Samurai Princess

OK, ovde će valjati malo predistorije:

Dakle, pre oko godinu i po dana bio je film The Machine Girl (Kataude mashin gâru) od čijeg nam je trejlera svima srce zatreperilo. Beše to priča o devojci čijeg su brata ubile Jakuze, a koja je zatim, tražeći pravednu osvetu u borbi sa dušmanima izgubila ruku. Srećom, u Japanu još uvek žive dobri ljudi pa su roditelji školskog druga njenog brata, takođe ubijenog od strane mrskih Jakuza siroticu prihvatili kao svoje dete, izlečili je od odsečene ruke i… zapravo joj nadomestili nedostajući ud rotirajućim mitraljezom. Beše to film ipak zabavniji po premisama nego po izvedbi sa previše praznog hoda i prenaglašenim autoparodiranjem da bi zaista uspeo da zadovolji prefinjeni ukus probirljivog gledaoca.

Krajem godine, direktor specijalnih efekata TMG, Yoshihiro Nishimura izbacio je svoj treći rediteljski film, Tokyo Gore Police alias Tôkyô zankoku keisatsu i pokazao da je bolji režiser od Noborua Iguchija. TGP je imao osetno luđu premisu od TMG (mutanti u Tokiju bliske budućnosti, čija tela spontano stvaraju smrtonosna oružja i agresivno prelepa japanska manekenka Eihi Shiina u glavnoj ulozi specijalne policajke koja ih lovi), ali i brži tempo, raskošniju akciju i uopšte, predstavljao je sve ono što želimo da vidimo u savremenom melanžu japanskog futurističkog akcijaša/ horora.

Scenarista Tokyo Gore Police, Kengo Kaji nam je za kraj ove godine, pak, pripremio još jedan film sa lepom i opasnom borkinjom u glavnoj ulozi, (ne)maštovito nazvani Samurai Princess (Samurai purinsesu: Gedô-hime) (inače znam japanskog taman toliko da izbrojim do deset ali mislim da se drugi deo naslova prevodi kao „lovac na demone/ đavle“) i nakon gledanja ovog njegovog bioskopskog prvenca (do sada je Kaji radio samo za televiziju i video/ DVD) reklo bi se da je od cele ekipe najbolji režiser ipak Nishimura.

Ova ekipica koja se uredno rotira na mestima scenarista i režisera snima filmove kojima je zajedničko nekoliko stvari: vrlo nizak budžet, akcija inspirisana filmovima (i serijama) o borilačkim veštinama, visceralni horor, telesne modifikacije i žene u glavnim ulogama.

 

Samurai Princess, slično prethodno nabrojanim delima (ali i drugim nenabrojanim, poput recimo Meatball Machine) spada u praktično podžanr japanskih splatter akcijaša koji se svi napajaju sa božanskih izvora jednog Shinye Tsukamotoa, ali koji Tsukamotovu nadahnutu i ludačku viziju o ljudskoj evoluciji eksploatišu zarad čiste zabave.

Nije sad to neki neoprostiv grijeh, da ne bude zabune, zabava i eksploatacija su ključne reči filmova na kojima smo odrasli (i šta nam fali?), ali i od zabave i eksploatacije treba tražiti najbolje.

Samurai Princess sa The Machine Girl i Tokyo Gore Police deli nekoliko zajedničkih motiva. Sva tri su revenge filmovi (Tokyo Gore Police ne toliko eksplicitno) u kojima se žene/ devojke svete za zločine seksualnog i nasilnog tipa počinjene nad njima i njima bliskima. Sa The Machine Girl ovo je bila relativno sveža ideja i protagonistkinja ovog filma bila je neka vrsta karikiranog feminističkog Charlesa Bronsona, dok je u Tokyo Gore Police Nishimura nastojao da malčice poremeti ovaj prepoznatljivi obrazac, motivišući protagonistkinju i nekim složenijim načinima. Kaji se, pak, nesputano drži klišea i daje nam devojčicu čije su drugarice silovane, ubijene, pa raskomadane i koja (i sama jedva preživela), da bi ih osvetila prolazi telesnu i duhovnu modifikaciju.

Nije to loše kao premisa, slažemo se svi i ovaj film na početku obećava poprilično. Kada u prvih deset minuta vidite kanibalizam, grupno silovanje, ubistvo parom oklopljenih sisa koje se bacaju poput projektila, devojku sa baštenskim makazama umesto stopala i frajera koji udarcem pesnice iz tela svog protivnika izbije čitav skelet više je nego jasno da pričamo o ozbiljnom kandidatu za film godine (Larsu Von Trieru svaka čast ali da je William Defo na svoju nogu nakačio motornu testeru nakon što ga je Charlotte onako ojadila u Antihristu, i pokazao joj da je sve u radu nogu, kao što čini jedan od likova u Samurai Princess, pričali bismo o automatskom osvajanju bar sedam-osam oskara!!!).

No, Kaji onda upada u onu standardnu središnju krizu mnogih azijskih filmova iz koje se neki izvlače ozbiljnim kontemplativnim momentima što su protivteža suludoj akciji, a Samurai Princess nastoji da namigivanjem i agresivnom satirom nadoknadi mršav budžet za specijalne efekte.

 

Ima tu šarma, nije da nema, a takođe je nekako zavodljivo promišljati poziciju Shinye Tsukamotoa u koordinatnom sistemu konfuzije azijske kinematografije, kada praktično postoji čitav podžanr posvećen eksploataciji i parodiranju njegove vizije, no Samurai Princess sebi ipak ne čini previše usluga svojim karikiranjem svega i svačega i napadnom površnošću.

Nije da Kaji ništa ne ume da radi. Likovi, iako vrlo tanki i podvrgnuti naivnoj karakterizaciji (potpomognuto standardno preglumljenom ekspresivnošću) aktera ipak su zanimljivi, pogotovo jer se njihove (karikirane) prirode prikazuju kroz postupke i dela, radije nego kroz dosta nemušte dijaloge. Ima tu šarmantnih poluspotovskih rešenja, a pripovedanje je efikasno. Kaji nam uverljivo prodaje svoju viziju niskobudžetnog futurističkog Japana u kome samuraji i šoguni dele postojanje sa frakcijom (sektom? kultom?) zaljubljenika u mecha hirurgiju i telesne modifikacije. Neki mecha-augmentacije doživljavaju kao travestiju „prirode“ (skoro pa ljupka preterana simplifikacija Budizma), dok drugi u njima vide ultimativnu umetnost. Neoriginalno, ali simpatično i isporučeno sa malo reči i dovoljno pravih slika.

No, Kaji najviše propušta da uradi u slučaju svojih glavnih likova. Aino Kishi je slatka, ali njena gluma je svedena na kanalisanje najsuštastvenijeg klišea azijskih revenge filmova, pa je i njena najdramatičnija karakteristika (nošenje duša silovanih i ubijenih drugarica u svojem mecha-pojačanom telu) posredovana pre svega specijalnim efektima a ne inventivnom glumom. Dai Mizuno je ubedljiviji kao mecha-osvetnik čije je oružje električna gitara (da, i to funkcioniše dosta dobro u i inače crtanofilmovskom miljeu ovog filma), ali sa jedva koju sekundu preko osamdeset minuta trajanja, Samurai Princess istovremeno deluje i kao predugačak (neubedljive kontemplacije) i kao prekratak (nerazvijeni likovi i njihovi međusobni odnosi).

No, koliko god imao ozbiljnih zamerki na ovaj film, frivolnost sa kojom se autor odnosi prema nasilju nije jedna od njih. Razume se da posle prvih pet minuta u kojima vidite više amputiranih udova nego hirurg u poljskoj bolnici neke jedinice iz prvog svetskog rata istovremeno dobijate i osećaj zasićenja, ali i blagi ubod krivice. Samurai Princess zapravo svojim podtekstom (koji je opet više deo podžanra nego namere autora) tretira ozbiljna pitanja koja se tiču telesnog i polnog identiteta, odnosa moći u malim grupama ljudi ali i depersonalizacije tela u odnosu čovek-sistem, no njegov autor nema ni najmanju nameru da se ovime pozabavi sa iole više dubine ili makar poštovanja.

 

I dok bi neko ovo osudio, ja sa svoje strane držim da je ovo Kajijeva jaka strana jer mu ovakav tretman seksualnog i neseksualnog nasilja – koji na površini samo nastoji da parira uspešnim filmovima iz žanra – dopušta da provuče i po koju satiričnu opasku koja nema veze sa žanrom (na primer podzaplet u vezi sa mobilnim telefonom). Ovo čini Samurai Princess i višeslojnim filmom mada je i dalje svaki od ovih slojeva tanak kao flispapir.

Ozbiljnija pitanja polne emancipacije i prenošenja moći između jedinki koje evoluiraju (simbolišući kroz svoju telesnu evoluciju socijalnu evoluciju što puzi kroz generacije) su tretirana pre svega slikama, ali ima ovde u šta da se zariju, da prostite, zubi. Ne samo da je glavna junakinja na početku feministički superiorna nad svojim protivnicima (pomenute sise-kao-projektil) koji svi koriste uobičajene falusne simbole moći, već su i njeni najozbiljniji protivnici u nekoj vrsti polne tranzicije. Mecha-modifikacije para protiv koga se ona bori do groteske prenaglašavaju simbole rata polova (žena sa alatom za kastraciju koji je deo njenog tela, muškarac što umesto noge ima cirkularnu testeru kojom po dužini preseca, kako vidimo, prvo muškarce a zatim je u finalu filma i ispaljuje u ženskog protivnika, čime je ubija, završavajući efikasno implikacije o erekciji i metafori letenja), a poslednji protivnik je polno mešovito biće sa dva lica i glasa (ženskim i muškim), agresivnim, proždrljivim falusom i usahlim ženskim grudima, koga će protagonistkinja pobediti ne kada pozove moć sestrinstva (čije duše nosi u sebi) već tek onda kada i sama prihvati deo muškog tela kao deo sopstvenog. Feministički vlažni san ali i košmar u isto vreme.

 

No, ugodno je razmatrati ove poluslučajne elemente simbolike filma, ali njegova najjača strana su svakako specijalni efekti i koreografija. Dok i jednog i drugog ima manje nego što sam se nadao (kriza, na kraju krajeva trese i Japan), maštovitost i izvedba su uvek zadovoljavajući. Svakako, borba ponekad padne na nivo najjeftinijih tokusatsu TV serija, ali Kaji se većinu vremena ionako trudi da parodira akcione filmove (što mu ide od ruke) dok istovremeno dopušta Nishimuri da nas prevrne sa stolice svojim telesnim modifikacijama i količinama krvi i organa koje lete na sve strane. U jednom nadahnutom momentu protagonistkinja muškog protivnika pobeđuje zagrljajem a ne borbom, što je simbolički zadovoljavajuće a vizuelno superspektakularno jer joj iz torzoa vire dva sečiva cirkularnih testera.

Dakle? Nadao sam se ipak boljem filmu, no iako Samurai Princess povremeno pada ispod donje granice prihvatljivosti i decidno odbija da se iole ozbiljnije pozabavi simbolikom kojom se razbacuje, ne može se reći da barem polovina filma nije ludo zabavna. Nadam se ipak da su naredni filmovi ekipe, Nishimurini 63-fun-go i Vampire Girl vs. Frankenstein Girl (u kome jednu od uloga tumači Shiina) evolutivni korak napred. Prijavićemo kad odgledamo.

JuTjub

Jedno reagovanje to “Samurai Princess”

  1. […] Police (kome je prethodio poluuspeli The Machine Girl) i ekstravagantnog ali ne jednako ubedljivog Samurai Princess, gde je bio samo direktor ekipe za specijalne efekte, Yoshihiro Nishimura se ponovo vraća u […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: