Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Slušanje albuma Christoph Gallio, Dominic Lash, Mark Sanders: Live At Cafe Oto London dovelo me je onoliko blizu raja koliko mi moja sekularna priroda dopušta. OK, OK, radi se samo o dobrom albumu uzvitlanog free jazza i slobodne improvizacije koji samo stvari koje slušamo već decenijama radi sa puno autoriteta, energije i posvećenosti, dakle, nije u pitanju nekakvo otvaranje novih horizonata, ali ovo JESTE jedan odlično snimljen živi nastup neprekinute improvizacije u trajanju od skoro sat vremena gde ljudi u sedmoj deceniji života bljuju vatru i sa osmehom pucaju rafalno kao da je i dalje 1966. godina a revolucije, pa između njih i free jazz revolucija, treba da promene svet.
Etiketa Hat Hut Records u svom svojim taksonomijskim permutacijama, postoji, sa prekidima evo bezmalo pola veka i bezbedno je reći da je svako njihovo izdanje vredno makar pažnje a da su mnoga vredna obožavanja. Švajcarski producent i entuzijast američkog free jazza i avangarde generalno, Werner Xavier Uehlinger je ovaj izdavački poduhvat startovao 1975. godine da bi imao platformu koja će izdavati muziku Joea McPheeja – i prva četiri albuma su i bila isključivo McPheejeva muzika – da bi tokom narednih decenija izgradio katalog titanskih razmera i po kvantitetu i po kvalitetu, pružajući svetu priliku da čuje najbolje iz domena avangardnog džeza, savremene klasične muzike i slobodne improvizacije. Distinktan vizuelni dizajn njihovih izdanja mi pomaže da diskove pronađem na polici sa neobičnom lakoćom kada su mi potrebni a otkada je etiketa u punoj meri prigrlila Bandcamp kao distributivnu platformu, bezbedno je reći da nas Hat Hut zasipa izuzetnom muzikom u meri koju je skoro nemoguće prehvaliti.
Naravno, mnogo toga odnosi se na nova izdanja starih snimaka, ali „Now-ezz-thetics“ je poseban napor u okviru Ezz-Thetics serijala ovog izdavača da slušaocima predstavi novu muziku koju izvode savremeni izvođači. Opet, nešto od toga je zagledano i u tradiciju – prethodni album koji je izašao za Now-ezz-thetics predstavlja kompozicije Mortona Feldmana napisane u posveti Johnu Cageu, ali radi se o novim izvođenjima i svežim snimcima. No, sa albumom koji danas slušamo nema nikakve dvomisli: ovo je free jazz nastao u trenutku izvođenja, konkretno 18. Decembra 2022. godine u Londonu, dovučen pred slušaoca čvrstim stikom za vrat dok se koprcao da pobegne, vrisne, popne se na obližnji plot i iz sveg glasa zakukuriče. Zvučaće kao tipična izjava starog, ogorčenog čoveka, ali slušajući Live At Cafe Oto London ne jednom sam pomislio kako ova ekipa itekako ima čemu da nauči mlade muzičare koji se upuštaju u nesigurne brzake slobodne improvizacije i free jazza.
Dobro, bubnjar Mark Sanders, a koji je, ako su takvi termini uopšte prikladni za muziku-sa-margine, najveća zvezda ovog trija, je i formalno edukator. Veteran free jazza, savremene klasike i improvizacije, Sanders je predavač na Muzičkom koledžu Lids i gostujući predavač na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu. Pričamo o čoveku sa neizmerno velikim iskustvom, jednoj od stožernih ličnosti britanske slobodne improvizacije i avangarde generalno, sa saradnjom sa svim bitnim britanskim muzičarima ove scene (Evan Parker, John Butcher, Derek Bailey, Jah Wobble, John Edwards…) a onda i sa velikom kilometražom sviranja sa američkim muzičarima najjačeg kalibra: John Zorn, Christian Marclay, Roscoe Mitchell, Wadada Leo Smith, Henry Grimes, Roswell Rudd, Okkyung Lee, Barry Guy, Charles Gayle, Peter Evans, Trevor Watts, William Parker, Nate Wooley, Ivo Perelman (koji je, dobro, Brazilac), Nicole Mitchell…
Kontrabas ovde svira Dominic Lash, takođe Britanac i takođe univerzitetski predavač. Lash je što se muzike tiče glavna osovina kolektiva Oxford Improvisers a, u svojoj drugoj životnoj ulozi, ugledan teoretičar filma sa dve objavljene knjige i karijerom predavča na univerzitetima u Bristolu, Redingu i Oksfordu. Rođen 1980. godine, Lash je dve decenije mlađi od ostala dva muzičara u ovom triju ali to ga svakako nije omelo da pruži vatrometan preformans. Uostalom, Lash je do sada već svirao sa mnogo vrsnih imena (Steve Noble, Tony Conrad, John Butcher, Evan Parker, Joe Moris, Tony Buck) a kuriozitet je i da je u bliskom srodstvu sa Ralphom i Josephom Fiennesom, pa ako TO ne donese ovom albumu malo glamura, ne znam šta će.
Saksofonista je ovde ono što ćete prvo čuti a radi se o švajcarskom muzičaru rođenom 1957. godine, po imenu Christoph Gallio i sa istorijom studiranja klasičnog saksofona u Bazelu ali i pod Steveom Laceyjem u Parizu. Gallio je na kraju u Cirihu magistrirao „transdisciplinarne umetnosti“ i njegova akademska karijera još traje – krajem prošle godine dovršio je polugodišnji stipendirani studijski rad u Londonu koga je ovaj nastup na neki način bio kruna. No, Gallio ima veoma jake i duge veze sa britanskom scenom, svirajući sa London Improvisers Orchestra, a pored toga već dadeset godina predvodi i svoj švajcarski trio Day & Taxi (u kome bubnjeve svira Gerry Hemingway) i stiže da svira sa reprezentacijom vrsnih svetskih imena (recimo: Irene Schweizer, Rashied Ali, Fred Frith, Phil Minton, William Parker, Peter Kowald, Sven-Åke Johansson, Olaf Rupp…). Gallio i piše dosta muzike a ima i sopstvenu izdavačku etikeru Perasco koja postoji već 37 godina, pa se radi o čoveku u potpunosti posvećenom muzici.
I, čim ovaj trio grune u svoje instrumente, čujete da se radi o ljudima koji decenijama žive ovaj zvuk. Gallio u svojoj biografiji navodi da je u svoje vreme nastupao sa „plesačima i zlatnom ribicom“ i mada ostala dva muzičara u ovom triju proizvode znatno više buke nego plesači ili zlatna ribica (čak i ako je u pitanju izuzetno ekstrovertna zlatna ribica), Gallio bez ikakve zadrške surfuje na cunamiju zvuka i odozgo prosipa usijane kaskade tonova.
Gallio svira alt, sopran i C-melody saksofon, dakle posebnu varijantu tenor saksofona čiji je osnovni ton čitav stepen iznad „normalnog“ tenor saksofona, izum Adolpha Saxa namenjen pre svega orkestarskoj svirci i, nakon perioda u ranom dvadesetom stoleću kada je ovo bio relativno raširen instrument, danas vrlo retko viđanu.
No, Gallio ga svira šampionski, prikazujući sav fridžezerski vatromet koji već duže od pedeset godina podrazumevamo kod tenorista koji sviraju ovu muziku, ali uz ton koji je viši, prodorniji, malo i nestašniji. Uprkos višem registru, Gallio ima fin bluz preliv u svojoj svirci a koji uspeva da se probije između njegovih brzih, energičnih pirueta i ukorenjuje muziku trija u tradiciji taman toliko da bude jasno kako ovi ljudi grade na temeljima udarenim još u šezdesetima, kada su Ornette Coleman i drugovi oslobađali džez i lansirali ga u svemir.
Svakako ima nečeg ornetkolmenovkog u zvuku ovog trija sa vrlo „ravnom“ hijerarhijskom strukturom gde ne postoji lider i svaki od muzičara je podjednako odgovoran za sudbinu muzike. Naravno, pričamo o tri vrsna majstora improvizacije i odgovornost za slušanje ali i sviranje je ovde na visokom nivou. Gallio je, sa prodornim zvukom svojih instrumenata i energičnom, atraktivnom tehnikom ono gde će vaša pažnja biti prvo smerena, ali on ne predvodi ovaj sastav ništa više nego što ga predvodi Sanders sa svojom kišom udaraca i kompleksnih poliritmova, ili Lash koji na bebop kontrabas kao da je prikačio par raketnih motora.
Improvizacija od sat vremena bi možda bila dosadna da nema dinamičke i druge varijacije pa tako i ovde posle urnebesnog free jazz početka sastav uredno smenjuje apstraktnije, neidiomatske momente improvizovanja sa tradicionalnijim džez zvukom. No, ono što se mora primetiti je kako to ovde prirodno zvuči. U najtvrdokornijoj ornetkolmenovskoj tradiciji, ovde nema stvarnih tema i Gallio ne dopušta svojim melodijama da se solidifikuju u nešto što bi podsećalo na klasične hedove, ali čuje se jasna razlika između momenata kada on svira u prepoznatljivim harmonijama i momenata kada se ulazi u dekonstrukciju zvuka. Dvojica Britanaca u takvim delovima često preuzimaju primat, pogotovo Sanders koji beskrajno lako iz prepoznatljivog ritma uleće u rad sa teksturama i šumovima, ali ni Lash ne zaostaje sa pažljivim radom gudalom. Kada i Sanders gudalom napadne činele, a onda se Gallio uključi visokim, pištavim tonovima, bend zvuči, dobro, ne baš PROVOKATIVNO, ali dovoljno distancirano od bilo kog idioma da bi spontani povratak u hiperkinetički hard(core)bop zvučao onako revolucionarno kako mnogi muzičari pokušavaju ali mali broj njih uspeva. Ovo je posebno upečatljiv momenat u finalu prvog dela koncerta (Wildlife – Part 3) gde posle mirnijeg, meditativnijeg plutanja u teksturama i apstraktnoj atmosferi trio upada u tako brz, tako agresivan free jazz da imate utisak da se bina trese a instrumenti sa nje padaju.
To da trio i posle takvog momenat u sebi ima inspiracije, snage i duha da odradi još više od dvadeset minuta izvrsne svirke je svedočanstvo o kvalitetu ovih muzičara i njihovoj totalnoj usredsređenosti na ovde i sada kada je improvizacija u pitanju. Nema tu kalkulisanja sa vremenom, sviranja obaveznih formi niti posezanja za oprobanim tehnikama, svira se pošteno, punim srcem, pa ko izdrži duže. Izvrsno:
https://now-ezz-thetics.bandcamp.com/album/live-at-cafe-oto-london
Cveće zla i naopakog 