Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-05-2020

Pošto je vreme nekakvo takvo – nikakvo, onda mi je valjda i duša osetljivija na muziku pa ove nedelje hvalim i ruski, atmosferični blek metal. Omekšalo se, ostarilo. I to je, valjda, dobro.

Dakle, blek metal, pa još ruski, atmosferični. Sickle of Dust je, pretpostavljate, jednočlani blek metal projekat koga čini izvesni Ash, fotografisan s leđa, na sumornoj plaži za svoju promo fotografiju. Album To The Shores of Sunrise mu je treći po redu i mada je omot možda nešto bolji od muzike, muzika mi je, možda iznenađujuće, prilično prijala. Mislim, ovo je tipičan ruski atmosferični blek metal, mnogo nežnih melodija, prozračnih uvoda i (kvazi)simfonijskih aranžmana, ali valjda je urađen sa malo više veštine i sa malo boljom produkcijom od proseka pa mi je nekako baš prijao. Što se same produkcije tiče, ona je dosta prilagođena stilu, dakle, gitare zakopavaju sve drugo ispod slojeva jeke, ali nekako se i to ovde dobro uklapa. Poslednja pesma je bazirana na ruskoj tradicionalnoj pesmici Ой, вейсе-вейсе ты, капустка pa je i to, uz odlične gostujuće vokale, veoma solidno urađeno.

 

https://sickleofdust.bandcamp.com/album/to-the-shores-of-sunrise

 

Nemamo često priliku da slušamo blek metal iz arapskih zemalja pa je debi album Kuvajćana Lasher, pompezno nazvan Futile Endeavours To Transcend The Bestial Vessel dobrodošlo osveženje. Nije to sad neki neviđeno originalni ili neviđeno sjajni blekmetal, kad smo već kod toga, ali Lasher imaju određenog šemak u svojoj kombinaciji sirove, agresivne svirke i kontemplativnije, melodičnije atmosfere. Muzika je solidna a snimak je verovatno kućni, no uz korišćenje svih prednosti koje moderni softver omogućava, tako da album zvuči „andergraund“ ali dobro. Ovo je podugačko ali interesantno:

 

https://lasher.bandcamp.com/album/futile-endeavours-to-transcend-the-bestial-vessel

 

Debi album argentinskog blek metal dua, Ataudes ima sjajan omot, zastrašujući intro i tekstove na – Francuskom? Nisam siguran kakve se tu smicalice podmeću, Metal Archives ni sam nema mnogo podataka o bendu (stranica tek što je otvorena) ali muzički ovo je izvrstan black metal sa elementima death metala, bestijalan kako dolikuje ali istovremeno muzički provokativan i širokog pristupa ideji ekstremnog metala. Gitare su ovde pogotovo atraktivne sa neprekidnim harmonskim izletima u nepoznato i zanimljivim rifovima, ali muzika benda uopšte je dobra sa veoma tvrdim ritmičkim matricama i brutalnim pevanjem koji dopunjuju taj napaljeni gitarski rad. Blek metal u današnje vreme malo ume da zaboravi na misteriju koja treba da bude deo ove muzike a Ataudes se ovoj ideji autoritativno vraćaju. Ako volite black ili death metal, ovo je album za obavezno slušanje:

 

https://ataudes.bandcamp.com/album/merecemos-la-extinci-n

 

S obzirom da iz Afrike retko čujemo metal, izlazak novog albuma angolskog jednočlanog depresivnog blek metal projekta Sands in Darkness je dobrodošlo podsećanje da i na ovom kontinentu itekako ima metalaca. The Canopy of Omniscience je relativno lo-fi ali ne amaterska ploča vrlo ekspresivnog, ličnog blek metal zvuka, sa osobenim interpretacijama DSBM podžanra i dosta boleštine i žestine u svojim depresivnim meditacijama. Ovo je projekat koji dosta uspelo koristi svoja tehnička ograničenja i pruža muziku koja evoluira od pesme do pesme nudeći nove perspektive na tradicionalne formule:

 

https://sandsindarkness.bandcamp.com/album/the-canopy-of-omniscience

 

Grave Sediment iz Tampe nam se vraća posle svega par meseci sa novim EP-jem i Feral Cries of  Dying Sun donosi tri pesme žestokog, brzog, emotivnog, vrlo ličnog ali komunikativnog blek metala. Ian Tomas ima osećaj i za pisanje pesama i za njihovo izvođenje tako da sve zvuči veoma prirodno a da se ipak drži jedan nesumnjivo profi nivo. Solo blek metal napisan i izveden sa sigurnošću, snimljen sasvim korektno i odličan za ponovljena slušanja:

 

https://gravesediment.bandcamp.com/album/feral-cries-of-the-dying-sun

 

Kanađani Relocate Depravity su svoj novi album, Curse of Pythia snimili svako sedeći kod svoje kuće i meditirajući nad kapitalizmom i izolacijom. Rezultat je interesantna ploča „kućnog“ metala koji u srcu nosi black metal ekstremnost ali je žanrovski manje definisan i manje omeđen, kombinujući blek metalsku oštrinu sa, recimo, industrial gruvom. Članovi benda naglašavaju da im je spontanost najbitnija u muzici što mora da je dodatno komplikovalo snimanje albuma ovako, u delovima, ali ove kompozicije zvule originalno, ekspresivno i zanimljivo:

 

https://relocatedepravity.bandcamp.com/album/curse-of-pythia

 

Grci Inhibitions imaju četvrti album, Divine Plague i mada je „simfonijski blek metal“ nešto što ja najčešće zaobilazim bez mnogo brige, Inhibitions zapravo nemjau orkestracije i druge instrumente sem za električni rokenrol uobičajenih gitara i bibnjeva. Divine Plague je ploča sirovog, vrlo oštrog blek metala u kojem je ta „simfonijska“ nota prisutna samo utoliko što bend pored ekstremne distorzije i vrištanja voli i da pravi nešto složenije aranžmane od proseka. No, ovo je, ponavljam, vrlo sirov zvuk i vrlo mračna muzika puna blastbitova i testerisanja po gitarama i ako je ovo „simfonijski blek metal“ onda sam i ja simfoničar.

 

https://inhibitions1.bandcamp.com/album/divine-plague-2020

 

Devil With No Name je dobro ime za bend, pa i za prvi EP tog benda. Trio o kome pričamo je iz Arizone i ovo je projekat iskusnih muzičara sa pedigreom u različitim podžanrovima ekstremnog metala, pa to prilično objašnjava kvalitet ovog izdanja. Iako su dvojica članova benda etnički Poljaci, muzika na DWNN je sličnija skandinavskim predlošcima sa veoma mračnom, pretećom atmosferom ali i disciplinom i hladnoćom koju vezujemo za ovu sortu blek metala. Uz veoma dobru produkciju i obilje solidnih ideja kojima se obogaćuje prepoznatljiva matrica, Devil With No Name su, mislim, kreirali veoma dobar početni iskaz za svoj projekat:

 

https://devilwithnoname.bandcamp.com/releases

 

Malo sasvim klasičnog finskog blek metala dobija se od sastava Deceiver Legion (naravno, jednočlanog) na drugom demo snimku, Totuuden Polku Demo. Wragnr, koji sve ovo svira i peva, je veoma skroman čovek što ovo tretira kao demo jer je u pitanju studijski proizvod bolji od velike većine nasumičnih blek metal albuma koje možete čuti na Bandcampu. Ne samo da je ovo vrlo solidno snimljeno i miksovano nego su i umeće svirke i kvalitet komponovanja na veoma zrelom nivou i Deceiver Legion je više nego spreman za pravo izdanje. Odlično:

 

https://deceiverlegion.bandcamp.com/album/totuuden-polku-demo

 

Jer, slušajte, na primer, novi EP isto jednočlanog finskog sastava Kangeheet. Koji je odličan, da ne bude zabune, ali slušajte kako mu je zvuk razmazan. Mada blek metalci to vole, naravno. I nije loše, slušljivo je ali je muzika bolja od zvuka. Mentor je ponuda od četiri pesme bogate, melodične svirke sa klasičnom finskom oštrinom ali i harmoničnošću. Kangeheet nisu „simfonijski“ blek metal bend ili išta slično ali aranžiranje gitara ovde je prelepo i Joni Saalamo aka Vexd, koji je sve ovo napravio, ima na šta da bude ponosan. Blek metal koji nije ni „atmosferičan“ po žanrovskom opredeljenju ali ima mnogo jake atmosfere. Vrlo dobro:

 

https://kangeheet.bandcamp.com/album/mentor

 

Kråbøl, pevač norveških Misotheist je izdao solo album pod imenom Enevelde i pod nazivom Enevelde, takođe, i ovo su četiri pesme ledene nordijske blek metal svirke, sa mnogo atmosfere i sve u tremolo rifovima. Enevelde nije projekat koji se trudi da klasičnoj formi donese nekakav novi izraz (kao, recimo, Poljaci koje ćemo nešto niže obraditi) već, naprotiv, uzima klasičnu formu baš zato što se njegova emocija i senzibilitet u nju uklapaju. Tako su ovo vrlo ekspresivne i upečatljive pesme odsvirane standardnim tehnikama i bez mnogo aranžmanskih „trikova“, neposredne i snažne:

 

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/enevelde

 

Ako smo počeli sa nežnim, atmosferičnim Rusima, red je da dopunimo i grubim, sirovim Rusima iz sastava Likferd. Ovim sanktpeterburžanima je Ancient Frost prvi album i u pitanju je muzika inspirisana skandinavskim mitovima i, svakako, i skandinavskim blek metalom. Ima ovde i ruske topline – malo – ali je muzika mahom izrazito mračna i agresivna. Album je miksovan veoma tamno, što se uklapa uz ton i duh muzike, ali i oduzima dosta dinamike snimku koji, iako nije brikvolovan, deluje kao da se guši u bas frekvencijama. No, dobro, i to je neka estetika. Rusi dobro sviraju i imaju jasnu naklonost ka mračnom, agresivnom izrazu ali znaju u njega da udenu i malo lepote. Fino:

 

https://coldbreathofsilence.bandcamp.com/album/likferd-ancient-frost

 

https://trueingrianblackmetaldeath.bandcamp.com/album/likferd-ancient-frost

 

Italijani Calvana preuzimaju baklju mračnog i agresivnog sa svojim debi albumim, IɅ i ako od momaka iz Firence očekujete nešto apeninski osećajno i nežno, bićete razočarani. Ako, pak, očekujete non-stop krljačinu, ekstremno mračnjaštvo i vokale koji zvuče kao da se basista M°M guši, onda ste na pravom mestu. Calvana su sasvim hermetični, videti imena pesama i imena članova benda, recimo, ali je ovo hermetičnost one seksi, prijemčive vrste, sa gitarama koje brutalno testerišu a bubanj umire pod teškim padavinama blastbitova i duplih kikova. Iako hermetična, muzika zvuči i organski sa bendom koji kao da se nije mnogo smarao nasnimavanjem i peglanjem u studiju nego prosuo dušu na traku (dobro, harddisk) i ostavio da se čuje taj unikatni trenutak besa i adrenalina. Pošto album traje skoro 56 minuta, ovde ima i sporijih pesama sa okultnom atmosferom ali sve je to vrlo dosledno i dobro:

 

https://calvana.bandcamp.com/releases

 

Islandski duo Almyrkvi izbacio je split album sa njemačkim jednočlanim projektom The Ruins of Beverast i ovo je lepa kombinacija. Islanđani u svoje dve pesme provlače teški, kavernozni ali distinktno islandski, dostojanstveni pa i u nekoj meri melodični zvuk. Ovo je blek metal iz pećine, i to duboke pećine kroz koju se nazire sam pakao, zatrpan crnilom ali i raspevan, preteći a neodoljivo privlačan. Almyrkvi prave dugačke, epske pesme i ostavljaju sjajan utisak ovde. The Ruins of beverast svoju stranu otvara dvanaestominutnom litijom The Grand Nebula Pulse koja ima vrlo ritualni prizvuk i tehnički gledano, nije metal ili bar ne samo metal, već nekakav kosmički ritual sa hipnotičkim ritmom i celestijalnim horom u daljini, snimljen pukim slučajem. Druga pesma, Hunters je klasičnija blek metal prebijačina ali se u njenih devet minuta desi puno toga zanimljivog. Fino:

 

https://theruinsofbeverast.bandcamp.com/album/split-w-almyrkvi

 

Poljski Weresoul na svom debi albumu po ko zna koji put potvrđuje superiornost poljske scene u ovom trenutku, noseći šest pesama svežeg, originalnog, nepredvidivog blek metala kreiranog sa mnogo ideja i mnogo karaktera. Weresoul su očigledno ozbiljan projekat iskusnih muzičara jer je ovo produkcijski bogato a kompozitorski maštovito sa žestinom i agresivnošću koje nisu samo stvar brzine i glasnoće. Naprotiv, bend je pun sjajnih rifova, dobrog ritma i neprevaziđene atmosfere. Izvrstan debi:

 

https://malignantvoices.bandcamp.com/album/weresoul

Isti izdavač je kežuali ove nedelje izbacio još jedan odličan debi album. Yfel 1710 je novi bend Kimorha iz Non Opus Dei a Willa Wisielców je ubedljiva doza zla i loše volje isporučena kroz šest pesama mračne atmosfere ali i organske, žestoke svirke. Kako to kod Poljaka skoro da je pravilo, Yfel 1710 zvuče istovremeno i razbesnelo i tužno, sa muzikom čija spontanost i toplina nisu toliko znak humanosti i duševnosti koliko podsećaju da je, da biste izgubili dušu, potrebno prvo da je imate. Ovo je mahom srednjetempaški metal, ali njemu, da bu bio žestok i preteći, i ne treba superbrzina.

 

https://malignantvoices.bandcamp.com/album/willa-wisielc-w

 

I kad smo već kod moćnih debi albuma, nemam pojma ko su i odakle su Akolyth ispali, ali slutim da su Belgijanci, no, njihov debi album sa četiri pesme, isto nazvan Akolyth je baš ono što bi doktor prepisao kada bi doktor verovao da muzika koja ismeva koncept lečenja duše – može da izleči dušu. Hoću reći, ovo je fenomenalno. Akolyth tresu staroškolski blek metal koji mene nezdravo asocira na Mayhem od pre četvrt veka sa svojim neodoljivim jurišom napred i hipnotičkim obrtanjem psihodeličnih rifova pri brzinama od 300 na sat. Ni jedna pesma, pritom, nije kraća od devet minuta pa bend sebi daje raskošnog prostora da se igra sa varijacijama na teme i potpuno preuzme kontrolu nad slušaočevim višim (a i nižim) cerebralnim funkcijama. Naravno, kad preslušate album, nemate pojma šta ste čuli, jer ovo nije muzika hitoidnih refrena pa čak ni distinktnih rifova, ali jeste muzika potčinjavanja i kontrole uma, tečna i prelepa na svoj crni, izgoreli način. Izvrsno:

 

https://akolyth.bandcamp.com/releases

 

Stoner! Kada vam se bend zove Lucifer’s Children a album kojim debitujete na svetskoj sceni Devil Worship, mislim da je jasno na kom se, da kažemo metaforično, oltaru molite. Paragvajski trio svira vrlo prijemčiv, prijateljski doom metal sa pristojnom acid-psych atmosferom, polivajući teškim i jednostavnim rifovima i valjajući se napred sporim, dostojanstvenim korakom. Nema ove mnogo otkrivanja tople vode, sve što ovaj bend svira naučeno je od Black Sabbath i drugih bendova u occult/ doom tradiciji, ali je urađeno sa puno elegancije i uprkos prilično jeftinoj produkciji, može da se pohvali lepim zvukom. Najjači adut benda je pevačica Lili Ramirez čiji ozijevski intoniran deliveri daje muzici potrebnu ritualnu komponentu. Meni sjajno:

 

https://luciferschildren.bandcamp.com/album/devil-worship

 

Britanski Froglord na svom prvom EP-ju, The Froglord Cometh nudi četiti pesme vrlo ritualizovanog, teškog i crtanofilmovski mračnog stoner-dooma. Jako isfazirane gitare, moćan bas, obredni ritmovi i metanisanje, kad se skupe na gomili, daju dobar gruv i Froglord ima vrlo lepih trenutaka:

 

https://froglord.bandcamp.com/releases

Stoned  Karma su ove godine izbacili već tri izdanja a mi smo se o prvom, iz Januara, solidno pozitivno izrazili, sve uz napomene da ja imam predrasudu prema instrumentalnom stoner roku i tako to. Smoke of Wisdom je vrlo lepo snimljena ploča, za početak, sa čistim, prijatnim zvukom koji dobro pasuje opuštenoj, nežnoj psihodeluji koju Francuzi provlače. Iako je i dalje, reklo bi se, u pitanju garažna produkcija, ovo zvuči vrlo dobro i ugođeno je sasvim sa senzibilitetom same muzike koji ide na opijanje nežnošću, diskretnošću, gotovo subliminalnom psihodelijom što se šunja kroz naivne, nežne instrumentalne džemove. Ali Stoned karma nisu naivni, ovo su odlične pesme u kojima ritam sekcija uljuljkuje slušaoca u osećaj bezbednosti a gitare mu metodično masiraju mozak svojim odjekujućim, blago moduliranim temama. Moram da kažem da je ovo sada već odlično i da Stoned karma pokazuju da se iz kvantiteta itekako može poroditi kvalitet.

 

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/smoke-of-wisdom

 

Kalifornijski Bloodshot Buffalo su značajno bučniji i imaju pevanje, ali njihov debi album, Void Rider pruža komplementarno psihodelično iskustvo za publiku sa ukusom. Ovo je bučan, jako distorziran stoner rok sa puno psihodelične energije – i vokal je pod snažnim efektima za taj posebni drogeraški ugođaj – a sa jakim rifovima i udaračkim ritmom. Ono gde su Bloodshot Buffalo malo problem je sam snimak koji je jako bučan, posebno u domenu bubnjeva gde činele ubijaju i to može nežnijim ušima da bude poprilično zamorno. Možda je slušanje albuma na parče zapravo dobro rešenje jer su ovo uglavnom dobre pesme koje vredi studirati.

 

https://bloodshotbuffalo707.bandcamp.com/releases

 

Još dobrog – a instrumentalnog – stonera stiže od benda Stonegrass koji je nastao od  benda The Spiritual Sky Blues Band za koji ionako niste čuli pa je ovo sasvim suvišna informacija. No, istoimeni debi, Stonegrass je prvoklasan stonerski džem sa tribalnim udaraljkama, moćnim bas-linijama koje korus-flendžer samo blago žvaće da im da na sočnosti i gitarama koje prže na sve strane. Bend se ne iscrpljuje u jednoj viziji pa ploču krase i zanimljivi interludiji koji su apstraktniji i značajno proširuju zvučnu paletu. Recimo, intro kojim ploča počinje je značajno melodičniji i nežniji od „glavnog“ programa pa služi i kao zogdna diverzija. No to su samo predjela za dugačke pesme u kojima se svira heavy psych sa praktično dub senzibilitetom. Meni sjajno:

 

https://cosmicrangerecords.bandcamp.com/album/stonegrass

Francuski King Weed su naši stari poznanici i ujedno bend koji je vrlo neposredan u imenovanju. Mislim, bend se zove kako se zove a mi smo, recimo, pisali o njihovom albumu Doom On, a druga im se izdanja zovu Smoke over Doom, Acid Land itd. Bend je takođe i prolifičan pa smo ovog meseca dobili album Blunt koji je, kako mu i ime kaže, vrlo „blunt“ u pogledu svoje tematike. Kanabis, dakle, opevan kroz šest kompozicija instrumentalnih stoner metal džemova. King Weed i dalje nemaju idealnu produkciju za ovo što rade ali su im pesme sve bolje, na ovom albumu uzimajući i za mrvu „metalnije“ teme, gde gitare ne vuku samo masne bluzerske solaže već skreću i u za nijansu epskije soliranje. Svakako bih voleo da je ovo snimljeno sa malo više para (ili znanja) jer ovako dobra muzika zaslužuje manje klaustrofobičan zvuk, ali King Weed su na ovom albumu dobri i vrede truda. I omot je lep:

 

https://kingweed.bandcamp.com/album/blunt

 

Da nastavimo sa albumima kojima bi malo bolji snimak mogao da pomogne. Mountain Witch iz Hamburga su svoj album Extinct Cults najavili kao poslednji snimak pre nego što odu na dugačku pauzu i, pošto je nastajao četiri godine, svakako može da se kaže da su pesme na njemu distinktne i dobro odmerene. Mountain Witch sviraju starinski doom/ hard rock i njihov album priziva u sećanje sve od ranog Cathedral, preko Black Sabbath do najmračnijih faza Deep Purple sa svojim rifovima, atmosferičnim klavijaturama i psihodeličnim (za)pevanjem. Ima ovde i sjajnih solaža a kada bend pređe u mod stopostotnog omažiranja Black Sabbath (Worship You kao najočigledniji primer), to je vrlo prijatno. Produkcijski, bend tvrdoglavo istrajava na ideji starinskog pristupa snimanju i miksovanju zvuka i ovo je i prednost i mana. Prednost jer sve zvuči prilično organski, sa dosta dobrodošle dinamike u snimku ali i mana jer ume da zvuči i jeftino i sirovo u negativnom smislu. No, pošto sam ja star čovek i navikao na kojekakve kanta-snimke, nije mi to toliko smetalo. Mountain Witch su mi, dakle, vrlo prijali:

 

https://mountainwitch.bandcamp.com/album/extinct-cults

 

Nešto kvalitetnije snimljeno i, uslovno rečeno, komercijalnije, stiže na novom albumu benda Kayleth iz Verone. Kayleth sviraju pustinjski rok sasvim neskriveno na tragu Kyuss i Orange Gobln i mada umeju da zavrnu na stranu koja je za mene suviše, pa, narodska, njihov ovogodišnji album, Back to Earth, pored sjajnog palpi omota ima i deset pesama solidnog televizijskog metala. Kayleth imaju i kosmičke psihodelije u svom zvuku ali je u prvom redu ipak tvrđi rok sa izraženim rifovima i nabijenim ritmom. Bend svira već petnaest godina i čuje se ovde izgrađenost zvuka ali i ambicija da se eksperimentiše sa pesmama pa album i pored te svoje „komercijalne“ dimenzije nije samo kolekcija deset skoro istovetnih pesama nego interesantna vožnja svemirskim autostradama za, bogami, i više od samo jednog slušanja:

 

https://kaylethstoner.bandcamp.com/album/2020-back-to-earth

 

Njujorčani Geezer su izbacili svoj album za Heavy Psych Sounds Records i Groovy je, kako joj i ime kaže, vrlo gruvi ploča. Geezer nisu puka imitacija Blek Sabat, kako im ime sugeriše, već bend sa autentičnim psihodeličnim gruvom i šmekerskom, rokerskijom dispozicijom u zvuku. Groovy je kolekcija lepo snimljenih psihodeličnih pesama koje umaju da budu i vrlo plesne ali i vrlo udrogirane, uvek čuvajući taj gruv koji je u nazivu i umešno ga farbajući klavijaturama i gitarskim solažama. Sjajan album uz koga se skoro ne može sedeti mirno:

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/geezer-groovy

 

Kada sam na omiljenom metal-sajtu video prikaz albuma grupe Eyless in Gaza bio sam prijatno iznenađen ne samo time da Martyn Bates i njegov kolega Peter Becker imaju novi album već i da je on, izgleda, dovoljno metal da o njemu pišu na Angry Metal Guy (koji, da budemo fer, imaju vrlo otvoren pristup i ne beže od prikazivanja i nemetalnih stvari ako ima za to razloga). Moje iznenađenje se pretvorilo u konfuziju kada sam u tekstu video da se priča o debi-albumu a onda je postalo jasno da je ovo drugi bend koji je uzeo ime ili po Hakslijevom romanu ili po stihu iz Miltonove drame (koju je, jasno, i sam Haksli citirao u svom naslovu), veorvatno nesvestan da već postoji dugovečna grupa koja radi pod tim imenom. Srećom, makar je taj debi album, Act I: The Protagonist, prilično dobar. Ovaj Eyless in Gaza dolazi iz Jermenije, sve je napravio jedan čovek, šta čovek – mladić, po imenu Franklin Avetisyan i album donosi tričetvrt sata lepog, melodičnog i ekspanzivnog doom metala koji se oslanja na svu svečanu težinu i sporost tipične funeral doom postavke ali je harmonski, dinamički i po senzibilitetu osetno širi. Ima ovde i klasične doom krljačine, sa vrištanjem i distorzijama, ali je muzika generalno višeslojnija sa odličnom klin pevanjem i nekim mudro upotrebljenim bliskoistočnim skalama. Eyless in Gaza je, u ovoj varijanti, i prilično melodičan, prijemčiv pogled na doom metal ali ga od skretanja u pop-vode svakako spasava ta teatralna grandioznost komponovanja. Uostalom, prva pesma traje više od dvadeset minuta, a to je i dalje oznaka da ste hardcore kada je doom u pitanju.

 

https://solitudeproductions.bandcamp.com/album/act-i-the-protagonist

 

Veterani Sorcerer, su za više od tri decenije rada snimili samo tri albuma, i to sva tri u poslednjih pet godina. Naravno, bend nije ni bio stvarno aktivan između 1992. i 2015. godine no, evo, na trećem albumu izašlom ove nedelje, Lamenting of the Innocent, Šveđani makar pokazuju da su gladni, žestoki i željni dokazivanja. Sorcerer na ovom albumu sviraju kombinaciju tog nekog epskog doom metala i klasičnog heavy zvuka sa dosta strasti i ubeđenja, kreirajući prijemčive, rasvirane i raspevane pesme pune atmosfere ali i klasičnog metalskog senzibiliteta. Ovo, dakle, nije doom za puriste koji ne priznaju muziku ako ima u sebi ikakve komunkativnosti već raskošan, i civilima primamljiv metal sa melodičnim, emotivnim momentima koje biste mogli da prodate i ljudima što inače slušaju Dženana Lončarevića, ali i sa teškim gitarčinama i jakim ritmom. E, sad, nisam sasvim oduševljen tim skretanjem benda u sferu dženanlončarevićštine, sa kvotom kiča koja i meni bude malo preterana, ali sa druge strane, ima ovde odličnih momenata gde plemenita metalska kič-epika dobro radi. Bend svakako dobro piše, odlično svira i ume da se snimi i užitak u ovoj muzici je pre svega pitanje na kojim estetskim pozicijama sedite. Omot makar stoji sa prave strane razdelnice i obećava konanovsku palp-epiku i da su se Sorcerer držali samo ovoga, bio bi ovo bolji album, no, naravno, to je samo moj ukus na delu:

 

https://sorcererdoom.bandcamp.com/album/lamenting-of-the-innocent

 

Sjajni švajcarski duo Ashtar je pet godina pripremao svoj drugi album i Kaikuja je ploča koja donosi neke od najboljih metal pesama ove nedelje. Ashtar su nominalno doom metal bend ali njihova muzika je pod mnogo većim uticajem black metal škole nego što se u njoj čuju Black Sabbath pa album i počinje izvrsnom, brzom black metal pesmom Aeolus, da bi se nastavio sporim, epskim, fantastičnim komadom od skoro četrnaest minuta, Between Furious Clouds, koji svoju manifestnu monotoniju izvanredno temperira modulacijama zvuka i dobro odmerenim promenama rifa. Na ostatku ploče ima mesta i za „klasičnije“ doom melodije koje su lep kontrast paklenom vrisku Nadine Lehtinen a dobar, težak zvuk koji Ashtar provlače elegantno pristaje ovim blackened doom pesmama. Valjana ploča:

 

https://ashtarofficial.bandcamp.com/album/kaikuja

 

Rusi Sheva su nas pre neku nedelju oduševili singlom Throne of the Demiurge a sada su izbacili živi album, Severe Cold Gig i ovo je sedam pesama teškog, polivačkog stoner metala koji u znoju lica svog (i pored hladnoće) izvode tri posvećena i napaljena muzičara. Sve je to vrlo dobro po atmosferi i svirka je jaka i energična sa moćnim gruvom i odličnom psihodeličnom gitarom, ali je snimak dosta sirov i mada se to uklapa uz način na koji Sheva sviraju, malo je i naporno za uši. Svakako vredno truda ako vam se Sheva dopadaju a ja se nadam i nekom skorom studijskom dugosvirajućem izdanju od ovog sjajnog benda:

 

https://shevametal.bandcamp.com/album/severe-cold-gig

Nešto ranije u maju bruklinski Green Hog su izdali Green Hog EP i ovo su četiri pesme ekstremno faziranog, teškog i masnog stoner roka sa do karikature „brutalnim“ vokalima. Sve to sasvim prija jer bend vrti lep gruv i ume da preko teških rifova prebaci i korektne solaže a kada stignete do poslednje pesme, Snake Mistress, bićete prijatno iznenađeni orijentalnim šmekom. Green Hog su daleko od nekakve revolucionarnosti ali prijaju uhu i duhu:

 

https://greenhog.bandcamp.com/album/green-hog-ep

 

Ako ceo album benda Ice Howl, Cadence of the Cursed, bude dobar kao pesma A Wizard’s Death kojim ga najavljuju, biće to sjajno. A Wizard’s Death je savršen stoner metal singl, sa pamtljivim rifovima i neodoljivo zaraznim refrenom, težak, a neviđeno primamljiv:

 

https://icehowl.bandcamp.com/album/cadence-of-the-cursed

Kad smo već kod singlova, brazilski trio Murdock je u Aprilu imao demo a sad je jednu pesmu sa dema snimio ponovo i izbacio kao singl i Olhos Sinistros je sjajna pesma, teškog, bluziranog, seksi stoner roka. Bend tu nešto pominje mistiku, krv i Drakulu, verovatno i još mnoge stvari, jebiga, ne znam Portugalski, ali ovo je bez obzira na tematiku, muzika da se slavi i uživa. Nadam se skorom albumu:

 

https://murdocktrio.bandcamp.com/releases

 

Lucid Void iz Darmštada kombinuju stonersku hevi-bluz osnovu sa malo svemirskog ugođaja i prozračne, melodične razrade da dobiju lep kraurtokerski EP koji voli i semplove cvrkuta ptica i nežne sintisajzere, i džezerski gruv, ali i zamašćenu gitaru i težinu. Naravno, krautrok ume malo da povuče na matematiku, pa i Saat, kako se EP zove nije odveć spontana ploča, ali bend uspeva da ova četiri dobro napisana instrumentala dobro funkcionišu i lepo drže pažnju. Plus, vrlo dobar miks:

 

https://lucidvoid.bandcamp.com/releases

 

Ovo je valjda i nedelja u kojoj Mehmet primećuje da mu se dopalo mnogo instrumentalnih stoner albuma. Još jedan u nizu je Sage poljskog benda Wąż i nije sramota priznati da vam se ovo sviđa kad je tako dobro. Wąż sviraju tešku, distorziranu stoner muziku ali sa prijatnim psihodeličnim prelivima, mešajući spretno metalske denflovane rifove sa psihodeličnim gitarskim efektima, tako da njihova kombinacija disciplinovane, pomalo opresivne ritmike i ponavljajućih rifova, te solaža u kojima se ta napetost popušta, vrlo efektno zvuči na kraju.

 

https://wazband.bandcamp.com/releases

 

Rumunjski RoadKillSoda je desert rock koji zvuči kao da je došao pravo iz Amerike, sa masnim, wah-wahom uprljanim gitarama i velikim, pevljivim refrenima. Naravno, možda to zvuči i PREVIŠE američki i ako niste veliki ljubitelj tog grungy pogleda na stonersku muziku, album Sagrada bi mogli da doživite i kao neoriginalan. No, ovo je vrsno napisan album sa oprobanim forama koje Rumuni nisu izmislili ali, jelte, oprobane su i pale, i sa dobrom produkcijom. Bend će se dopasti bilo kome ko voli sve između Kyussa i Soundgardena.

 

https://roadkillsoda.bandcamp.com/album/sagrada

 

Čileanski Apostasy je za više od dvadeset godina postojanja izdao skromnu količinu muzike, ali to je valjda realnost života i rada u Latinskoj Americi. I držanja tvrde linije satanističkog speed metala. Ovogodišnji demo, Witching Fire ima pet pesama besnog, antihrišćanskog metala koji ima malo te savremenije „blackened“ arome, ali je velikim svojim delom ako ispao iz neke dobre sezone osamdesetih godina, ’85. recimo.  Grčevita, besna svirka, dobri rifovi, sirovo ali kvalitetno, Apostasy ne razočaravaju:

 

https://thegreatapostasy.bandcamp.com/album/apostasy-witching-fire-demo2020

 

Dva finska benda imaju split album  Fennoscandian Metal čiji se naslov odnosi na region što zauzima više od onoga što inače smatramo „Skandinavijom“. Arska je hevi metal bend kome je ovo prvo izdanje i nisam siguran zašto imaju ovako prljav zvuk – kao da su master radili sa kasete – ali muzika je nekakav herojski, NWOBHM-om inspirisani metal koji u ovakvom kvalitetu snimka zvuči kao progresivni pank. Ovo nije loša kombinacija i Arska imaju određeni psihodelični preliv u svom metalu koji mi se dopada. Samo da je ovo boljeg kvaliteta snimka… mTORR imaju sličan zvuk, i u smislu da i sami sviraju NWOBHM-om inspirisan metal, i u smislu da i njihova strana albuma zvuči kao presnimak sa kasete. Zašto je tako, ko zna, ali oba benda nude zanimljivu muziku i malo previše finskog nacionalizma za moj ukus, no, hajde, valjda nisu baš nacisti.

 

https://vainovalkeat.bandcamp.com/album/fennoscandian-metal

 

Jedan simpatični kuriozitet iz devedesetih nam stiže sada u digitalnoj verziji. Heavy metal bend iz Severne Karoline, Arcanum uradio je samo jednu kasetu pre nego što se raspao 1998. godine i ovo je sada taj materijal – takođe naslovljen Arcanum – u digitalnoj ediciji. Arcanum su klasičan heavy bend sa stamenim ritmom, gitarama koje vole teške rifove ali i melodične solaže i pevačem koji najveći deo vremena provodi u falsetu. Iako su Arcanum bili svesni da ovakva muzika u vreme kad su je svirali nije baš bila u modi, vidi se u ovim pesmama i dosta kompozitorske imaginacije ali strasti u izvođenju (da ne pominjem obilne citate Rosinija, Musorgskog i Baha). Ovo su demo snimci i iako su solidnog kvaliteta, šteta je da bend nikada nije imao priliku da ovu muziku uradi u skupljoj produkciji, no meni je i ovako sve to priličan gušt za slušanje:

 

https://heavenandhellrecords.bandcamp.com/album/arcanum

 

Španski trio Dosïs ima vrlo lep album garažne rokačine naslovljen  Sangre Sudor y Rock’n’Roll. Ovo je muzika dobrog raspoloženja, pijanstva i visoke energije, nameštena na zlatnu sredinu između panka i metala, tu negde u oblasti onog što zovemo speedrock a onako kako to Španci i inače umeju stručno da urade. Pesme su odlične a bend svira kao da ga gone svi demoni pakla i jedino je sa ovim albumom problem to što je snimak u najboljem slučaju demo kvaliteta. Da im neko da pare da ovo samo malo bolje snime, Dosïs bi bili na vrhu sveta, ali i ovako je ovo vrlo lep album.

 

https://ladosis.bandcamp.com/album/sangre-sudor-y-rocknroll

 

Kad pričamo o djent metalu, ja sam tu malo težak, vrlo je malo tu ploča koje su mi se dopale nakon što su Messhugah prtaktično izmislili podžanr, ali, evo, trudim se. Mladi švedski bend Harkla ima svoj treći album, Ruktur i mada sve to ima za nijansu previše deathcore elemenata za moj ukus – pevanje, stop ’n’ go momenti, forsiranje jedne denflovane note, kako to u djentu već znaju da rade, makar se ovi momci povremeno trude da ubace u pesme harmonski inovativnije momente. Inače je sve jako dobro odsvirano i dobro zvuči i, mada je za mene ova muzika suviše usredsređena na sam zvuk a premalo na pesme, nije mi bilo sasvim neprijatno slušajući ovaj album:

 

https://harkla.bandcamp.com/album/ruktur

 

I odmah, dok sam vruć, ajmo još jedan djent album. Deep Sunken Eyes su iz Montevidea i njihov alvbum Inner Cycle pripada tom nekom progresivnom djentu gde muzika nije baš KOMPLETNO sastavljena od denflovanih rifova nego ima malo i melodija, melodičnog pevanja, harmoničnih introa i malo šireg spektra emocija. Ali samo malo, da ne bude zabune, ovo je uglavnom i dalje besna i hermetična ploča sa stalnim stakato rifovima i lepe solaže und melodinči refreni su tu samo da malo olakšaju depresiju. Urugvajci odlično sviraju i dobro su snimljeni, pa ko voli…

 

https://deepsunkeneyes.bandcamp.com/album/inner-cycle

 

Sirov, primitivan, jednostavan ali efektan grindcore dobijamo na albumu Vile Species istoimenog benda iz Atine. Ovo je propisan bend ljudi koji znaju da sviraju i kao takvo je daleko iznad većine kućnog grajndkora koji se čuje po internetu ovih dana, svirački i produkcijski dajući vrlo ubedljiv program iako bend sebi ne postavlja neke previsoke ambicije. Jednako važi za same kompozicije koje su klasični old school grindcore, sa prostim rifovima koje svako može da nauči da svira za dva minuta i odmah snimi. No, ovo ima žestinu, iskrenost i strast pa je meni prijalo:

 

https://vilespecies.bandcamp.com/album/vile-species

Francuzi Bullrun sviraju klasičan heavy metal ali bez mnogo retro mirisa. Ovo što se čuje na EP-ju Wilderness ima ’80s i ’90s šmeka u svojim rifovima, pevačkim afektacijama i žestokom a opet radio-frendli ritmu, ali bend se ne bavi stilizacijama koje bi ih svrstale u „hair metal“ i ovo je zapravo muzika bliža „normalnim“ ljudima, tvrdi rok namenjen svakome ko voli distorziranu gitaru i ritam uz koji se može skakati. Ljudi to rade vrlo dobro, uz kvalitetnu, savremenu produkciju i izvođačke bravure i, ako volite, recimo, Metaliku iz njene najrokerskije faze, a volite i Van Halen ili Scorpions, onda će vam se Bullrun dopasti:

 

https://bullrunofficial.bandcamp.com/album/wilderness

 

Solar Flare iz Ohaja su bliži klasičnom NWOBHM zvuku, sa elementima power metal pristupa na svom debi albumu koji se isto zove Solar Flare i ima mnogo sladak omot koji deluje kao da ga je sklapalo neko talentovano dete. Muzika je dobra i Solar Flare mešaju britanski ’80s zvuk (malo Samson, malo Iron Maiden) sa američkim zvukom negde između Y&T i nekog ranog thrasha i ono što kod benda vredi su dobro napisane pesme i velika strast u svirci. Ono što nije sjajno je kvalitet snimka i miksa. Nije da ovakva muzika ne može da dobro zvuči i sa sirovijim kvalitetom zvuka – setimo se kako je prvi Iron Maiden zvučao, na kraju krajeva – ali neobično je da bend u 2020. godini uloži očigledno veliki napor u pisanje i snimanje ovih pesama a onda u miksu napravi da je sve prebudženo i istovremeno mutno. No, dobro, nisam ja neki čistunac i Solar Flare defnitivno mogu da mi drže pažnju i donesu osmeh na lice:

 

https://solarflareofficial.bandcamp.com/album/solar-flare

 

 

Leon del Muerte, gitarista Impaled i Terrorizer LA je, uključujući se u makar duhovnu borbu protiv pandemije, skupio gomilu ortaka na, er, gomilu i snimio album obrada klasičnih hard ’n’ heavy pesama. Fu*k the Virus nije dobrotvorna ploča, pare idu ljudima koji su ovde svirali, ali je makar ploča pesama koje sam voleo kao dječarac (La Grange od ZZ Top ili Photograph od Def Leppard ili Don’t Fear the Reaper of Ojstera ili, dakako, My Michelle od Gansa ili, oooooh, While my Guitar Gently Weeps od Bitlsa sa Kleptonom), a koje sviraju članovi Gatecreeper, Ghoul, Carcass, Impaled, Exhumed, Intronaut i još gomile bendova. Produkcijski ovo nije idealno ali je šarmantno i zanimljivo frankenštajnovski sklopljeno i podseća da i ljudi koji sviraju ekstremni metal vole da se zezaju:

 

https://delmuerte.bandcamp.com/album/fu-k-the-virus

 

 

Mađari Graveolution dobro treskaju na svom istoimenom debi EP-ju. Mešajući thrash metal disciplinu i pankerski pamfletizam ovaj bend kreira nekakav thrashcore/ crossover zvuk modernijeg senzibiliteta ali sa dovoljno poletnosti i šmeka onog što su takvi bendovi radili pre trideset godina da se meni dopadne. Odlično pevanje, dobra produkcija, vrlo dobra svirka:

 

https://graveolution.bandcamp.com/album/graveolution

 

Chelsea Wolfe ima novi projekat sa Jess Gowrie, zove se Mrs. Piss i kratki album Self-Surgery je sjajnih dvadesetak minuta bučnog roka sa industrial i post-punk osnovom ali i težinom koja ga kvalifikuje za slušanje među metalcima. Wolfeova je iskusan i pedigriran stvaralac i ovo je muzika snažnog izraza koju ja gutam bez problema, uživajući u kombinaciji zavodljivosti i sirovosti što je žene isporučuju:

 

https://mrspiss.bandcamp.com/album/self-surgery

Nemački jednočlani Liver Failure nudi nešto što mogu nazvati samo mikroalbumom eksplozivnog i nekako slatkog, kućnog powerviolence zvuka. Najduža pesma od 13 ponuđenih traje 34 sekunde, sve je kreirano kao serijal brzih, grčevitih ejakulacija, ali zapravo, ovo se sasvim lepo i uspelo nastavlja na powerviolence tradiciju i isporučuje kondenzat (i dobronamernu karikaturu) ove muzike za slušaoca koji nema vremena:

 

https://liverfailure.bandcamp.com/album/s-t

 

Neko u bristolskom bendu Dehumanaut, sudeći po njihovom instagram fidu, ima mačku vrlo sličnu našoj nedavno preminuloj Šarenguzici i to me je namah raznežilo. Ali i debi album ove thrash trojke je zapravo vrlo dobar. Dust In The Giant’s Hand je ploča oštrih thrash rifova, brzog tempa i besnog, vrištavog pevanja. Bend sebi pripisuje i death, doom i, er, swing žanrove, ali ovo je brz, prodoran thrash metal bez mnogo odmaranja i smaranja, sa napaljujućim rifovima i dobrom atmosferom sve vreme. Kuriozitet je da muškarci u bendu odrađuju dužnosti bubnjara i pevača dok žena, Katy Montgomerie svira bas i gitaru i UBIJA. Odvaljivanje, dakle:

 

https://dehumanaut.bandcamp.com/album/dust-in-the-giants-hand

 

Još solidnog thrasha dobijamo iz Nemačke ljubaznošću benda Contamination. Mladićima je ovo tek druga ploča i to posle šest godina pauze ali je barem zato Traumatic Recollections bogata ponuda, sa osam pesama u više od pedeset minuta muzike. Contamination sviraju vrlo precizan, tehnički napredan thrash po uzoru na, rekao bih, Kreator, sa dosta ljubavi ka brzini i žestini i aranžmanima koji jesu kompleksni ali ne deluju skarabudženo i namerno komplikovano već ostavljaju utisak prirodnog razvoja i odlazaka u sve te rukavce i bogaze. Ovo je i razlog što mi dužina albuma zapravo ne smeta – Contamination su dobri svirači i dobri aranžeri pa je dužina ovih pesama sasvim opravdana i album se sluša kao jedan bogat, raznovrstan opus. Naravno, pomaže i dobar miks i ovo je u celini odličan paket ako volite malo cerebralniji thrash metal, koji pritom nudi i odlične rifove i mračnu atmosferu:

 

https://contamination.bandcamp.com/album/traumatic-recollections

 

Vraćamo se u rani Maj zato što je tada izašao živi album kostarikanskih Heresy koji, za razliku od poznatijih, britanskih Heresy sviraju čist thrash metal i kaseta Aquelarre (Heredia en Vivo), iako ne može da se pohvali idealnim zvukom, može da se pohvali sjajnom svirkom i odličnim pesmama. Heresy su brz, zakucavački thrash metal bend koji svira brutalno, sa naklonima death metalu, ali održava thrashersku komunikativnost i mosh-friendly aranžmane koji su prijemčivi, ne jednostavni ali prirodni i prosto zazivaju šutku i sviranje vazdušne gitare. Šteta je da snimak nije NEŠTO bolji ali ovo je svakako muzika koja opravdava mali napor u slušanju:

 

https://heresycr.bandcamp.com/album/aquelarre-heredia-en-vivo

 

Grave Digger su ponovo sa nama i Fields of Blood je prpošnija, ambicioznija ploča od pre dve godine s moje strane korektno pohvaljenog The Living Dead. Nijemci svoju četrdesetogodišnjicu (a tridesetosmogodišnjicu studijske aktvnosti) obeležavaju pločom koja je sada veoma programski orijentisana ka epskom, praktično power metal zvuku sa jakim keltskim uticajima i mada je ona i veoma kiči, čak previše za moj ukus, ne mogu da ne budem donekle šarmiran ovim skoro blajndgardijanovskim, himničnim pesmama koje imaju generičke ali simpatične rifove i raspevane, horske refrene, sve u slavu škotske i njene istorije. Ako volite gajde makar isto koliko i distorzirane gitare, treba da poslušate ovaj album:

 

https://gravedigger.bandcamp.com/album/fields-of-blood

 

https://youtu.be/K6MegIu_V_M

I kad smo već kod treširanog power metala, Mike LePond’s Silent Assassins su tu sa trećim albumom, Whore of Babylon i mada nećete biti u stanju da ga ceo čujete za dž, verujem da su i dostupni primeri na JuTjubu dovoljni da znate da li vam se ovo dopada. A treba. Mislim, da vam se dopada, jer je ovo oštro, žestoko, sa očiglednim NWOBHM i speed metal uticajima u osnovi a onda sa nadograđenom epikom za pesme koje su užasno napaljujuće, cheesy u najboljem smislu i prepune dobrih solaža, duvača, horova i generalno diverzija a da ne gube osnovni hitoidni potencijal. LePond je veoma iskusan i pedigriran muzičar i ovaj album potvrđuje da jako dobro zna šta radi:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Wh-LfXDED7Q&list=PLVsKcyM_PKAkj8N-LdvNKSIl3HulaMMSN

 

Britanski neo-NWOBHM bend Forged in Black ima kompilaciju kojom obeležava deset godina rada i  Ten Years at the Forge je solidna prezentacija onog što ovaj bend radi, njihovog melodičnog, teatralnog zvuka koji zaziva, barem u mojoj glavi, slike nekakvih fentezi scena, mačeva, vitezova, patuljaka, zmajeva i konjanika. Bend, tehnički, nije power metal, ovo je prljavija, mračnija muzika, ali mislim da je bliska i power publici i vredi čuti ako volite sve između Armoured Saint, Iron Maiden i Helloween:

 

https://forgedinblack.bandcamp.com/album/ten-years-at-the-forge

 

U našoj skoro pa stalnoj rubrici o bendovima sa četrdesetogodišnjim karijerama koji snimaju nove albume danas pored Grave Diggera imamo i grčki Northwind. Ovaj bend nije internacionalno mnogo poznat jer, iako je prvi album izbacio još 1982. godine, sa sve pevanjem na engleskom, od 1987. je bio na dugačkoj pauzi sve do juče. Mislim, juče je izašao novi album, History, sa sve Diogenom na naslovnoj strani i… pa Northwind neće ovom pločom promeniti istoriju metala, ali je ovo pošten doprinos istoj, kolekcija klasičnih metal pesama koja je bez problema mogla da izađe i 1988. godine, nakon albuma Mythology, sa svim rifovima, falsetima i ritmovima koje ste tada mogli da čujete na pločama Judas Priest ili Saxon. I mada Northwind zaista ne donose bogznašta originalno u tu klasičnu formulu, ovo je iskreno, pošteno i sa dovoljno maštovitosti u okviru svirke-po-formuli da ja sasvim lepo mogu da ga slušam. Miks nije idealan, zvuk bubnja je, recimo, dosta nesrećno ugođen, ali ploča makar nije preglasno i ne iritira uši. Valja poslušati veterane:

 

https://youtu.be/53-SERWP0Cc

 

xDetestx su, očigledno, straight edge hardcore bend i sviraju u tradiciji metalizirane inačice ovog podžanra. Njihov Demo 2020 ima intro i dve pesme i, pa, nije ovo nikakva muzička revolucija, ali mi je prijalo kao jedan korektan i sa umećem napisan i odsviran primerak metaliziranog, mošu primamljivog hardcorea sa tekstovima koji, hvala Alahu na malim uslugama, ne pričaju protiv abortusa ili tako nešto, nego se uglavnom obraćaju nedovoljno iskrenim prijateljima i izdajicama straight edge ideje. xDetestx su dobri svirači i umeju da pišu pesme u odabranom žanru, sa dobrim rifovima i solidnim metal zvukom.

 

https://xdetestx.bandcamp.com/album/demo-2020

 

Odličan (malo blackened) death metal  stiže nam od francuskog kvarteta Loci Inferi na prvom izdanju, EP-ju La mort ou la victoire a koji će, koliko shvatam u Junu izaći na CD-u kao polovina split izdanja sa neimenovanim drugim bendom. Loci Inferi sviraju dinamičan, razigran death metal koji brutalnosti ne žrtvuje razgovetnost i ovde ima puno dobrih, pamtljivih rifova i gitarskih ukrasa, ali i prelepih iznenađenja u vidu moćnih, melodičnih ženskih vokala koji oplemenjuju inače duboko, grleno urlanje pevača Jérômea Guiberta. Loci Inferi su pravo osveženje na death metal sceni i podsećanje da ova muzika, ma koliko često delovala kao uhvaćena u jednoj zaleđenoj, nepromenljivoj formi, ima puno prostora za dalje istraživanje i eksperimentisanje. I još ovaj omot! Izvrsno:

 

https://unfra-prod-fr.bandcamp.com/album/la-mort-ou-la-victoire-2

Kanađani Ahna svoj old school death metal ukrštaju sa crustcore strategijama na albumu Crimson Dawn i ovo je sasvim legitiman pristup. Muzika je teška, a opet lepršava, tamne atmosfere ali poletnog tempa, gradeći jednako na Autopsy/ Asphyx kao i na Amebix ostavštinama i kreirajući ploču sirovog death metal punka koju mogu da slušaju svi ljudi čista srca i otvorena uma:

 

https://prcmusic.bandcamp.com/album/ahna-crimson-dawn-cd-pre-order

 

Ove nedelje dobijamo i lepu dozu „svemirskog“ (progresivnijeg) death metala, baša kada nam je najpotrebniji. Doduše, „ove nedelje“ samo dobijamo tri pesme kao singl, a koji je najava albuma kanadskog benda Gutvoid, što će izaći tek u Avgustu. No, tri pesme koje se čuju na EP-ju Astral Bestiary donose nam čvrst, veoma mračan, lavkraftovski inspirisan death metal koji gazi marševskim korakom i u svoje tri podugačke pesme meša stravu sa fantazijom. Gutvoid nisu komplikatori i njihova muzika je bliža old school spontanosti, ali je fino diversifikovana sa mračnim, himničnim senzibilitetom i veoma agresivnim zvukom. Meni se sve to izuzetno dopada jer oplemenjuje danas popularni old school death metal pristup sa malo kosmičke meditacije i jedino se nadam da će bend uraditi nešto drugačiji master za sam album jer je ovo toliko bučno da mi se zvučnici raspadaju kada ga pojačam. Ali intrigantno!

 

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/astral-bestiary

 

Melburnski Goblin Smasher na svom prvom EP-ju koji se isto zove Goblin Smasher provlače vrlo solidan kućni deathgrind sa elementima brutal/ slamming death metala. Ovo su kratke, efikasne pesme, uglavnom ispod dva minuta i mada bend ne izmišlja ništa novo ili originalno, ovo je dobar hromatski metal sa lepim odnosom blastbit prebijanja i slem-torture za svakog ljubitelja brutalnijeg death zvuka:

 

https://goblinsmasher.bandcamp.com/album/goblin-smasher

 

Za porciju jako sirovog, neodoljivo grubog death metala iz Finske, tu nam je prvi album benda adekvatno nazvanog Violent Hammer. Finci rade od 2006. godine ali su se tek sada organizovali da snime debi izdanje no nikako ne treba pomisliti da je četrnaest godina priprema rezultiralo sofisticiranom, promišljenom pločom. Riders of the Wasteland je kolekcija brutalnih ejakulacija jednostavnog, primalnog death metala kakav bi svirali pećinski ljudi da su imali struju, oslanjajući se se na rani skandinavski death zvuk i ne pokušavajući ni malo da ga evoluiraju, naprotiv, trudeći se da očuvaju svu sirovost i primitivu koju zamišljate da su imali demo snimci sa polovine osamdesetih. I, mislim, meni je to super:

 

https://violent-hammer.bandcamp.com/releases

Augsburški Cosmovore su, slutim, nazvani po albumu sjajnih Ulthar o kome smo pričali pre par godina na ovom istom mestu, ali muzički su manje black metal a nešto više death metal izgubljen u najcrnjim dubinama kosmosa. Debi EP ovog benda – Into the Necrosphere – predstavlja ih u vrlo ubedljivom izdanju, sa četiri pesme razmazanog, kosmičkog, vrlo atmosferičnog death metala koji se ne bavi toliko rifčinama i mošingom koliko prekrivanjem slušaoca slojevima distorzije i prizivanjem primalnih, egzistencijalnih strahova kroz zastrašujuće, onostrane vokale. Iako ja ovakvu muziku uobičajeno nazivam blur core, istina je i da Cosmovore više pripadaju voidgaze pod-podžanru sa svojim izrazitim insistiranjem na kosmičkom hororu. Odličan debi.

 

https://cosm0vore.bandcamp.com/album/into-the-necrosphere

 

Kalifornijski Xibalba su se nazvali po majanskoj verziji pakla i pošto baštine folklor Južne Amerike iz vremena pre španske kolonizacije, nije neobično što ih ljudi mešaju sa istoimenim meksičkim bendom. No, ovi Xibalba izdaju za Southern Lord i njihov četvrti album, Años en infierno je odlična ploča teškog, napaljujućeg zvuka koji se udobno smešta između death metala, doom metala i tog nekog tvrđeg moshcore izraza. Xibalba tako mogu u jednom trenutku da izvlače spore, svečane posmrtne marševe nalik na rani Cathedral ili Candlemass a onda da u sledećem udaraju brutalni, teški blastbit, pa da pređu u iznurujuće eyehategodovske torture… Southern Lord kao izdavač garantuje i određeni produkcijski standard koji ovde jake strane muzike ističe na najbolji način i Xibalba donose jedan od najupečatljivijih ovonedeljnih albuma na kome je hermetičnost osnovnog zvuka bogato dopunjena interesantnim idejama, raznovrsnim aranžmanima i intenzitetom. Sjajno:

 

https://xibalbasl.bandcamp.com/album/a-os-en-infierno

 

Imamo još nekoliko zanimljivih death metal singlova pre nego što pokrijemo album nedelje i raziđemo se pa evo, redom:

 

Rusi Katalepsy su jedan od najboljih i najoriginalnijih slamming death metal bendova već godinama unazad i moram da priznam da sam se unervozio što dosta dugo nije bilo najave novog albuma. Četiri godine nakon odličnog Gravenous Hour stiže nam nastavak i Terra Mortuus Est će se pojaviti u Julu. No, singl koji najavljuje treću ploču, Those Who Rot The Souls je pred nama i… pa, malo sam iznenađen. Katalepsy su nakon prvog albuma, Autopsychosis, jasno išli na odvajanje od čistog slam zvuka, praveći kompleksniji brutal death metal a Those Who Rot The Souls kao da najavljuje novi zaokret prema stilu koji je više naklonjen gruvu nego brutalnom death prebijanju. Mislim, da ne bude zabune, ovo je i dalje death metal, i dalje tuče ozbiljnim blastbitovima, ali je muzika manje nervozna, manje tviči, sa većim naglaskom na gruvu. Pevač Igor Filimontsev je, čini se, imao presudnog uticaja na razvoj zvuka Katalepsy sa svojim nimalo prikrivenim Wigga Slam naklonom pa i ova pesma vuče u tu stranu. Videćemo kakav će biti čitav album…

 

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/track/those-who-rot-the-souls

 

Od istog izdavača je tu i novi singl (i spot) za Ingested kojim se najavljuje album Where Only Gods May Thread što se sprema za Avgust i, za razliku od slučaja Katalepsy, prilično sam zadovoljan time što na Dead Seraphic Forms ekipa iz Mančestera kao da pravi blagi zaokret unatrag posle EP-ja Call of the Void i vraća se standardnom slamming deathcore zvuku koji ih je dobro služio godinama. Plus, spot je vrlo šarmantan, onako, karantinski, kako valja i kontrast između optimističnog video materijala i brutalnog prebijanja u muzici je sjajan:

 

https://youtu.be/KBz3LYssze0

 

Zachariach Jackson iz interesantnog i ovde hvaljenog blackened slam benda Angel Splitter je osnovao i „normalan“ slam projekat, COVIDectomy i izbacio singl Virus Engineer i mada je ovo sasvim normalan, običan slamming death metal, meni je ekstremno prijalo i sa zadovoljstvom ću ispratiti i čitav EP, Decline of Order, kada izađe na leto. Prijalo mi je verovatno jer se pojavilo u pravom trenutku, dok mi uši i mozak krvare od sve glupljeg, detinjastijeg, mizoginijeg, reakcionarnijeg slema koji dečurlija prave i objavljuju trudeći se da jedni drugima pokažu da su br00talniji od svih, pa je COVIDectomy melem za rane ne samo jer ima pristojan zvuk i dobre slemove, nego i jer se bavi aktuelnom temom PLUS pare daje u dobrotvorne svrhe. Dobri ljudi:

 

https://covidectomy.bandcamp.com/releases

 

 

Za kraj, poslastica: nizozemski Sinister su jedan od meni zauvek omiljenih death metal bendova i to da i posle više od trideset godina i dalje snimaju albume prilično dobrim tempom je već samo za sebe uspeh. To da su im albumi iznenađujuće dobri i na kraju druge decenije dvadesetprvog veka je već blagoslov koji niko nije očekivao. Prethodni album, Syncretism, iz 2017. godine je bio odličan sa svojim umešnim kombinovanjem brutalnog death metala i odmerenih orkestracija a ovogodišnji juriš, nazvan Deformation of the Holy Realm je nova permutacija za grupu u kojoj su isti ostali samo pevač i bubnjar u odnosu na prethodnu ploču. No, svakako, Sinister je već duže vremena praktično projekat pevača Aada Kloosterwaarda koji je u bendu dugo svirao bubnjeve, i kojihgod muzičara koji su mu u tom trenutku na raspolaganju. Ipak, zvuk Sinister ostaje iznenađujuće konzistentan kroz decenije, sa zdravom količinom varijacija kako ne bismo mogli da govorimo o ustajalosti, ali i sa očuvanom osnovom brutalnog death metala stare škole. Tako je i na Deformation of the Holy Realm gde povremeni horovi i diskretne orkestracije služe da samo začine prepoznatljiv – i uostalom vrlo ukusan – obrok koji se sastoji od old school rifova, pitanje-i-odgovor pevanja, te rafalnih blastbitova koje smenjuju vešto spravljeni moš-delovi srednjeg tempa, popunjeni užurbanim seckanjem na gitarama i rešetanjem bas-bubnjeva. Bend je odavno svestan šta u njihovim pesmama pali pa ovde dobijamo klasične sinisterovske melodične ukrase kao šlag na vrhu denflovanih hromatskih rifova koji su osnova zvuka, ali i lepe, komponovane solaže. Kloosterwaard i dalje peva ubedljivo i moćno i mada Deformation of the Holy Realm ne pomera bend na evolutivnoj lestvici mnogo koraka unapred, ovo je zdrava, energična ploča nabijena odličnim pesmama. Sinister su posle The Silent Howling imali blagi pad kreativnosti, objavljujući korektne ali neimpresivne abume, no poslednjih nekoliko godina su na uzlaznoj, sasvim pobedničkoj putanji i Deformation of the Holy Realm je još jedan siguran opus za dugovečni death metal sastav. Pa još taj omot!

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kUcMkzP9l58R9NygnFJqNtehgyjyXF8t0

 

4 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-05-2020

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s