Video igre: Evil West

Nestanak AA igara iz savremenog krajolika industrije videoigara je dobro dokumentovan fenomen. Investicioni, hardverski, marketinški i drugi ambijent je takav da se čini kako na tržištu šansu imaju jedino igre koje spadaju u dva ekstrema – visokobudžetni AAA naslov iza koga stoji gigantska korporacija čiji je kapital utemeljen u hedž-fondovima i petrodolarskim investicijama sumnjivih bliskoističnih poludiktatora, ili niskobudžetna nezavisna igra koju pravi mali tim izgladnelih entuzijasta što su ni nedelju dana udaljeni od gladovanja na smrt ako njihova originalna ideja, ili osobena interpretacija nečije tuđe ideje ne uspe da zapali ćudljivu igračku zajednicu.

Ali ovo nije sasvim tačno. AA igre, produkti onog srednjeg puta, taman dovoljno visokog budžeta da imaju nabudženiju modernu grafiku i profesionalne glasovne glumce, ali bez dovoljno sredstava da budu ekspandovani u prenapuhani open world naslov sa previše mehaničkih sistema da bi uopšte mogli da se nabroje čak i na wiki stranici igre, i dalje se prave. I neke od njih, namenjene upravo ljudima poput mene, koji ištu fokusirane, kraće naslove sa mehanički kompleksnom ali ne defokusirano preširokom paletom karakteristika, uspevaju da se probiju i do mejnstrima.

Jedan od izdavača koji se praktično specijalizovao za ovakve radove je francuski Focus Entertainment, firma koju niko neće nazvati svojim najomiljenijim izdavačem, ali čije sam, ispostavilo se, čak tri igre za redom odigrao ovog proleća. Srednja u tom nizu je ona o kojoj danas pričamo, Evil West, naslov poljskog studija Flying Wild Hog koji postavlja pitanje što nam je ionako svima na usnama već decenijama: kako bi divlji zapad izgledao da su se tvrdi momci u kaubojskim šeširima i sa snažnim desnicama umesto genocidom nad starosedeocima i borbom da očuvaju tradicionalnu instituciju ropstva, zabavljali ratom protiv vampira čija je jedina ambicija da sruše legitimno izabranu vlast u Sjedinjenim američkim državama i uspostave vladavinu straha u kojoj će ljudska bića biti samo kontejneri sa hranom za superiorne vampirske gospodare? Odgovor je jednostavan: desetak ili dvanaest časova šrkgutanja zubima, muklih uzdaha i zvuka pesnica što udaraju po vampirskom mesu kao da imate protiv sebe čitav šleper oživljenih svinjskih polutki.

Fying Wild Hog su mi jedan od omiljenijih savremenih studija jer su i sami specijalizovani za AA iskustvo i spretni su u kombinovanju old school neposrednosti sa kojimgod trendom da je trenutno popularan u svetu akcionih igara. Ekipa nastala od bivših developera koji su radili na Painkiller i The Witcher naslovima sebe je uspostavila kao neku vrstu predvodnika boomer shooter renesanse sa uspešnim dobijanjem licence za klasični Shadow Warrior a zatim proizvođenjem tri igre u ovom rebutovanom serijalu koje su svaka za sebe imale svoje ideje kako da se tradicionalni FPS iz devedesetih spoji sa nekim savremenijim kretanjima. O svima njima sam opširno pisao, a Flying Wild Hog su u međuvremenu gledali da malo i diversifikuju svoj portfolio pa u njihove novije naslove spada i dvodimenzionalna samurajska akciona igra Trek to Yomi, akcioni free-to-play RPG Space Punks kao i igra o kojoj danas govorimo, mesnati, visceralni akcioni naslov iz trećeg lica – Evil West.

Sve tri igre su izašle 2022. godine, demonstrirajući izuzetnu posvećenost poljskog studija krvavom radu kroz najveći deo pandemije, ali i, hajde da budemo pozitivni, podršku koju je firma dobila od svog novog vlasnika, grupe Embracer što ju je kupila 2020. godine. Embracer, naravno, poslednjih godinu dana prodaje i zatvara svoje studije, valjda svestan da sa malo zaletao sa lendgreb kupovinom svega što je bilo na prodaju i videćemo kako će to uticati na dalji život Flying Wild Hog. No, čak i u najgorem mogućem scenariju da Evil West bude poslednja igra koju je ovaj studio napravio, makar se može reći da je firma otišla uz pucnjavu, prkosno, bučno, nepoćudno, psujući kao košijaš.

Evil West deluje kao igra napravljena krajem prve ili početkom druge decenije ovog veka. Ovo je jedan brz, nekomplikovan akcioni naslov iz trećeg lica sa linearnim misijama, bez ikakvih jalovih ambicija vezanih za otvoreni svet ili neke složene narativne kerefeke. Ima neke iskonske čistote u tome da igra veoma eksplicitno igraču daje skuplji kinematik koji mu prikazuje likove kako razgovaraju – ili, češće, svađaju se – oko najnovijih problema koji su se pojavili u ratu protiv vampira, a onda informacija o tome šta zapravo treba da se radi u narednoj misiji biva neceremonijalno spakovana u pet redova teksta koje ne stignete ni da pročitate dok igra učitava narednu mapu gde će vas spustiti bez introdukcija, daljih narativnih priprema ili ikakve predigre, gde ćete moći da idete samo u jednom smeru i već posle nepunih dvadeset sekundi imati svoju desnu ruku do lakta zarivenu u vampirski burag.

Evil West ima priču ali je ovo ona najbolja vrsta priče za igru koja dobro zna svog igrača i razume da mu, kao i u nekakvom pornografskom filmu, treba samo najtanji privid fabule i motivacije kako bi došao na pravu radnu temperaturu i, jelte, pritisak. Ovde nema dekonstruktivnih ambicija niti nekakvog tananog rada sa karakterima, priča je trešerski B-movie filer u kome se klišei i tropi koriste kao gradivni materijal sa razumevanjem i ne bez ljubavi. Uostalom, da ste hteli da iskusite nekakav ikonoklastički, originalan narativ, da li biste igrali igru koja se zove „Evil West“? Tako sam i mislio.

Elem, Jesse Rentier je lovac na vampire, jedan od najboljih u agenciji pompezno nazvanoj Rentier Institute, a koju, nećete se iznenaditi, vodi njegov otac, jedan neprijatan, grub čovek koji je od istrebljivanja vampira napravio karijeru i ima jak politički kapital u Vašingtonu – i pripadajuća budžetska sredstva – na ime toga. Dogovor je ovde jasan: Rentierovi zaposleni će držati vampire podalje od mogućnosti da destabilizuju sistem u SAD a na ime toga će imati finansiranje, ovlašćenja i svu nezvaničnu podršku Bele kuće koja im je potrebna. S druge strane, vampiri imaju svoje ambicije, vezane i za neka drevna božanstva sa kojima su organski povezani, pa ovde nemamo posla sa pukom ruljom krvožednih bezumnih stvorenja, već sa sistemom koji ima hijerarhiju, ali i strategiju, definitivno plan da manipulacijama vezanim između ostalog i za bankarske investicije, dođe do predsednika SAD, pretvori ga u vampira i čitavu naciju potčini sebi.

Ovo se neće desiti ako su Jesse i njegove kolege dorasli zadatku i igra prolazi kroz sve predvidive narativne preokrete uključujući rani susret sa devojčicom koja će se do kraja pokazati kao košmarni mastermajnd iza čitavog plana, vampira koji nije zainteresovan za rat između rasa i samo želi da živi svoj najbolji život, napade na sam institut, pretvaranje nekih bliskih saradnika u vampire, tako da sa njima morate da se borite dok vam se srce cepa itd.

Igra ni slučajno ne pokušava da ponudi nekakav originalan pogled na pripovedanje, sigurna u to da je sam seting dovoljan, kao i da će kvalitet kinematika i teksta u njima, glasovne glume i generalne produkcije zadovoljiti sve narativne potrebe igrača. I hoće, naravno, rekosmo već da OVAJ igrač ne traži mnogo i da će biti zadovoljan time da gleda pitoreskne likove kako viču jedni na druge, psuju u frustraciji i prave mračne šale u momentima kada deluje kao da stvari nikako ne mogu da budu gore (posle toga stvari po pravilu budu gore). Jesse i njegove kolege, poglavito penzionisani, ali u akciju vraćeni Edgar Gravenor, su praktično daleki preci Cogova iz Epicovog serijala Gears of War, ogromni, četvrtasti muškarci kože koja je kao nekakva najgrublja šmirgla, glasa kao da svako jutro ispiraju grlo sonom kiselinom i permanentno zgrčenog lica, koji se izražavaju pesnicama, komuniciraju eksplozijama a kada BAŠ imaju emotivan trenutak, onda sočno opsuju. Jesse definitivno nije lik o čijoj će se emotivnoj golgoti pisati seminarski radovi ali igra umešno koristi žanrovske arhe- i stereotipove da pokaže njegov život u senci autoritativnog, grubog oca koji nikada nije iskazivao sinu nekakvu ljubav i umesto toga ga učio da bude jak, pretvorivši ga u hodajuće oružje. I ostali članovi ansambla, preduzimljiva Dr. Emilia Blackwell ili Vergil Olney, kao i očev rival James Harrow su svi pogođeni kako treba da narativ ispune gorivom frustracije i potiskivanog besa koje onda Jesse i igrač mogu da oslobode na terenu bez ikakvih kočnica.

Što je, naravno, u skladu sa samom igrom koja je nekih 80% borba i nekih 15% rešavanje laganih zagonetki, te pronalaženje ne-naročito-jako-skrivenih sanduka sa novcem. Ostalih pet posto psujete bossove i njihove evoluirajuće faze koje ekran progresivno prekrivaju sve širim koncentričnim krugovima čiste agresije. Ali neće ni njihova do zore!

Ovde treba da budemo jasni: Evil West izgleda kao šuter iz trećeg lica kakve su pravili krajem prve decenije ovog veka, na primer Gears of War ili Army of Two, ali igra je u mehaničkom smislu zapravo moderni brawler, dakle akcijaš prevashodno fokusiran na borbu sa bliskog odstojanja uz korišćenje pesnica. Jesse će imati vrlo solidan arsenal do kraja igre, sa revolverom, karabinom, sačmarom, samostrelom, bacačem plamena, mitraljezom i paketima dinamita koji svi figurišu unutar borilačkog sistema igre, ali njih sve treba shvatati najpre kao posebne poteze koje ćete ubacivati unutar kombo-napada pre svega sastavljenih od udaraca pesnicama ili nogom.

Evil West se, ne naročito prikriveno,  ovde inspiriše savremenim God of War igrama – dakle onim iz rebutovanog Sonyjevog serijala – usvajajući istu perspektivu sa krupnim glavnim likom na ekranu i kamerom koja mu diše zavrat, te borbom koja je brutalna, visceralna, zasnovana na mnogo teških udaraca. Kao i u God of War, neprijatelji, čak i oni najslabiji među njima često imaju više zdravlja nego što na prvi pogled očekujete i zahtevaju više „rada“ da ih porazite, a igra trash-mob grupe lakših protivnika zapravo koristi da igraču obezbedi dotok resursa koji su mu potrebni da porazi teže neprijatelje.

Ovo je sistem koji su Poljaci izbrusili do visoke finoće, pa Evil West, iako je bučan, grub, sirov i visceralan, sa nekim od animacija završnica što ih Jesse izvodi nad oslabljenim protivnicima koje su prepisane direktno iz God of War, zapravo ima više dubine nego što na prvi pogled deluje. Naravno, ovo je i RPG igra u suštini, sa sakupljanjem iskustva i napredovanjem po nivoima gde onda možete kupovati nove specijalne poteze i trošiti poene na pasivna unapređenja, ali je dizajn podešen tako da nekoliko tehnoloških drva sa kojima operišete i ekspanzivni arsenal koji Jesse nosi ne deluju obeshrabrujuće na igrača. Zapravo je suprotno, igra vas prilično nemilosrdnim ponašanjem protivnika i dizajnom susreta organski podstiče da eksperimentišete sa arsenalom i shvatite kako da prema kraju igre koristite oružja i specijalne poteze (kao na primer onaj u kome zaslepite sve neprijatelje odjednom i stavite ih u privremeno stanje bespomoćnosti) da osnovni jelovnik pesničenja transformišete u prefinjeno upravljanje masama raznolikih vampirskih pretnji. Hoću reći, pesnice su ovde vaša tačka kontakta sa ostatkom sveta, ali mozak je onaj koji sve vreme mora biti angažovan na odabiru prave putanje kroz plimu vrištećeg vampirskog tkiva koja vas čeka iza svakog ugla.

Evil West onda i jeste u izvesnom smislu „prljavi“ character action naslov, sa doduše manje komboa od prosečnog Devil May Cry ili Bayonetta naslova, ali ne bez elegancije. Ovde možete protivnika lansirati u vazduh pa ga žonglirati pesnicama ili hicima iz revolvera, možete ga baciti na obližnje metalne šiljke ili u druge protivnike, možete ga slupati o zemlju tako da njegova nesrećna sudbina kolateralnim oštećenjem povredi i druge njegove kolege, a onda je tu i čitav sloj taktike gde vodite računa o  prioritizaciji protivnika, o kuldaun tajmerima koji omogućuju ponovna korišćenja specijalnih poteza i oružja i o tome da izvođenje posebnih završnica na neprijateljima iz njih ekstrahuje zdravlje ali i elektricitet.

Elektricitet i jeste jedna od najizrazitijih osobenosti ove igre. Ovi vampiri izgleda nemaju problem sa belim lukom, svetom vodicom ili krstovima i Jesse i kolege ih uglavnom rasturaju pesnicama ili raznose na komade eksplozivom, pale vatrom i mitraljiraju vrelim olovom, ali je Rentier firma sa solidnim R&D departmanom pa posebna „rukavica“ koju Jesse nosi omogućava razne dobre trikove vezane za pariranje protivničkih napada, privlačenje lakših protivnika Jesseu, ali i instant-prebacivanje do praktično bilo kog protivnika na bojištu. Tu su i specijalni potezi koje očekujete, od komboa koji izvodite na paralisanim protivnicima (kojima se vidi ceo skelet dok ih trese struja), preko udaranja o tlo sa sve „munjevitim“ efektom pa do „supercharge“ napada koji čuvate za minibosove kako biste ih što pre uklonili sa scene. Ako uložite dovoljno pronađenih dolara u neke kasnije augmentacije na tehnološkom drvetu, ovaj će supercharge napad doći u paru sa nasumičnim munjama koje udaraju na sve strane oko vas i kose manje protivnike, a eksploziv će izazivati i lokalizovani električni tornado. Ni jedan od ova dva efekta nema neke presudne efekte u smislu fatalnog preokretanja toka borbe, ali izgledaju kul i doprinose tom osećaju sirove preteranosti koji igra sve vreme traži i dobar deo vremena i nalazi. Vampirski i demonski neprijatelji koje srećete su, uostalom, kreirani da budu topovsko meso za koje ne treba da osećate sažaljenje i šta je onda lepše nego udarac pesnicom oplemeniti i visokonaponskim električnim pražnjenjem…

Ovo je sve možda ne MAŠTOVITO i ORIGINALNO, ali vrlo lepo uređeno jedno sa drugim i igra je dizajnirana sa ozbiljnom pažnjom kako da svaki sledeći susret bude za nijansu kompleksniji od prethodnog tako da igrač organski razume da taktika koju je koristio više neće paliti i da mora da doda neki novi trik u svoj arsenal. Do kraja igre čovek zaista postaje vrhunski taktičar sa jakim osećajem za to kada kuldaun za sledeći specijalni potez ističe, koje protivnike treba da čuva kako bi iz njih išupao loptastu munju elektriciteta onda kada mu bude potrebna za velike, nezgodne zmajeve ili behemote sa štitovima, pamćenjem obrazaca ponašanja svih klasa neprijatelja tako da ih u najosetljivijim trenucima, kada se spremaju da vam zabibere čorbu pogodite u slabu tačku preciznim hicem i prekinete im kombo, sebi dodatno obezbeđujući malo zdravlja.

Sve to funkcioniše kao dobro podmazana mašina sa jasnim vizuelnim indikatorima koja vrsta opasnosti vam preti i iz kog smera pa onda igra zaista može da se raspojasa prema kraju i da u arene ubacuje i po 3-4 velika protivnika što su na početku igre služili kao minibossovi. Evil West ovde podseća da je Flying Wild Hogu Doom Eternal jedan od velikih uzora, a id-ova ikonička igra dobija i eksplicitan omaž u nazivu za jednu od ekspanzija za sačmaru koju Jesse nosi a koja se zove „boom eternal“.

Igra ne pametuje sa strukturom i ovde su paklene borbe u arenama razdvojene pametno odmerenim prelaskom preko terena koji ima ne isuviše jako skrivene kovčege sa novcem i povremene „zagonetke“ gde morate nešto pomeriti, nešto pritisnuti, nešto pogoditi puškom da se put za dalje otvori. Sve to je lagano i relaksirano i služi kao idealan predah između dve teške borbe a najdalje što igra ide u „modernom“ smeru je da sam Institut u koji se vraćate između misija možete obilaziti svojim tempom i u njemu nalaziti nekakve sitnice, te slušati razgovore kolega. Ovo igri daje dodatnu aromu, ako već ne nekakav veliki utilitarni sloj.

Dizajn neprijatelja je, naravno, bitna stavka u igri koja je 80% borba i da odmah bude jasno, OVI vampiri nemaju mnogo veze sa prefinjenim gotskim figurama iz klasične literature. Naprotiv, ovi vampiri više izgledaju kao mutantne kreature iz Resident Evil gde su sitniji među njima neka kombinacija Resi zombija i Doom impova, a krupniji su ogromne telesine sa nabujalim tkivom, viškom udova, ugrađenim mehaničkim sklopovima u živo meso. Igra zna šta igraču treba u ovakvim momentima i svi se protivnici lako razlikuju po konturama a dizajn zvuka je izvrstan i uvek ćete, i bez vizuelne potvrde znati tačno kakav vam se napad sprema i sa koje strane. Bilo bi lepo da postoje i posebni džinglovi za isticanje kuldauna za pojedinačna oružja i specijalne napade, ali pretpostavljam da su dizajneri zaključili da ih ima previše da bi ih igrač intuitivno pamtio i prepoznavao i odustali od ovoga.

No, ako imam zamerku koja se tiče mehanike, ona je da je automatsko nišanjenje putem levog trigera dosta loše i da igrač često mora da radi manuelne korekcije koje, u paklenim sukobima gde imate protiv sebe po deset protivnika a morate da pogodite tačnu tačku na jednom od krakova letećeg glavonošca, naprosto oduzimaju previše vremena. Ali to je i jedina stvarna zamerka.

Druga bi MOŽDA bila da su bosovi dizajnirani tako da skoro niko ne može da ih pređe iz jednog pokušaja pa da ih igra onda i namerno deli na faze tako da posle neuspeha počinjete ne od početka borbe već od početka faze u kojoj ste bili, ali ovo nije neka stvarna zamerka i više se tiče ličnog ukusa. Svakako sam sa poslednjih par bosova imao dobre, na uzajamnom neprijateljstvu zasnovane odnose a koje smo doveli do zadovoljavajućeg klimaksa kada sam ih posle cirka sat vremena učenja na posletku rastrgao na komadiće.

Evil West nije tu da troši vaše vreme, niti je tu da vas podstakne da budete posebno kreativni. Ovo je vrlo rigidna, vrlo „konzolna“ igra gde je sloboda kretanja određena kontekstualno a dizajn nivoa je takav da vas sam gura napred i ne očekuje se da na mapama provodite mnogo vremena. Njen raison d’etre je krvava, BRUTALNA borba i igra nju radi odlično, ulivajući svu Unreal 4 pirotehniku šejdera i partikula u plamen, krv, visceru, komade tela koji se razleću na sve strane kada čudovištu nakon serije majkatjsonovskih krošea gurnete sačmaru u usta i povučete obarač. Evil West, dakle, izgleda „lepo“ ali prevashodno time što vam omogućuje da traume koje ste kao dete navukli gledajući Evil Dead i Dawn of the Dead egzorcirate jednim po jednim krošeom, aperkatom i popriličnim brojem MMA „Superman puncheva“ u visokoj definiciji sa mesnatim, taktilnim teksturama i puno krvi. Ova igra se ne bavi evropskom kolonizacijom zapada ili ropstvom – nativni Amerikanci se ovde pojavljuju samo kao vampirizovani orijaši sa hladnim oružjem, ali igra zauzvrat ima asertivnu, neobjektifikovanu ženu i namrgođenog crnog alfa-muškarca – i u njoj ne treba tražiti više od borbe protiv, jelte, unutrašnjih demona koju ospoljavate borbom protiv spoljnih demona što će vas dobro oznojiti ali će na kraju biti iskidani na mokre froncle i dati vam dopaminski talas što će vas voziti do kraja makar ovog dana. Hvala joj na tome.