi album, Defiance, trinaesti po redu, zvuči kao nekakav AOR rad iz kasnih sedamdesetih ili ranih osamdesetih, samo spakovan u savremenu, kvalitetnu produkciju. I, mislim, treba da budete posebno izbaždareni da vam se dopada ta kombinacija cheesy muzike i profi produkcije, ali ako jeste, Praying Mantis nude dosta ugodan program heavy rifova, emotivnog vokala nizozemskog pevača Johna Cuijpersa, prozračnih klavijaturističkih atmosfera i rokerske težine. Evo:
Ako ste proteklih par nedelja shvatili da vam se baš dopada kombinacija energičnijeg metala i folklornih melodija, ove nedelje imate četvrti album finskih Verikalpa da vam utaži žeđ. Nazvana Tuomio ovo je ploča sad već vrlo jasno definisanog zvuka (ne naročito lepog, u produkcijskom smislu) i estetike, sa blek metalskom osnovom i narodnjačkom nadgradnjom, epska, cheesy, prijatna. Mislim, sve ste to već čuli ali Verikalpa rade to što rade dovoljno umešno i ubedljivo da ne budu dosadni:
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/tuomio
Isti izdavač, milanski Scarlet Records ima i drugi album takođe milanskog simfonijskog power metal kvinteta Nocturna. I, ova ekipa, osnovana 2021. godine, predvođena ne jednom nego sa dve pevačice, svakako isporučuje sve što čoveku treba od ovakve muzike. Moram priznati da mi album, Of Sorcery and Darkness neobično prija na ime svoje, pa, jednostavnosti. Oh, svakako, ovde ima mnogo simfonijskog preterivanja u aranžiranju, ali to je sve začin, pozadina, kulisa. U prvom planu je propisan power metal koji ne komplikuje preko neke neizdržive mere, sa dobrim razumevanjem da su dve žene na centru bine glavna atrakcija i da matrice treba da budu samo dobra podloga za njihove operske bravure, pa su pesme tako i napisane, da budu male pozorišne predstave centrirane na Serenu Zaffaroni i Gretu Cangelosi, da nam pruže MAKSIMUM epike i cheesea uz minimum distrakcija. Plus, sve to traje manje od 40 minuta. Odmereno, pametno i neodoljivo:
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/of-sorcery-and-darkness
Bostonski Ravage imaju novi studijski album posle pauze od petnaestak godina što je, jelte, za svaku pohvalu. Ovo je i dobra, energična heavy metal ploča sa trešerskom svirkom i judaspriestovskim melodičnim pevanjem. Za bend koji je svojevremeno imao album naslovljen „Yes, We Have No Lead Singer“, to kao Alec Firicano peva je velika komponenta zvuka i karaktera poznije faze rada. Spider on the World je ploča prijatnih rifova, dobre, žestoke svirke i pristojnih, ako već ne naročito originalnih pesama. Hedbenging užitak:
https://ravageswwr.bandcamp.com/album/spider-on-the-world
A Nemci FearPark imaju jako simpatičan prvi demo naslovljen Grave Lantern. Ovo je kao da slušate rani Iron Maiden sa malo okultnijom orijentacijom i to je neodoljivo. Četiri pesme u dvadeset minuta poštenog hevi metala:
Album nedelje ponekad mora da bude album turskog death metala. Tako kažu pravila. I, znate, malo je i sramota da skoro ni jedan od notabilnih medija koji se bave (i) ekstremnijim metalom nije našao za shodno da ukaže na izlazak drugog albuma istanbulskih Engulfed. Ove sam Turke zaista voleo 2020. godine sa tada aktuelnim EP-jem, Vengeance of the Fallen, a novi album, Unearthly Litanies of Despair izdao je Dark Descent, potvrđujući kvalitet i pedigre benda. I mislim, ako volite mračan death metal orkanske jačine i htonske dubine, Engulfed isporučuju sve što treba. Ovde nema mnogo eksperimentalnih ambicija, ali muzika zvuči sveže, autentično, nezadrživo moćno, kao da ste uzeli Immolation iz ranih devedesetih i priključili ih na nuklearni pogon. Engulfed, dakle, ruše sve pred sobom, ali PAMETNO ruše i ovo se sluša sa puno uživanja:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/unearthly-litanies-of-despair
Cveće zla i naopakog 