Danas kratke impresije o demou za igru koja se upravo sprema da izađe, sve u nadi da će moje iskustvo nekome dati korisne informacije kako da potroši svoje dragoceno vreme i samo malo manje dragoceni novac. Stellar Blade, da se razumemo, izlazi već u Petak, ekskluzivno za Playstation 5 i kao takva je ovogodišnji južnokorejski kandidat za eksplozivnu akcionu igru koja je dobro proučila japanske predloške i napravila nešto svoje ali instant-prepoznatljivo. Prošle smo godine imali iznenađujuće dobri Lies of P, soulslike igru koja je skrenula na sebe mnogo pažnje svojim kvalitetnim rekonstruisanjem FromSoft formule i intrigantnom reimaginacijom priče o Pinokiju, ali Stellar Blade sa svojom glamcore prezentacijom i atraktivnim akcionim programom deluje i kao da ima ambiciju da bude prijemčiva za širi krug weeb publike. Za Južnu Koreju je ovo i dalje neka vrsta eksperimenta kojim treba da se dokaže da pravljenje AAA konzolnih naslova ima smisla u biznis i kulturološkom smislu, imajući u vidu da je game development ove države gotovo stopostotno usredsređen na telefonske igre i MMO naslove, okrenut publici generalnog profila i dosta snažno baziran na onome što mi, „core“ igrači smatramo nečasnim i intruzivnim strategijama monetizacije.
Utoliko, zanimljivo je, kao i u slučaju Lies of P, videti jednu vrlo purističku filozofiju u pristupu dizajnu kod Stellar Blade, gde imamo posla sa praktično „staromodnim“ konzolnim akcionim naslovom koji nema apsolutno nikakvu onlajn integraciju – dakle ni jednostavni kooperativni multiplejer – i kao da se manifestno čuva od i same sugestije monetizovanja bilo kakvih resursa ili predmeta u samoj igri. Stellar Blade je, dakle, strejt-ap akciona igra iz trećeg lica gde mlada devojka sa telom porno glumice, frizurom fotomodela specijalizovanog za reklamiranje produkta za negu kose i akrobatskim veštinama iskusne cirkuske artistkinje mačem nasrće na do odvratnosti izvitoperene demonske kreature koje su zaposele rodnu planetu Zemlju na kojoj je čovečanstvo pre nekoliko decenija izgubilo poslednju bitku za očuvanje civilizacije. Dakle Playstation 2 igra sa svim tehnološkim i prezentacijskim prednostima treće decenije dvadesetprvog veka? I don’t mind if I do!
Stellar Blade se prvobitno zvala – vrlo generički – Project Eve i bila planirana kao multiplatformski naslov, ali je studio Shift Up u međuvremenu od Sonyja dobio proverbijalnu ponudu koja se ne odbija i transformisao igru u Playstation ekskluzivu, menjajući joj ime u još generičkije (!!) Stellar Blade. Činjenica da sam više puta u glavi ovo premetnuo u Astral Blade verovatno dolazi na ime podsvesne asocijacije na PlatinumGamesov Astral Chain a na koji Stellar Blade, da se odmah razumemo, ne liči preterano, iako nominalno spada u isti žanr.
Da odmah kažemo i da je svakako šteta što će Xbox publika ostati uskraćena za ovu igru, ali Sony je ovde potpisan i kao izdavač i, dakle, pretvorio Stellar Blade u second-party naslov, a što se ipak može pravdati time da se radi o još uvek nedokazanom studiju koji dolazi iz zemlje što nema tradiciju niti praksu proizvodnje konzolnih akcionih igara. Pošto je u toku treća decenija 21. veka i razvoj igara za konzole košta mnogo para, ovde niko očigledno nije naročito želeo da se kocka sa pravljenjem igre u „AA“ maniru pa da se vidi ima li ona potencijala da na tržištu pliva sama od sebe. Sony ovo dakle tretira kao svoje tentpole izdanje za ovu sezonu i Stellar Blade reklamira kao luksuznu akcionu igru za publiku koja već, evo, sedam godina (a i deset ako se računa i epoha Wii U) uzdiše i pita kako bi igra kao što je PlatinumGamesova Bayonetta dobro izgledala da je pravljena za „prave“ konzole umesto za Nintendove igračke.
Odgovor je, svakako, „dobro, dobro bi izgledala“, i Stellar Blade definitivno profitira od razgaženog Unreal 4 endžina na kome je pravljena, ali i od dobro shvaćene prioritizacije elemenata dizajna koji garantuju udobnost igranja i responzivnost kontrola, radije nego umiranje u lepoti.
Štaviše, lepota je ovde rezervisana prevashodno za modele – ljudske i neljudske – i fiziku (ako fizici lepotu možemo pripisivati), dok su pozadine, barem ono što vidimo u demou, urađene funkcionalno, bez mnogo razmetanja. Kako se zaplet igre odvija na Zemlji koja je napuštena i zapuštena nakon pada ljudske civilizacije tako u demou vidimo malo pustih polja i malo ruševnih gradova, sve urađeno korektno ali bez bogznakakve imaginativnosti na koju je možda Sonyjeva publika navikla igrajući naslove poput Horizon ili Ghost of Tsushima.
No, u tehničkom smislu, Stellar Blade vidno profitira od fokusiranja razvoja igre na jednu platformu, pa je ovo u sebe vrlo siguran character action naslov u kome atraktivni borilački program na ekranu i pouzdanost kontrola rade u vrlo jakoj sinergiji, frejmrejt je stabilan, a preglednost akcije uvek dobra. Kao što je nekako postalo i pravilo, Stellar Blade ima tri setinga slike, od onog koji forsira rezoluciju, preko balansiranog pa do onog koji forsira frejmrejt i svi oni rade šta treba, pouzdano i bez neugodnih iznenađenja. Stellar Blade, da bude i to jasno, ni u kom slučaju ne prilazi vizuelnoj magiji koju je imao, recimo, Marvel’s Spider-man 2, ali ovo je igra MNOGO nižeg budžeta koja svoj raison d’etre traži pre svega u izazovu što će ga borba pred igrača postaviti i ekspanzivnoj paleti tehnika i taktika koje ovaj ima da sa tim izazovom izađe na kraj. Dobro, i to da pred sobom na ekranu gledate mladu ženu koja je u svakom konvencionalnom smislu neizdrživo atraktivna.
Stellar Blade se ni malo ne stidi weeb-baiting pristupa i nakon uvodnog filma gde gledamo kako ljudska flotila vrši desant na Zemlju, sa ciljem da se pobiju najprominentniji pripadnici tuđinskih osvajača – a koji nose ime Naytiba – i koji je zaista kao nekakav intro za anime seriju za koju biste se zakleli da ste je već gledali na nekoj staroj VHS kaseti ili prvoj generaciji DVD-jeva – postaje jasno da je ljudska invaziona sila sastavljena isključivo od prelepih mladih žena koje bi u nekim srećnijim vremenima imale uspešne K-pop bendove, karijere fotomodela ili makar po 2-3 miliona pratilaca na korejskoj verziji Onlyfans. Nema ovde nikakvih ustupaka „woke kulturi“ niti makar bazičnom „military“ dizajnu: Eve i njene koleginice su obučene u pripijene trikoe koji su bliži fetiš-kostimima što ih naručujete sa interneta da vam stignu u neobeleženim kartonskim kutijama nego ikakvoj verziji bojnog oklopa, sa sve obućom koja ima platforme i štikle od deset centimetara, a ovo su i žene koje u rat kreću sa šminkom i frizurama na koje sestre Kardašijan potroše bar nekoliko hiljada evra i pola dana priprema pre nego što izađu pred kamere.
Na drugoj strani su Naytiba čudovišta, zanimljivo raznovrsna galerija kreatura sa elementima životinjskog, ljudskog i demonskog dizajna. Neka od njih imaju jasna arahnidska svojstva, neka su modelovana kao humanoidne ptice (ili, ako više volite, harpije), neka deluju kao ljudska bića kojima su u udove usađena sečiva, štitovi i buzdovani, dok su Abaddon i Stalker, bosovi koje vidimo u demou, decidno demonskih formi i deluju kao da su išetali sa klupe za rezerve postave neke od Dark Souls igara.
I ovo nije i poslednji put da ćemo igre FromSoftwarea pomenuti u razmatranju ovog demoa pošto Stellar Blade ima par interesantnih iznenađenja u rukavu.
Naime, gore sam uglavnom pominjao PlatinumGamesove igre kao očigledne predloške i svako ko je igrao Bayonettu i NieR: Automata* lako će prepoznati njihov uticaj na dizajn ove igre. Akrobatska, fluidna borba sa dugačkim, promišljeno dizajniranim kombo-napadima, kombinovanje brzih ali slabih i sporijih ali snažnih udaraca, izmicanja protivničkim napadima u zadnjem momentu koja aktiviraju usporavanje protoka vremena i otvaraju prozore za posebno razorne kontranapade, ekspanzivna paleta napadačkih i drugih tehnika koja se još više proširuje tokom igranja kupovinom novih poteza – ovo su sve dobro poznati, standardni elementi character action igara koje su Platinumov hljeb svagdašnji. Još kad se ukombinuju taj mizanscen razorene, pale planete Zemlje na kojoj su ljudi sada praktično tuđini, veoma erotizovan dizajn ženskih likova**, vending mašine koje služe kao dispanzeri resursa, pa i maleni robot sa laserskim senzorima koji prati Eve kroz akciju i služi i kao pomoć pri istraživanju okoline, lako je reći da je NieR: Automata ovde ostavio snažan trag na filozofiju razvoja Stellar Blade. Takođe, pretraživanje razrušenog okruženja, blagi platformski izazovi i druge lake „zagonetke“ koje se tiču savladavanja određenih prepreka u razrušenom gradu Eidos 7 (ako se pentranje na plutajuću dasku da dohvatite merdevine na zidu uopšte može nazvati „zagonetkom“), nalaženje resursa po kovčezima u gradu koji se možda moraju prethodno otključati unošenjem lozinke koja je, HA, ispisana grčkim alfabetom, sve ovo snažno aludira na NieR: Automata i u nešto manjoj meri Bayonettu.
*koju je Shift Up i eksplicitno naveo kao uzor, a posle Yoko taro, tipično japanski samozatajno izjavio da je Stellar Blade bolja igra od njegove uglavnom jer su žene lepše modelovane korišćenjem naprednije tehnologije
**i, dobro, i tog jednog muškog koji se vidi u demou
Ali je onda makrostruktura kampanje zapravo prepisana iz Dark Souls igara, a sa njom i dobar deo filozofije borbe. I ovo je iznenađenje – za nekog verovatno i neprijatno – koje dosta fatalno menja način na koji ćete igrati Stellar Blade. Naime, ovde imate svu onu soulslike frikciju koju vezujete za igre sporijeg tempa i opreznijeg pristupa igranju: ograničene resurse za obnavljanje zdravlja na terenu (u demou Eve ima samo tri flašice koje joj čak ni ne obnavljaju zdravlje do vrha), kampove u kojima se možete odmoriti i obnoviti zdralje ali uz cenu da se i svi protivnici koje ste porazili (sem bosova) time takođe obnavljaju, pa onda podmuklo postavljene klopke gde ćete se zaleteti kroz otvorena vrata da pokupite vredni predmet koji nedužno stoji iza njih, samo da bi s leđa na vas nasrnuo skriveni neprijatelj… Stellar Blade tako nije tek character action spektakl, već igra koja OČEKUJE da često ginete i da učite iz tih pogibija. Ovo podrazumeva i dosta teške bosove sa mnogo različitih tehnika i nekoliko faza, ali i terenske neprijatelje koji su komplikovaniji i zahtevaju promenu taktike u letu.
Što je fino osveženje, a koje reflektuje i Evina paleta tehnika. Na primer, tu je izmicanje koje je slično onome iz Bayonette ili NieR: Automata, ali koje ne garantuje i-frejmove, i tokom kog možete biti povređeni ako vam se hitboks dotakne sa modelom protivnika, pa igra time igrača zapravo forsira da radi „savršena izmicanja“ kako bi aktivirao sporiji protok vremena, kratku nepovredivost i mogućnost jake kontre. No, pored izmicanja tu je i pariranje koje je još važnije i koje je u dobroj meri inspirisano FromSoftovim Sekirom, sa neprijateljima koji će često imati napade od po 4-5 udaraca u nepravilnom ritmu koje morate naučiti i parirati svaki od njih kako biste protivnika na trenutak izbacili iz ravnoteže i otvorili ga za protivnapad. Primetno je i fokusiranje na merač „stabilnosti“ protivnika gde su pariranja ključna (napadi na ovo nemaju uticaja, koliko se iz demoa može videti), a što je vrlo organski uvezano sa character action tropima i zaista dosta podseća na Sekiro.
Ključno je možda i skupljanje „beta energije“ a koju akumulirate običnim napadima, da biste onda kombinovanjem tastera L1 sa tasterima za napad izvodili napade koji troše beta energiju ali imaju apsolutnu prednost u frejmovima, daju nepovredivost i nanose mnogo štete. U demou praktično sve napade bosova, uključujući one koji su kolorno označeni kao nemogući za pariranje možete prekinuti beta napadima ako imate beta energiju i deluje kao da će upravljanje ovim resursom biti jedan od glavnih elemenata taktike u igri.
Ovo Stellar Blade, barem za sada, čini i dosta lakšim od japanskih parnjaka kao što su Nioh ili Sekiro, ali i komšijskog Lies of P, i čak ni Stalker, koji je teži od dva bosa u demou mi nije zadao previše glavobolje jednom kada sam u glavi prespojio sinapse i shvatio da ne treba da beta energiju štedim kao nekakav mali Baja Patak već da je koristim, kombinujući je sa pariranjima i izmicanjima, da protivnika izbacim iz ravnoteže i oduzmem mu puno zdravlja.
Naravno, videćemo kako će to da izgleda u finalnoj igri, Stellar Blade nema ambiciju da bude „pravi“ RPG kao Nioh ili Lies of P i mada se u kampovima pored kupovine novih tehnika može ulagati i u unapređenje opreme, ne bih rekao da će igra imati granularnost u menadžmentu loudauta kakva je karkterisala ove igre, te da će veći akcenat biti na character action komboima, pariranju, izmicanju i korišćenju beta energije.
Za sada su mi utisci povoljni. Konceptualno, Stellar Blade ne nadmašuje status korejske imitacije uspešnih japanskih igara, sa vidljivim kopipejstovanjem elemenata priče, setinga, dizajna kampanje i same borbe, ali na terenu stvar, barem u demou, radi dosta toga dosta dobro, nudeći brzu, na refleksima baziranu, spektakularnu i visceralnu borbu, a koja istovremeno ima dosta taktičke dubine i od igrača zahteva jak fokus i dobro ekonomisanje resursima u uslovima strahovitog pritiska. S obzirom na tehničke kvalitete igre – pogledajte fiziku Evine kose, na primer – i činjenicu da se ovde dosta kompetentno spajaju character action i soulslike dizajn, pa još uz te jako lepe likove (koji su, naravno, bili i predmet malog kulturnog rata u proteklim mesecima jer, jelte, korejski studio ne može da napravi igru sa veoma seksualizovanom protagonistkinjom a da nekakav alt rajt otpad na zapadu to ne dočeka radosnim bojnim pokličem da je ovo jedini način da se dizajniraju ženski likovi u akcionim igrama, i zatim krene u napadanje žena po društvenim mrežama kada se usude da imaju ikakvo mišljenje), Stellar Blade je igra koja ima moje ime ispisano svuda po svojoj fasadi (a ovo kažem svestan da me čekaju i Rise of the Ronin, Dragon’s Dogma 2, Like A Dragon: Infinite Wealth i FFVII Rebirth…) i samo bi veoma negativni ton prikaza, a koje čekamo da se pojave u narednih par dana, anticipirajući izlazak igre, mogao da me odvrati od igranja. Ali verovatno neće.
Cveće zla i naopakog 