Pročitao sam prvi tom francuskog serijala The Old Geezers (odnosno u originalu Les vieux Fourneaux – doslovno „stare peći“), a koji je na Engleskom jeziku u štampanom izdanju i pod naslovom The Old Geezers v01 – Alive and Still Kicking objavio američki Ablaze Publishing još 2019. godine da bi tvrdo koričena kolekcija došla leta 2020. Ova konkretna knjiga sadrži prva dva albuma francuskog stripa a koji Dargaud izdaje, sa velikim uspehom još od 2014. godine. Štaviše, već 2016. godine je francuski izdavač imao zadovoljstvo da obnaroduje kako su prva tri albuma serijala prodala kombinovano više od pola miliona kopija, a prva dva albuma su dobila i više nagrada u Francuskoj i Belgiji. Serijal je postigao dovoljno uspeha da bude interesantan i za ekranizaciju pa je Christophe Duthuron 2018. godine kao svoj prvi dugometražni film režirao adaptaciju prvog albuma – a koji je na Engleskom imao distributerski prvod „Tricky Old Dogs“ – pa je i ovaj film bio toliko uspešan da je 2022. godine ista ekipa (uključujući autore stripa koji su sarađivali na filmskom scenariju) napravila i nastavak, Les vieux fourneaux 2: Bons pour l’asile.
Pretpostavljam da će test globalnog potencijala ovog propertija biti kada Holivud u nekom momentu odluči da je sve to lepo ali da planeti nedostaje jedan dobar američki rimejk ovih filmova, mada se unapred malo mrštim jer mi se čini da bi u američkoj adaptaciji ovo, prosto, bila komedija o džangrizavim matorcima koji pod stare dane prave mnogo haosa, svesni da imaju sva prava ovog sveta da se ponašaju detinjasto i da im niko ništa ne može, ali da bi tu bila ispuštena politička dimenzija originalnog stripa, a koja čini značajan deo karakterizacije likova ali i dubljeg senzibiliteta ovih narativa.
Kao neko ko godinama radi u programima koji su pre svega orijentisani na posledice demografskog starenja planete i potrebu da se starije životno doba prepozna sa svim svojim izazovima ali i prilikama koje pruža, u najmanju ruku da se obezbedi dostojanstven odnos ka starijim osobama i uvažavanje ne samo njihovih prava već i shvatanje da oni mogu imati kapacitete ili ambicije koje nas mogu iznenaditi, prišao sam čitanju ovog stripa sa izvesnom dozom skepse. Naravno da je crtež izvanrednog Paula Cauueta već na naslovnoj strani pritisnuo sve moje slabe tačke decenijama brižljivo uzgajane čitanjem odabranih franko-belgijskih radova, ali dobar crtež ne bi mogao da spase strip koji bi bio ispunjen ejdžističkim stereotipima, sve i da su oni tu ubačeni sa najboljom namerom – paternalistički odnos ka starijima je na papiru bolji od lapota i otvorenog oduzimanja ljudskih prava, ali ume da odvede do iste destinacije poricanja njihove autonomnosti i donošenja odluka u njihovo ime.
No, strahu nije bilo mesta. The Old Geezers svakako barata određenom količinom tropa u svom pripovedanju i karakterizacijama, ali je ovo promišljeno i nadahnuto kreiran strip tako da u letu presretne ejdžističke predrasude i da, kada i pokazuje starije osobe kao džangrizave, impulsivne, detinjaste, ekscentrične itd. to nikada nije sa pozicije osude ili iz nekakvog zaštitničkog rakursa i uvek im je garantovana autonomija volje, a ljudskost u punoj meri očuvana. Ovo je teže nego što se misli, već i na ime toga da su ejdžistički stereotipi toliko uvreženi u mentalitetu da ih često i starije osobe same prihvataju kao datost. Tako i ovaj strip u jednoj od sekvenci, recimo, prikazuje stariju osobu u poodmaklom stadijumu Alchajmerove bolesti i ovde je potencijal da se ili pretera sa sprdanjem ili, suprotno, da se suviše kompenzuje, prikazivanjem najtragičnijih zamislivih efekata demencije bio veliki. No, strip uspeva da i sa ovim likom odigra prilično efektan mali gambit, prvo na ime toga da se on nalazi u domu gde ga tretiraju sa poštovanjem i čine mu dane provedene u kolicima i duboko u starim uspomenama udobnim, a onda na ime toga da gubitak kratkoročnog pamćenja i, za osobe sa Alchajmerovom bolešću relativno čest fenomen da u ljudima vide osobe koje su nekada poznavali, čini duhovit ali elegantan trilerski element zapleta koji dalje ima velike reprekusije na to kako će se strip odvijati.
The Old Geezers su kreirali pomenuti crtač Paul Cauuet i scenarista Wilfrid Lupano, dvojica Francuza koji su prvi put sarađivali na dvodelnom načnofantastičnom (i komičnom) stripu L’Honneur des Tzarom a kojije 2010. godine izdao Delcourt. Cauuet je, nećete se iznenaditi kada vidite njegov crtež, rastao čitajući franko-belgijske klasike poput Blakea & Mortimera, Tintina i Asteriksa, posle je studirao primenjene umetnosti u Tuluzu i tokom studija sa scenaristom Guillaumeom Claveryjem počeo da radi prve profesionalne stripove. Njihov serijal Aster je bio dosta uspešan, sa četiri albuma za Delcourt da bi posle susreta sa Lupanom The Old Geezers postao Cauuetov glavni posao.
Lupano je sa svoje strane tokom studija filozofije i Engleskog jezika upoznao Rolanda Pignaulta i Freda Campoyja sa kojima će uraditi svoj prvi strip za Delcourt (vestern Little Big Joe). Obrazovan na strip-kolekciji svojih roditelja, ali zaintersovan za pripovedanje najpre na ime svoje strasti vezane za igranje stonih RPG-ova, Lupano će nastaviti da radi za Delcourt, na raznim serijalima, sve dok sa Cauuetom nije naravio hitčinu sa The Old Geezers da bi njegova dalja karijera bila vezana pre svega za Dargaud, preuzimajući rad na Valerianu i kreirajući i nove sopstvene stripove poput Blanc.
Prvi tom objavljen za Ablaze, The Old Geezers v01 – Alive and Still Kicking, kako rekosmo, sadrži prva dva francuska albuma i izvanredan je način da se upoznate sa stripom koji kod čitaoca brzo izazove glad da vidi šta je bilo dalje. Činjenica da jedan od sporednih delova zapleta iz prvog albuma biva zametak radnje čitavog drugog albuma dodatno potvrđuje da je Ablaze ovde napravio pravu stvar.
Žanrovski, The Old Geezers je pre svega komedija, ali ne bez ozbiljnosti – likovi, a koji su većinski starije osobe, ne samo da su često ograničeni u svom delanju raznim hroničnim bolestma koje imaju već i iz različitih razloga mogu imati depresivne epizode pa i pokušaje samoubistva. Ovo decidno NIJE strip koji se samo sprda stavljajući u centar radnje matore obešenjake već sprdnju u čijem su centru matori obešenjaci koristi da oko nje izgradi interesantan, pa i kompleksan narativ o izborma tokom života od kojih zavisi kako će vam izgledati treće doba ali i o međugeneracijskim odnosima, saradnji, razumevanju, uzajamnoj podršci.
Ozbiljnost stripa se vidi po tome da na početku prve priče dvojica starih prijatelja, koji su se upoznali nekada davno radeći u istoj fabrici velike farmaceutske firme sedaju u kola i idu iz Pariza u provinciju, kod trećeg starog prijatelja i kolege kome je upravo preminula žena. No, komička dimenzija stripa postaje vrlo očigledna kada dvojica putnika, nakon što su dobrano okasnili na sahranu i stigli tek na daću posle nje, zvone na vrata, pa kad im otvori jedan od mladih rođaka njihovog prijatelja, jedan od njih dvojice pita kakvo je stanje unutra i „jel’ ima neke pičetine“.
Vulgarni humor jeste francuska specijalnost, rekao bi neko, ali ovaj strip ga koristi pre svega kao element karakterizacije Pierrota, najdrčnijeg od sva tri glavna lika, starog anarhiste koji je još šezdesetih hapšen za akcije što ih je sa svojim drugovima izvodio protestujući prvo protiv rata u Maroku a zatim protiv mnogih drugih zala sveta ogrezlog u konzumerističi kapitalizam. Pierrot danas ne živi u komuni ali je svejedno deo anarhističke aktivističke organizacije starijih osoba oslabljenog vida, gomile fantastičnih matoraca koji i dalje prave one tipične svinjarije sitnog urbanog terorizma koji treba da napakosti kapitalu ako već ne može da ga sasvim razori – od ubacivanja šibica i superlepka u ključaonice na ulaznim vratima bankarskih ekspozitura, preko zaseravanja (figurativnog) biznisa hipsterskih kafića koji su oterali staru klijentelu tih lokala i nesnosnom glasnom muzikom truju komšiluk, pa do zaseravanja (bukvalnog) desničarskih političkih skupova ubacivanjem agenta koji je veoma star i u invalidskim kolicima ali koji može po želji kad hoće da se olakša u svoju pelenu i nesnosnim smradom poremeti javne događaje u svakom zatvorenom prostoru.
Daleko od toga da je sav humor u ovom stripu skatološkog tipa ili da se isključivo bavi starijim osobama koje – znajući da su šanse da budu napadnute ili uhapšene srazmerno male – zagorčavaju život svima koje vide kao neprijatelje u klasnom ratu. Pierrot i sam ima slojevit karakter, nezarasle emotivne rane iz mladosti i koliko god da se on džilita, povremenu potrebu da mu neko pruži emotivnu podršku, a prva priča se pre svega bavi Antoineom, koji tek nakon ženine sahrane saznaje da ga je ova, tamo negde još šezdesetih godina prošlog veka kratko varala sa jednim od šefova u pomenutoj farmaceutskoj kompaniji u kojoj su radili. Antoine je bio sindikalni aktivista pa i vođa, snažnih ideala i usijane glave, stalno u pripremama za štrajkove i pregovorima sa između ostalog baš tim šefom i njega ovo saznanje, pogotovo u periodu dok je još duboko u žalosti dovodi do ludila. Do mere da će uzeti pušku u krenuti da se obračuna sa razvratnikom pola veka nizvodno, tako da ostala dvojica drugara (Pierrot i Emile koga svi od milošte zovu Milsey) i Antoineova unuka – žena u sedmom mesecu trudnoće – moraju da sednu u kombi i jure ga preko pola Francuske da spreče besmislenu tragediju.
Lupano i Cauuet priču vode izvanredno, smenjujući visokooktanske akcione* scene, sa momentima izvrsne vizuelne i dijaloške komedije, pa onda bez gubljenja koraka servirajući neme, emotivne refleksije na prošlost koje nam likove prikazuju sa više dubine i kontekstualizuju njihovo ponašanje u sadašnjosti. I Antoine i Pierrot i Milsey se pokazuju kao ljudi sa, prosto, bogatim životnim iskustvom i stavovima koji nisu proizvod puke džangrizavosti ili ekscentričnosti već imaju utemeljenje u proživljenom.
*u meri u kojoj su ljudi na izmaku osme decenije života kadri za akciju, a kadri su više nego što očekujete
Ako je prva priča jednim svojim dobrim delom on-the-road narativ, fokusiran na Antoinea, druga se najvećim delom dešava u Parizu i ulazi dublje u anarhistički svetonazor i praksu direktne akcije vezane za Pierrota. Zabuna što je izaziva anonimno pismo koje je dobio i za koje je on siguran da je stiglo od njegove neprežaljene ljubavi iz mladosti – a za koju mu je rečeno da je odavno umrla – Pierrota će lansirati jednom izlomljenom, nepredvidivom trajektorijom kroz pripovest u kojoj čitalac bliže upoznaje njegove anarhistčke kolege, vidi njihovu saradnju sa mladim aktivistima, oseti taj duh komune što ne umire ni duboko u dvadesetprvom stoleću. Naravno da strip dobronamerno parodira mnoge stvari vezane za anarhistički aktivizam, uključujući napore starijih osoba da se uključe u sajber-aktivizam (a gde geg nije u tome da starija gospođa pokušava da postane haker već, elegantnije, da to radi sa ciljem kako bi napala profil Donalda Trampa na tviteru, a što gotovo da i nije parodija načina razmišljanja mnogih anarhista koje sam sretao u životu), ali uvek i prikazuje njihov napor da se suprotstave onome što vide kao odvlačenje ljudskog društva na dno kao sasvim autentičan i plemenit. Štaviše, u jednoj sceni u prvom albumu pomenuta trudna Antoineova unuka će ukazati da je generacije njenog dede u razmaku od svega osamdesetak godina uspela da nanese takva oštećenja ekosferi, ali i da i pored podivljalog konzumerizma ne reši problem gladi u svetu da se legitimno može smatrati najgorom u istoriji ljudske rase. I tu niko nema šta da prigovori.
The Old Geezers je dakle, i duhovit i emotivan – ali nikada patetično sentimentalan sem kada treba da se ukaže da je patetična sentimentalnost luzerska – i dinamičan i promišljen, politički progresivan i užasno zabavan, ali čak i da nije sve to (a jeste), on je tako MOĆNO nacrtan da bi svejedno zasluživao svačiju pažnju. Cauuetov rad je u najboljoj tradiciji franko-belgijske škole i ako kažem da se ovde vide disciplina, ali i maštovitost i dinamičnost jednog Franquina iz najboljih dana, samo još pomerena korak ili dva u smeru urnebesne komedije na ime svih tih ostarelih fizionomija i tela sa različitim asistivnim tehnologijama, to će biti verovatno najveći kompliment koji uopšte mogu da smislim. Cauuet je perfektan i sa linijama, i sa osvetljenjem ali bogami i sa kolorom, nudeći strip koji pritom ima uredan (a dinamičan) lejaut i uspeva da i pored sve energije u crtežu istovremeno i „diše“ i ostavi prostora za scene čiste atmosfere. Čudesno.
Sve svemu? Jedan od najzabavnijih francuskih stripova koje sam čitao u poslednje vreme. Do sada je izašlo pet albuma a koje je na Engleskom uredno publikovao i Europe Comics pa preporučujem čitanje iz sve snage. A Ablazeovo izdanje prvog (i drugog) toma možete na Amazonu potražiti ovde.
Cveće zla i naopakog 