Ring Ring 2011, Drugo veče: Sainkho Namtchylak/ Svetlana Spajić/ Mia Zabelka i Gramosteanj, Dom Omladine Beograda, 15 April 2011.

Moj dinamični rokenrol život ponekad je odgovoran za ogromna odricanja i propuštanja događaja koje pošteni ljudi čekaju čitav život a kasnije o njima pišu knjige i podižu im mauzoleje. Tako recimo večeras propuštam retko, da ne kažem jedinstveno pojavljivanje Alejandroa Jodorowskog pred beogradskom publikom, propuštam nastupe Mary Halverson trija i Kammerflimmer Kollektiefa na trećoj večeri Ring Ring Festivala, a propustio sam i prekjučerašnje otvaranje Ring Ringa i nastupe Ursa Leimgrubera, te Sainkho Namtchylak.

 

Za Sainkho mi je možda bilo i najteže što je propuštam, objašnjavajući svima koji su hteli da me slušaju da je u pitanju „boginja“ i „Marija Kalas narodne pesme“, roneći gorke suze i škrgućući gnevno zubima u snu. Prokleti rokenrol, imaće mnogo toga da objašnjava kad se dignu kuka i motika.

 

Bilo kako bilo, srećan raspored zvezda u sadejstvu sa finansijskim kriziranjima širom zemaljskoga šara udružili su se da mi podare još jednu šansu da svedočim nastupu Sainkho Namtchylak u rodnom mi gradu, pa sam sinoć tako imao prilike da je vidim u kolaboraciji sa još dve, doduše mlađe, ali renomirane muzičke udarnice.

 

Staviti Svetlanu Spajić i Sainkho Namtchylak na istu binu potez je dostojan genija. Jasno, on je i posve logičan – nema ničeg prirodnijeg od spajanja dve među najboljim pevačicama koje danas uopšte rade u polju tradicionalne muzike, jednu sa statusom žive legende, matrijarha čitave scene i drugu koja je regionalni šampion i na dobrom putu da se i sama ovenča krunom vladarke sveta u godinama koje dolaze. Ring Ring je i prethodnih godina imao inspirisana uparivanja domaćih izvođača i renomiranih svetskih zvezda improvizovane ili tradicionalne muzike ali nije preterano reći da je ovo bilo do sada najvisokoprofilnije.

 

Spojiti dve tradicije i dva pristupa pevanju možda i nije lak zadatak. Tuvanski pastirski folk i sprsko brdsko dovikivanje imaju i sličnosti i razlika, ali tvrdoglavo držanje za samo jednu formu, sa bilo koje strane, jasno je, ne bi bilo od koristi nikome. Srećom, ovde nismo imali posla sa nekakvim zatucanim, konzervativnim izvođači(ca)ma.

 

Naprotiv, ako postoji jedna jasna zajednička karakteristika koja spaja Svetlanu i Sainkho (pored toga što su u svetskom vrhu po onome što rade), to je da obe imaju potpuno otvoren pristup narodnoj muzici čiju prošlost baštine u sadašnjosti kako bi joj obezbedile budućnost. Sainkho je uostalom čuvena po svom slobodnom mešanju tradicionalne muzike sa avangardom i improvizacijom (pa i lakim teatrom), a Svetlana je ne samo pevačica sposobna da nam pruži sve od klasičnog alta do prljavog, planinskog poja, već je i aktivno zainteresovana za tuđe muzičke tradicije i izraze.

 

Uostalom, ako teorija laže, praksa ne laže, već sam početak nastupa je bio jasan manifest želje da se radi zajedno: Sainkho sa grlenim dronom tuvanske visoravni, Svetlana sa krešendima izlomljenim lelekom: „Oj Sainko, tuvanska đevojko, pevaj jako i pevaj duboko!“

 

Humor i razonoda nisu nužno sastojci koje ozbiljan, namrgođen ljubitelj avangardnih muzičkih sadržaja želi da vidi u koncertnoj ponudi kad plati kartu i sedne da konzumira umetnost. Nije to samo zato što je svoj život bazirao na askezi od veselja i setnim uspomenama na danas odsutne erekcije. Humoristički elementi u ovoj muzici prečesto su samo nervozni gestovi koji treba da zasene prostotu i skrenu joj pažnju sa činjenice da izvođači zapravo nemaju mnogo poverenja u ono što rade. Al’laha mu, nije preterano reći da sam svojevremeno propao kroz zemlju slušajući Borisa Kovača kako je na jednom koncertu provlačio kabaretski stendap, iako barem njegova muzika nema problem sa ubedljivošću niti se njezin autor ikada mogao optužiti za neverovanje u istu.

 

No, Svetlana i Sainkho srećom sa humorom nisu preterivale i zapravo je posle nekoliko stihova koje je Svetlana otpevala na početku, ostatak nastupa bio sasvim lišen verbalnog, oslanjajući se samo na zvuk, vokalizacije, šumove ritam, harmoniju…

 

Azijske skale i nežne melodije umeju dobro da sednu uz dinarska zapomaganja i trilerima bogato pevanje. Obe pevačice dobro su razumele onu drugu, preplićući dovoljno srodne ali i dovoljno različite melodijske linije da se kombinovanje tradicija i izraza dovede u onu zlatnu sredinu gde razlike proizvode ugodnu napetost u kojoj se sličnosti skladno dopunjuju. Naravno, Sainkho je ulaskom u grleno pevanje sa avetinjskim harmonicima stvari vrlo brzo pogurala ka obzorju transcendentnog gde se Svetlana dobro snalazila sa svojom pesmom, ali pravi kopernikanski preokret nastupio je kada je Svetlana preuzela ulogu tuvanske čobanice i pokazala da je njena priča (i demonstracija) od prošle godine o tome da se „malo razume“ u grleno pevanje bila ozbiljan slučaj skromnosti. Način na koji je ona sinoć sa lakoćom držala dugačke harmonike i modulirala sopstvenim ustima i tuvankino pevanje bio je za strahopoštovanje.

 

Sainkho je tokom ovog nastupa bila, kako već to zna da bude, nasmejana i raspoložena ali nije da smo od nje dobili izvođenje života. Zadovoljna time da se igra dobro znanim tehnikama, tuvanka je za sledeću pesmu dohvatila bubanj i u njega udarala, filujući atmosferu malim kricima i jednostavnim melodijama. Svetlana ju je pratila na drobuljama, da bi postupno obe žene prešle iz pevanja u nemušte vokalizacije, kombinujući jednostavni ritam bubnja sa dahtanjima, režanjima i lajanjima, a sve na oduševljenje publike.

 

Po Svetlaninom odlasku sa bine, Sainkhoi se pridružila austrijska avangardna violinistkinja Mia Zabelka. Miu smo gledali prošle godine na istom ovom festivalu u nastupu koji nije bio previše interesantan, mada je to bilo najpre na ime nesnalaženja legendarnog bubnjara Pavela Fajta sa improvizovanim formama. No, Mia i Sainkho su sinoć uspostavile mnogo uspešniji odnos pa je žensko pismo koje smo mogli da čujemo bilo znatno prijatnije za konzumaciju. Ne da smo imali posla sa nekakvim otvaranjem novih horizonata, Sainkho i Mia su pružile jednu kompaktnu improvizaciju dobro razumejući kada treba da se dobacuju samo komadićima zvuka, a kada da puste harmonijama da same od sebe pronađu put do smisla, no sve je to bila uglavnom standardna improv ponuda za ovakve prilike. Zabelkina električna violina mi nije baš najomiljeniji instrument na svetu – naravno moguće je da je to samo moj izraženi snobizam i insistiranje da akustična violina po definiciji ima „pravi“ zvuk, dok su kompresija i distorzija što stižu kroz pikap tek nezgrapna aproksimacija istog – ali barem je njena svirka bila sasvim na mestu, sa pravim odabirom kada da se svira kroz gestove a kada da se tonovima omogući da dišu. Nešto manje ubedljivo bilo je Miino glumatanje i pevanje, jedan uobičajen pokušaj avangardnog muzičara da demonstrira kako njegova muzika nije tek cerebralni akademski opit već da dolazi iz duše, no dobro, nije bilo ni previše iritantno (osim mom prijatelju Mićunu koji je gunđao o tome kako je, pored svega Mia i u vrhu kandidatkinja za najgore obučenu ženu milenijuma). Kada je Sainkho pozvala i Svetlanu da im se pridruži imali smo priliku da u finalu koncerta čujemo još jednu spontanu kompoziciju, u kojoj je najstarija i najiskusnija izvođačica na bini dopustila mlađim koleginicama da povedu priču, a što su ove sjajno iskoristile. Sainkho je inspirisanu igru distorzirane violine i Svetlanine jeke diskretno farbala dubokim grlenim brujanjem i ovaj nastup je do svog kraja doskakutao nadahnuto i više nego prijatno. Kako već rekoh, bez previše revolucionarnih momenata ali sa dovoljnom količinom lepote da nam srce bude puno.

 

Sala Pogona Doma Omladine se potom malčice ispraznila, dok su iz nje izašli surovi avangardisti, a zamenili ih beogradski Cincari. Gramosteanj iz Makedonije su najvažniji ondašnji, a uzgred i balkanski, sastav koji se bavi izvođenjem tradicionalne cincarske muzike, pa smo sinoć imali ful program u vidu zastava, narodnih nošnji, čobanskih štapova, uvoda na cincarskom koga je prevodila predstavnica Društva srpsko-cincarskog prijateljstva itd.

 

Jedno je sigurno, Cincare ne treba zvati Vlasima, kako sam ja u jednoj prilici nesmotreno učinio. Iako se ova dva termina u određenoj meri preklapaju, Gramosteanj već i imenom sugerišu da pripadaju cincarskoj populaciji poreklom sa planine Gramos (Makedonci je zovu Грамуща) na granici Albanije i Grčke, tako da je njihova muzika iako je i sami u nekim pres materijalima nazivaju vlaškom, ipak posebna na svoj način.

 

Da ne detaljišemo jer je moje poznavanje balkanske narodne muzike ionako zanemarljivo. Gramosteanj su sastav od deset muškaraca i jedne žene koji svoje uglavnom čobanske ljubavne pesme izvodi sa velikim entuzijazmom. Kao i većina muzike nastale u planinama, ni njihove pesme nisu karakterisane složenim harmonijama i kompleksnom horizontalnom strukturom, već pre svega snagom višeglasnog unisonog pevanja, sa mnogo ponavljanja. Nije da ovde nema neobičnih ritmova, uostalom, južni krajevi su poznati po svojim neparnim metrikama i čudnim naglašavanjima, pa su neke od pesama bile lepo poigravanje sa ritmom i percepcijom vremena. Uobičajen metod pitanja i odgovora i ovde je često u upotrebi, mada je ređe bio slučaj da jedan solista predvodi ostatak grupe. Umesto toga Gramosteanj su se najčešće delili na dve polovine, hipnotišući naizmeničnim linijama sa mnogo krešenda i lepih melodija. Harmonijski, ovde je bilo i nekoliko iznenađenja, momenata disonance u kojima je slušalac dekoncentrisan dok pokušava da utvrdi koji je od suprotstavljenih tonova onaj „glavni“, a ovi su trenuci nastupali uglavnom kada bi se muškarci uhvatili za ruke ili ramena i, dok bi jedina žena u ekipi čuvala zastavu, plesali ukrug po bini, prateći pevanje nama na Balkanu tako bliskim koracima napred, nazad, uz dizanje nogu i povremeno trupkanje.

 

Bilo je sjajno, a iako se publika tokom nastupa sve više osipala, oni koji su ostali do kraja nisu krili svoj entuzijazam. Kada je na posletku grupa sišla sa bine a na nju se popeo solista u ženidbenoj nošnji koji je izveo još tri pesme, među njima najpoznatiji cincarski ljubavni hit (koji verovatno zna svako ko je ikada nogom stupio na Balkan), Krek Dzone Krek, bilo je tu i dizanja ruku u publici i horskog pevanja. Nisam Cincar, nisam čak ni Vlah, ali sinoć sam uživao.