Manje nego što mislite

Pitanje na koje odgovor daje naslov ovog blog posta je prosto: koliko muzike možete da kupite za 1,92 miliona dolara?

 

Manje nego što mislite, rođaci, mnogo manje nego što mislite. Ako bismo želeli da budemo zaista cinični i uvredljivo bukvalni rekli bismo da, sudeći po prošlonedeljnoj presudi saveznog suda u Mineapolisu, Americi, ova nimalo skromna suma novca jedva da može da vas opskrbi sa 24 nove pesme na telefonu, ajPodu ili već nekakvoj spravi za puštanje digitalne muzike.

 

JammieThomas-Rasset je jedna od retkih osoba koje su osuđene za deljenje (šerovanje, kako to mladi vole da kažu) muzike putem, jelte, Interneta. Zapravo ne putam baš Interneta, jer je Rassetova koristila Kazaa softver koji koristi, ako me pamćenje služi FastTrack protokole za razmenu fajlova putem peer-to-peer (p2p kako bi to mladi rekli) kontakta. I zapravo ne baš ’osuđena za deljenje’ već više osuđena zato što je stvorila situaciju u kojoj je do deljenja moglo doći.

 

Američko sudstvo je uobičajen predmet sprdnje i zgražavanja od strane nas naprednih Evropljana, do te mere da je to već kliše koga se pošteni ljudi klone. Međutim kada se povremeno javi po neki primer, poput ovog u kome je kristalno jasno koliko je ova institucija prava zapravo razdvojena od bilo čega što ima veze sa iskustvenom stvarnošću ili zdravim razumom, teško je a ne lupiti se nekoliko puta po čelu i namrgođeno promrmljati poneku psovku u generalnom smeru Zapada.

 

Postavku znate. Američka muzička industrija, oličena u asocijaciji RIAA već godinama lamentira nad opadajućom prodajom muzike i za to krivi raširenu i opšteprihvaćenu Internet-pirateriju. Razume se, opadanje prodaje fizičkih nosača zvuka jeste trend koji je poslednjih godina prisutan ali kriviti pirateriju za njega je pojednostavljivanje situacije. U najmanju ruku, po podacima koje daje sama RIAA ono dolazi ruku pod ruku sa eksplozivnim rastom digitalne prodaje muzike. Pogledajte tabele koje RIAA stavlja na raspolaganje: pa, zaboga, zarada na spotovima,  ringtonovima i drugoj galanteriji za mobilne telefone je veća od zarade na digitalno distribuiranim muzičkim albumima.

 

U globalu, industrija pravi manje novca jer porast digitalne prodaje ne nadoknađuje gubitke koje pravi pad fizičke prodaje i tu nema mnogo rasprave: ljudi su kupovali manje muzike u 2008. godini nego u godini pre nje. A ipak, prodaja digitalne muzike je skočila skoro 30 procenata. Konvencionalna logika kaže da bi oni koji kupuju digitalnu muziku jer ne žele fizičke nosače zvuka bili najpre oni koji bi je daunloudovali besplatno umesto da za nju plaćaju jer su tehnološki napredniji, no baš ova populacija beleži rast i u 2008. godini digitalna prodaja muzike je držala oko 36 procenata čitavog tržišta. To nam govori da smo usred trenutka kada se pravilana tržištu menjaju.

 

Ova brzorastuća populacija takođe ima i drugačije navike od onih koje RIAA uobičajeno očekuje od kupaca muzike, pa je tako prodaja singlova daleko veća od prodaje albuma a obe ih nadmašuje već pomenuta ponuda digitalnih aksesoara za mobilne telefone. Ovo je bitno napomenuti jer je RIAA još od 2001. godine smatra da su singlovi mrtav teret koji niko ne kupuje jer svi pesme daunlouduju besplatno. U 2008. godini, međutim, RIAA je okrenula svega 3,5 miliona dolara u fizičkim singlovima, ali i 1.022,7 miliona u digitalnim singlovima, što je valjda pokazatelj na koju stranu se stvari kreću.

 

Za detaljnije analize načina na koji RIAA koristi statistiku da potkrepi tvrdnje kako piraterija ubija industriju imate ovaj najpoznatiji tekst na internetu, no mi bismo ovde samo da se fokusiramo na ideju o tome da se sa Internet piratima, odnosno ljudima koji besplatno razmenjuju (muzičke) fajlove jedni sa drugima RIAA mora obračunavati sudski kako bi se zaštitila industrija i stvaraoci u njoj.

 

RIAA je tokom poslednjih nekoliko godina krenula u obračunavanje sa prekršiocima kopirajta. Pozivajući se na vrlo ozbiljne studije, poput ove koje pokazuju da američka ekonomija gubi preko dvanaest milijardi dolara godišnje zahvaljujući muzičkoj pirateriji, RIAA je, dakle, krenula u individualizovanje prestupa i identifikovala oko 30.000 ljudi protiv kojih su pokrenuti sudski postupci. Suočena sa dokazima o svom prestupu (logovi, IP adrese itd.) velika većina ovih ljudi je pristala na vansudska poravnanja,a svega desetak se odlučilo na suđenje. Uobičajena visina kazne po jednoj pesmi, plaćenoj kroz vansudska poravnanja iznela je oko 750 dolara što deluje kao siledžijsko iznuđivanje, ali vansudska poravnanja to svakako uvek jesu.

 

Ono što je interesantno je kako prolaze oni koji ipak odu na sud i računaju da će razum možda na kraju prevladati.

 

Jammie Thomas-Rasset je bila optužena da je kroz svoj Kazaa nalog stavila na raspolaganje drugima za beplatan daunloud svega 24 pesme. Ovo je urađeno da bi postupak dokazivanja bio jednostavniji pošto je ova majka dvoje dece u svom direktorijumu za razmenu imala kudikamo više muzičkih fajlova. U prvostepenom suđenju pre dve godine Rassetova je proglašena krivom uz nalog da plati 220.000 dolara odštete RIAA-i koja zastupa, jelte, oštećene umetnike. Ovde dakle govorimo o tome da je cena po pesmi  od 750 naglo skočila na više od 9.000 dolara, verovatno da bi RIAA imala od čega da plati svoje u paklu obrazovane advokate. Rassetova je rešila da se žali na presudu rezonujući kako ona kao majka dvoje maloletne dece koju je i muž u međuvremenu napustio, sebi naprosto ne može da priušti da ovo plati i tvrdeći da sud nije van svake sumnje dokazao da je baš ona ’kriva’ za stavljanje muzike na raspolaganje za razmenu.

 

U drugostepenom suđenju savezni sud je, sa istim sudijom ali sa drugom porotom preinačio presudu samo utoliko što je visinu odštete podigao na 1,92 miliona, to jest na nekih 80.000 dolara po jednoj pesmi.

 

Istina je da Rassetova nije imala baš najnabudženije advokate i da se njena odbrana zasnivala velikim delom na ideji da je možda neko drugi (njena maloletna deca, na primer) ’kriv’ za celu stvar, što, kako nagađate, nije baš impresioniralo porotu. U okviru pravnih i zdravorazumskih shvatanja ’krivice’ prilično je van sumnje da je ova žena ’kriva’ za to što su je teretili. Međutim, visina odštete i s njom u vezi dokazni postupak su nešto drugo.

 

Jedan od razloga što je RIAA uopšte pokretala onolike sudske postupke je svakako predupređivanje, odnosno slanje poruke drugim piratima. Niko se nije obogatio od odšteta u visino od 750 dolara po pesmi ali potencijalno neugodni dugovi u koje bi plaćanje ovih odšteta bacilo studente i domaćice koje je RIAA gonila su verovatno u nekoj maloj meri služili kao nekakva prevencija. Štaviše, RIAA je ove godine i najavila da prekida sa progonom individualnih pirata i da počinje saradnju sa provajderima Internet usluga koji bi nadgledali šta rade njihove mušterije i posle nekoliko upozorenja isključivali pristup Intenetu višestrukim prekršiocima kopirajta. Ovo nećete naći na njihovom sajtu, ali inicijative da se na ovaj način reše problemi našle su se pred parlamentima jednog broja ebropskih zemalja pa i pred parlamentom Evropske Unije i uglavnom su ismejane jer predstavljaju klasično kršenje ljudskih prava.

 

Amerika međutim o ljudskim pravima ima malo drugačiji stav, pa su tako i moguće ovakve visine odštetnih zahteva presuđenih na suđenjima koja štetu nikada nisu uspela ni da dokažu. Jer, suđenje Jammie Thomas-Rasset je uspelo da dokaže samo da su pomenute 24 pesme zaista bile u folderu za razmenu, na raspolaganju drugim downloaderima. Odsustvo logova i bilo kakvog pokazatelja da je iko osim predstavnika RIAA-e uopšte downloadovao i jednu od ovih pesama (a i pomenuti predstavnik RIAA-e je samo započeo download da bi demonstrirao da je to moguće, a i da ne bi i sam prekršio zakon, pretpostavljam)  bi u nekom drugom slučaju i pred nekim drugim sudom bilo i dovoljno za odbacivanje odštetnog zahteva. Ne i ovde. Kako kontroverzni američi zakon DMCA omogućuje da se kažnjava i sam potencijal kršenja kopirajta, tako je i Jammie Thomas-Rasset mogla da bude poklopljena odštetnim zahtevom ove visine. U nekoj drugoj zemlji (evropskoj na primer) onaj koji traži odštetu morao bi da dokaže razmere štete koja mu je počinjena. U američkom zakonodavstvu, međutim,  postoji institut statutarne odštete koji podrazumeva ’odokativno’ naplaćivanje odštete po osnovi postojanja rada, ne po osnovi pretrpljene štete. Uobičajeno, ovo se kreće od 200 dolara do 30.000 dolara po odluci suda, ali može se napumpati do 150.000 ako se dokaže da je okrivljeni kršio kopirajt uz znanje šta radi i namerno.

 

Dakle, Jammie je još i dobro prošla? Američki zakon štiti ljude od odlaska u bankrot kao posledca plaćanja odštete i Jammie se u najgorem slučaju suočava sa doživotnim skidanjem od plate da bis e plaćao dug RIAA. Dakle, jeftino je prošla?Ne baš jer, kako rekosmo, sud nije dokazao da je i jedna pesma zaista daunloudovana, tako da je kazna i odšteta o kojoj ovde pričamo nastala na osnovu moguće štete, što na kraju zvuči pomalo apsurdno. Ovde ne pričamo o prekoračenju brzine ili vožnji u alkoholisanom stanju, već o odšteti od štete za koju niko nije pokazao da se uopšte dogodila.

 

No, ono što mene, nakon što sam pročitao raspravu o ovom slučaju na slashdotu, zanima je sledeće: da li ovo znači da je za mene kao perspektivnog muzičara put do lake zarade sada sledeći:

 

1. Napisati i snimiti jednu pesmu
2. Registrovati je u Americi
3. Napraviti torent fajl i pustiti ga u promet
4. Tužiti sve koji se upecaju i uzeti od svakog po 80.000 dolara. Istina je da bi sud ovde mogao da ukaže kako sam ja sam pustio fajl u distribuciju, ali bih ja barem imao dokaz da su ga ljudi daunloudovali i aploudovali što je više nego što je RIAA imala u ovom slučaju. Treba misliti o tome. Na kraju krajeva, onoliki ambulance chaseri zaradiše grdne pare, vreme je da i muzičari profitiraju od svog rada.