Pročitani stripovi: Love Love Love: Yeah Yeah Yeah

Pročitao sam prvi album nečega što će bez sumnje biti serijal pod nazivom Love Love Love. Naziv tog prvog albuma je Yeah Yeah Yeah, a u pitanju je vrlo sveže digitalno izdanje inicijative Europe Comics, takođe vrlo svežeg izdanja belgijske kuće Dupuis.

Scenarista Love Love Love je Kid Toussaint, belgijski prevodilac, scenarista stripova i audiovizuelni umetnik koji je poslednjih desetak godina napravio solidan prodor u franko-belgijskom stripu, radeći za kolekcije Spirou/ Marsupilami kratkih priča ali i masu autorskih, dobro primljenih serijala. Naslovi poput Magic 7 i Télémaque (tj. Telemachus u Engleskoj varijanti) su mu obezbedili pažnju a zatim će Kid Noize o istoimenom belgijskom didžeju biti još uspešniji da bi serijal Elle(s) sa crtačicom Aveline Stokart bio smatran ozbiljnim hitom. Toussaint ima prilično određen ukus u pogledu crtača sa kojima sarađuje pa su njegovi stripovi uvek prijatni za oko i puni jedne pozitivne, mladalačke energije, a u istu kategoriju spada i Španac Andrés Garrido Martin, mladi crtač kome je ovo, koliko umem da kažem, prvi profesionalni, mejnstrim strip a koji inače predaje na madridskoj školi Academia C10 fokusiranoj na umetnost i strip. Garrido je, sudeći po onome što piše o sebi, prilično nesiguran tip, ali njegov rad u Love Love Love je autoritativan, atraktivan i prikladan da oživi intrigantni naučnofantastični svet bliske, pa bogami i prilično antiutopijske budućnosti.

Love Love Love je i demonstracija koliko je popularnost istočnoazijskih stripova i animacija, poglavito shonen manga stripova uticala na mlade autore na zapadu. Garrido je rođen polovinom devedesetih i nije teško zamisliti da je odrastao čitajući ključne radove japanskih autora – i gledajući njihove televizijske adaptacije – pa i Love Love Love na jedan prirodan način spaja „evropski“ stil čistih linija i ekspresivnih, stilizovanih i karikiranih likova, sa kawaii estetikom velikih očiju i prenaglašenih anatomija direktno iz škole Akire Toriyame. U ovom stripu crtež ima i jednu dinamičnost koju bih pre povezao sa Japanom nego sa Evropom, ne samo u snažnoj gestikulaciji i facijalnoj „glumi“ likova već i u kadriranju, trudu da se naglasi pokret i energija onoga što se događa „pred kamerom“. Garrido pritom sebi postavlja prilično zahtevne zadatke dobar deo vremena, crtajući masu futurističke tehnologije, ali i kiberpankerskih elemenata u kadrovima – transparentne površine napravljene od haj-tek materijala, lebdeće stilizovane interfejse, leteća vozila. Svet u kome se ovaj strip događa pomeren je od našeg u budućnost tek par decenija – sasvim planski – tako da mi u njemu lako prepoznajemo elemente i trope „našeg“ sveta, samo malčice strimlajnovane, ali Garrido taj osećaj začudnosti i futurističnosti postiže u velikoj meri pažljivim radom na osvetljenju. Likovi su često na ulici, u masi drugih ljudi – jer priča se događa u modernom gradu koji je nakrcana urbana košnica – i u ovim scenama stalno primećujemo  na njima svetla koja dolaze iz različitih izvora – od automobila, svetlosne signalizacije, od reklama, u nekim scenama i od rotirajućih svetala policijskih vozila. Garrido svim tim elementima stvara osećaj užurbanosti, stalne „buke“ u gradu koji, jelte, nikada ne spava, uvek se kreće, uvek hasluje i ide ka nekom sledećem cilju, bez stvarnih momenata u kojima može da se predahne ili posveti dokolici.

Ovo je odličan worldbuilding a Garrido ga dalje podcrtava naglašenom raznovrsnošću likova koje srećemo u stripu. Naravno, kako je „diverzitet“ i politika vezana za klasu i njoj odnosan identitet ovde u centru radnje, onda i ima smisla da su likovi koje vidimo različitih telesnih građa, različitih godina, različitih rasa, ali i sasvim različitih senzibiliteta, od solidno prilagođenih muljatora koji prihvataju da je svet takav kakav je – nesavršen, maltene nepodnošljiv – i u njemu pronalaze neki svoj ritam, do onih koji su stalno nezadovoljni, stalno u stresu i pod tenzijom jer žive u žrvnju sve izraženije dehumanizovanog „kasnog kapitalizma“.

Glavna junakinja, Elle je bliža ovoj drugoj kategoriji: u pitanju je mlada žena iz moderne radničke klase koja, jelte ne radi u fabrici jer u tom nekom savremenom/ futurističkom svetu više i nema fabrika u kojima možete raditi, već kao loptica u fliperu odskače od jednog do drugog slabo plaćenog i generalno nezadovoljavajućeg posla u industriji, jelte, usluga. Štaviše, prva scena u stripu nam pokazuje kako Elle daje otkaz u još jednom restoranu u kome je kelnerisala i ovde dobijamo jak Gen Z vajb sa svešću da su prekarijat i gig economy sudbina velikog dela generacije. No, Elle slučajno sreće humanoidnog robota po imenu Karel, a koji je jako lepo vaspitan i empatičan i on je neko ko joj u tom nezgodnom trenutku u životu dođe kao poručen. Karel radi kao „robot za ispovedanje“, neka vrsta low-cost psihoterapeuta kome ljudi plaćaju da mu se izjadaju a da im on zauzvrat kaže upravo ono što oni žele da čuju. Artificijelnost ovog aranžmana je jasna od momenta kada se pomene, a u ovoj sceni je bitno i to da Karel kaže da je studirao novinarstvo ali da je vlada onda zabranila robotima da se bave žurnalistikom jer se ispostavilo da su skloniji da kreiraju vesti koje privlače više klikova nego koje daju tu neku „istinu“.

„Baš kao pravi novinari, a?“, kaže Elle, još uvek besna zbog načina na koji su je tretirali na poslu, a onda, pošto im je metro linija blokirana, predlaže da ona pozove leteći rideshare automobil da se njih dvoje dobace do kvarta u kome se ispostavilo da oboje žive. No, AI koji upravlja letećim automobilom glatko odbije da primi Karela jer kaže da roboti ne mogu da se voze kolima pošto se ne zamaraju dok hodaju. Elle ovo posve razbesni, ali je taj incident i tačka na kojoj se njen i Karelov odnos učvršćuje. Socijalna nepravda kod Elle izaziva gnev zbog diskriminacije, dok je Karel rezignirano naviknut na ovakav tretman i Love Love Love od te tačke pa nadalje postaje strip koji u naučnofantastičnom svetu tretira identitetske i klasne odnose našeg, jelte, sveta, ili makar tog nekog zapadnog njegovog dela, fokusirajući se na ne baš „zabranjenu“ ali svakako nekonvencionalnu ljubav koja nabuja između dvoje protagonista.

Love Love Love nije najsuptilniji zamislivi umetnički rad. Njegova simbolika je direktna i sugerisana već time da se Elle zove, jelte, Elle (tj. „ona“) a da je Karel očigledno nazvan po češkom piscu i dramaturgu Karelu Čapeku koji je izmislio reč „robot“ ali i koncept humanoidnog mehaničkog radnika u svojoj predstavi R.U.R. – Rossumovi univerzální roboti iz 1920. godine. Sama reč je ovde neka vrsta uvrede – Elle insistira da ona znači „rob“ – i zvanični naziv za mehaničke građane ove (anti)utopije je „mehanoidi“, ali Karel je uverava da on nema problem sa ovim terminom i da se njegovi mehanički sunarodnici uveliko međusobno oslovljavaju sa „robot“ i „robi“.

Paralele sa rasnom diskriminacijom u savremenim društvima su jasne, pogotovo jer je Karel obrazovan, finih manira i, ključno, izuzetno empatičan – punjenje njegovih baterija je u direktnom odnosu sa količinama ljudskih emocija koje su na njega usmerene. On je ovde očigledna metafora za te neke migrante u zapadnoj Evropi, najpre one druge generacije koji su rođeni u ovom društvu, u njemu odrasli, obrazovali se i rade, a i dalje trpe tretman koji ih svodi na građane drugog reda. U svetu ovog stripa roboti – a ima ih izuzetno različitih modela i svetonazora – trpe i neke sasvim konkretne represivne politike koje se tiču poslova koje mogu da rade uslova u kojima mogu da žive i generalno učestvovanja u društvu. Otud strip ima jedan prirodno razvijen narativ o društvenom nemiru, uličnim demonstracijama, pa  i revolucionarnim tendencijama među robotima ali i njihovim saveznicima od krvi i mesa.

Ono što je zgodno u Love Love Love je da iako strip u centar stavlja ljubavnu vezu između dvoje protagonista i način na koji njihovo najbliže okruženje na nju reaguje (a ime tu predrasuda sa obe strane, jelte, plota), on društvenu podelu stavlja u očigledno klasni kontekst i bavi se onim važnim marksističkim pitanjima rada, njegove vrednosti i načina na koji on oblikuje društvo. Mudra stvar koja čuči u podtekstu i pozadini ove priče je to da su roboti očigledno superiorni u pogledu rada kojim doprinose društvenom razvoju i da zapravo ljudi ne bi mogli da žive bez njihovog učešća – počev od čiste fizikalije, pa do stvari kao što su autonomna sredstva prevoza i personalni digitalni asistenti.

Naravno, ovo je i osnov trilerskog zapleta koji se razvija u drugoj polovini stripa i tiče se interesantnog religijsko-političkog kulta što se formirao u robotskom andergraundi a preti da izazove ozbiljne, možda revolucionarne potrese u društvu. Ovaj deo priče je, u ovom trenutku, još uvek relativno nascentan i pretpostavka je da će predstavljati osnovu za naredne albume.

Koje ću ja dosta rado čitati. Pored Garridovog lepog crteža ovaj strip je uspeo da me zabavi i simpatičnim likovima i jednom ako ne isuviše suptilnom a ono ipak dobro vođenom pričom o socijalnim odnosima, te atmosferom društvene tenzije. Naučnofantastični elementi su ovde tretirani kao zgodne metafore ali svet ima i tu dimenziju začudnog i privlačan je za dalje istraživanje. Nadam se da će naredni albumi imati spretnosti u daljem razvijanju priče i njenom vođenju kako na planu emocija i intime protagonista, tako i na tom širem planu društvene promene, a vi ovaj prvi možete pogledati u digitalnoj formi ovde

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s