Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-04-2021

Juče je bio još jedan Bandcamp Friday i… ove stvari će me oterati na prosjački štap. Kako je to fer da u vreme najveće krize koju svet proživljava u poslednjih sto godina izlazi ovoliko dobre muzike?

Pretpostaviću da je njemački Wiedergänger jednočlan bend ali ako jeste, debi album ovog projekta, Cult Of Extinction prilično odskače od prosečne jednočlane blek metal ponude bilo koje nedelje. Album je preterano pripljeskan u masteringu i zbog toga se teško sluša, ali je muzika zapravo zanimljiva sa atmosferičnim blek metalom koji ima jedan spektar atmosfera, što ide znatno dalje od pukog shoegazea sa blastbitovima. Bend ima i svoj karakter i identitet, a koje u dobroj meri kreira i zanimljiv pristup pevanju i da ovo nije masterovano ovako glasno, slušao bih ga mnogo više. Zaslužuje pažnju:

https://wdrgngr.bandcamp.com/album/cult-of-extinction

Indonežani Choria su otišli još korak ili dva dalje u smeru post-blek metala na novom albumu, A Dismal Repertoire i svakako možemo pričati o sazrevanju u odnosu na njihov prvi album od pre par godina. Kompozicije ovde jesu zrelije, nabijene emotivnom dramom i šugejzerskom atmosferom, ali produkciju nisam siguran da baš volim. Choria su ovde jako komprimovani i mada to muzici daje snagu, odsustvo dinamike meni naprosto isključuje uši posle vrlo kratkog vremena. Ako niste tako nezgodni kao ja, poslušajte, Choria svakako imaju šta da ponude:

https://choria.bandcamp.com/album/a-dismal-repertoire

Češki blek metalci Stíny plamenů su snimili demo sa gomilom starih pesama (dobro, pet starih pesma) i nazvali ga Staré skladby. Bend postoji od kasnih devedesetih i ove pesme svakako imaju taj malo starinski, naiviniji ali simpatičan pristup blek metalu, ali uz sve benefite današnjeg visokog nivoa sviračkih veštona članova i pristojnu produkciju. Bend ovo naziva „eksperimentalnim“ demom, valjda da vidi da li ima interesovanja za ove stare pesme u novom ruhu, pa, evo, budite deo eksperimenta:

https://stinyplamenu.bandcamp.com/album/star-skladby

Rusi Хандра kažu da je za sve nas rezervisano mesto u kazanu, a i album im se zove Место В Котле, pa ne treba previše mašte da se ovo prepozna kao satanistički blackened thrash metal sa malo death metal začina. Хандра se dosta snalaze u ovoj kombinaciji, nudeći muziku sa lepim rifovima i raznovrsnim aranžmanima a to da im u zvuku – pogotovo kod bubnjeva – fali malo življe dinamike nije tako strašno. Meni se ovo veoma dopada sa svojim naglašeno zlim stavom i srazmerno razgovetnim pesmama:

https://handra.bandcamp.com/album/-

Belgijaski Perkolator sviraju „black’n’roll“ a koji se od blackened rock’n’roll zvuka razlikuje time što je više metal, ali i više pank. Zbunjujuće? Možda na papiru ali kad čujete Demo (2021) shvatite odmah da je ovo blek metal koji voli da se zeza i da ide na žurke, gde će da uvaljuje nepristojne ponude i ženskom i muškom, radije nego da kontemplira o samoubistvu. Na tim žurkama se, sudeći po naslovima pesama (Necrowhisky, Burned Exhaust Prick) rade strašne stvari ali ova kombinacija Motorheada, Bathory i skandinavskog hardkora je meni vrlo prijala:

https://thetrueperkolator.bandcamp.com/album/demo-2021

Skoro su četiri godine otkada je švajcarski jednočlani projekat Pure izdao poslednji album, pa na novoj, takoreći povratničkoj ploči, Seeds of Despair treba očekivati osvežen zvuk i novu energiju. I svakako, čuje se da Sergio Da Silva ovde pravi značajan napor da poveže sirovi blek metal sa modernijim, atmosferičnim tendencijama i da pesme imaju svoje identitete i različite pristupe. Respekt, mada je za mene sam zvuk previše bučan da bih ovo mogao da duže slušam, ali neću Pureu zanijekati identitet i energiju:

https://pureblackmetal.bandcamp.com/album/seeds-of-despair

https://satanath.bandcamp.com/album/sat308-pure-seeds-of-despair-2021

Hinterkaifeck su iz Australije i mada nominalno sviraju blek metal, njihova muzika, na prvom albumu Iniquitous Foul, pored divljačkog blek metal prebijanja nudi i dimenziju sludge i hardcore punk senzibiliteta. Moram da priznam da su me osvojili posle svega par minuta jer je Iniquitous Foul, kad uhvati zalet, kao da slušate neki britanski hardcore thrash bend iz osamdesetih (Concrete Sox, Heresy, Electro Hippies…) kako otkriva blek metal i nastavlja da jebe kevu bez stajanja. Odlična atmosfera, prljav ali idealan zvuk, dobri rifovi i pesme, veoma, veoma dobro, a još i sami birate koliko biste da platite. Ko ovo ne kupi stvarno treba da razmisli o svojim životnim prioritetima:

https://hinterkaifeckbm.bandcamp.com/album/iniquitous-foul

Mondocane je švedski blek metal projekat – iako bi se po imenu nagađalo da je italijanski. Muzika je, kako to kod jednočlanih bedova vog tipa ume da bude, jednostavna, ali na prvom EP-ju, takođe nazvanom Mondocane, sasvim pristojna. Autor ovom daje etiketu „mauling black metal“ i zaista se radi o blek metalu koji piči napred i bije. Monotono, ali slušljivo, a treća pesma je i najkompleksnija i najambicioznija:

https://mondocaneofficial.bandcamp.com/album/mondocane

Brazilski antifašistički blek metal projekat Tiffo ima dopadljiv singl sa dve pesme, Mito, você é o próximo​.​.​. S obzirom šta se u Brazilu trenutno događa, čovek ne može da saoseća sa njima, a muzika je ovde dobra, melodična i emotivna, ali žestoka i brza. Sami birate cenu a ovo je vrlo lepo:

https://tiffocrust.bandcamp.com/album/mito-voc-o-pr-ximo

Norveški Nocturnal Breed ima novu kompilaciju, The Whiskey Tapes Poland sa čak 16 pesama (dobro, jedna je intro koji ćete uvek preskakati) prirodnog, neprskanog blackened thrash metala koji obrađuje neke metal klasike. Ovo je razovrstan i dosta zabavan materijal koji se u dobroj meri preklapa sa ranijim Whiskey Tape kompilacijama, ali je uvek lepo čuti kako Nocturnal Breed sviraju metal Church, Nazareth, W.A.S.P. ili Anthrax. Ako do sada niste slušali Nocturnal Breed u trubjut modu, ovo je obavezno:

https://nocturnal-breed.bandcamp.com/album/the-whiskey-tapes-poland

Paezor iz Sjeverne Karoline su na novom EP-ju, Cursed Abominations vrlo solidni. Ovo je sirov, energičan blek metal (na ivici grindcorea, slušajte Bringer of Eternal vengeance and Fire) bez mnogo filozofije, uzimajući skandinavske predloške kao polaznu osnovu a onda sve umotavajući u jednostavne ali ne primitivne aranžmane. Čukački, brzo, žestoko, sirovo, za moj ukus idealno, a pošto su prva i poslednja pesma intro i autro, naplaćivanje svega dva dolara za sve propisne pesme je sasvim kul (edit, u međuvremenu je cena promenjena na „daj šta daš“ a što je još bolje):

https://paezor.bandcamp.com/album/cursed-abominations

Brazilci Amplexus Mortem svoju muziku zovu „Occvlt Extreme Black Metal“ ali nije ovo toliko esktremno i više vuče na tu okultnu stranu. Hoću reći, prvi album benda, posle gomile singlova i EP-jeva u poslednje dve godine, The Eleven Seals of Azerate je kolekcija disciplinovanih i kinematičnih blek metal komada sa tom okultnom dimenzijom i mada to zna da bude i melodičnije nego što ja preferiram, sasvim je korektno:

https://amplexusmortem.bandcamp.com/album/the-eleven-seals-of-azerate

Zato je španski jednočlani bend Gzekhratüs vrlo ambiciozno nastrojen na EP-ju Enter the Morbid Obscurity. Ovo su samo dve pesme, ali enigmatični M. uspeva da se prošeta širokim spektrom blek metal pristupa, od energičnog zakucavanja do emotivne, atmosferične ode samom Luciferu u drugoj pesmi. Sami birate cenu. Fino.

https://triangulumignis.bandcamp.com/album/enter-the-morbid-obscurity

Unmoral su još jedan melodičan a pomalo sirov blek metal duo, ovog puta iz nemačke. EP „I“ kojim započinju svoju diskografsku karijeru nema bogznakako mnogo originalnih elemenata ali nudi taj neki savremeni, emotivni blek metal zvuk bez upadanja u baš totalni shoegaze, sa iznenađujuće prominentnom bas-gitarom u miksu i kvalitetnom svirkom. Ovakvih bendova, istina je, danas ima kud god se čovek okrene ali Unmoral su sasvim solidni:

https://unmoral.bandcamp.com/album/I

First Strikes je kolekcija prva dva EP-ja teksaških blek metalaca Sadistic Force i kako je ovo zapravo dobra i maštovita kombinacija black metala i thrash metala, vrlo je vredno slušanja za svakog ko voli zle, napaljene rifove, ali i nešto atmosferičnije melodije. Sadistic Force su zapravo vrlo prijemčivi i imaju mnogo lepih tema a ovo izdanje sadrži i obrade Judas Priest i Turbonegro, da bude jasno u kom se opsegu kreću interesovanja Teksašana:

https://mercenarypress.bandcamp.com/album/first-strikes

Rusi Mescera su melodičniji i prijatniji u nekom konvencionalnom smislu, a njihov blek metal na EP-ju And Then Disasters Came In The Fog spakovan je u tri dobro napisane, melodične ali energične pesme sa odličnom produkcijom. Veoma primamljivo:

https://mescera.bandcamp.com/album/and-then-disasters-came-in-the-fog

Salcburški Plaguepreacher sebe nazivaju mizantropima, kažu da su bend osnovali da izraze svoje „totalno gađenje nad ljudskom rasom i njenim perverzijama“ ali muzika na EP-ju Terracide je zapravo prijatan, disciplinovan blek metal koji niti preteruje sa ekstremnošću niti je posebno originalan. Ovo je naprosto simpatično, uredno, ne sad nešto izuzetno maštovito ali korektno i lepo producirano:

https://plaguepreacher.bandcamp.com/album/terracide

Rusi Olhava samo štancuju albume. Prošli smo slušali u Novembru, a novi, Frozen Bloom, je upravo izašao i počinje pesmom od dvadeset minuta. Atmosferični post-blek metal je i dalje ime igre i koliko god da je ovo meni preslađeno, moram da ponovo ispoštujem ljude za kvalitet, posvećenost, žanrovsku doslednost. Frozen Bloom je ploča u kojoj je lako izgubiti se, lutati satima među tim ledenim shoegazerskim harmonijama i ništa ne misliti. Lepo, nežno, ali i žestoko:

https://olhava.bandcamp.com/album/frozen-bloom

Phreneticum je projekat iz, kako kaže izdavač, Satanath Records, „najdubljeg dela istoka Nemačke“. Praktično Rusi! Album Der Stille Zerfall kojim nam se bend predstavlja je odličan primer atmosferičnog blek metala koji se ne oslanja sasvim na šugejzerske melanholije i nežne harmonije već ima u sebi i malo zla. Tek toliko da zamiriše, rekao bih, no i to je dovoljno pa je Der Stille Zerfall ploča koja uspeva svoju monotoniju i dinamičku zaravnjenost da stavi u službu muzike što ipak ima nešto više od jedne dimenzije:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat310-phreneticum-der-stille-zerfall-2021

Srećom, za mene koji više volim siledžijski nego osećajni blek metal tu je novi Wode. Burn in Many Mirrors je izašao za 20 Buck Spin i to je, po običaju, garancija ne samo kvaliteta već i jednog svežeg, nestandardnog pristupa ekstremnom metalu. Izdavač je par meseci unazad hajpovao ovaj album i ne bez razloga jer su Wode ovde veoma dobri. Ovo je blek metal koga zabole ćuna za žanrovsku lojalnost i njihov blek metal je ovde divljačniji, ali i neposredniji a onda na momente i „heavymetalskiji“ od onog što u proseku nude kolege. Wode se vode idejom da ne treba komplikovati kad je jednostavno zapravo savršeno efektno ali njihove pesme nisu samo ređanje žanrovskih klišea već zvuče kao da izlaze iz podsvesti i svaka će imati po jedno ili dva iznenađenja koje će na prvo slušanje sasvim resetovati sve što ste do tada mislili o albumu. Jako dobro, kako smo i očekivali i podsećanje da 20 Buck Spin drže nestvarno visok nivo kvaliteta.

https://listen.20buckspin.com/album/burn-in-many-mirrors

Hajdemo sada na sporije, teže, psihodeličnije muzičke forme: stoner, doom, heavy psych itd. Abel Blood iz Nju Hempšira na EP-ju Keeping Pace with the Elephants nudi vrlo prijatan lo-fi stoner rok. Ništa ambiciozno ili komplikovano, ovo je kolekcija pet lepih faziranih komada koji ne idu dalje od nekih svojih inicijalnih ideja, ali su dopadljive, simpatično psihodelične i lepo cure. Na omotu su slonovi a trenutno je cena setovana na „koliko date“ pa požurite:

https://abelblood.bandcamp.com/album/keeping-pace-with-the-elephants

A Poljaci  o.d.r.a ga ODRAŠE. EP Duhgör ima samo tri pesme ali ovo su tri odlične pesme teškog doom metala izmešanog sa melodičnijim post-pank zvukom.  o.d.r.a su maštoviti i vrlo lepo kombinuju različite uticaje za zvuk koji je prepoznatljiv, blago i nostalgičan na momente – slušajte drugu pesmu kako je melanholična i jednostavna, a bend se onda vraća preteškom metalu u trećem, epskom komadu dužem od četrnaest minuta. Sve ovo je odlično napisano i prepuno odlične dinamike, tenzija, opuštanja, krešenda… Izvrsno:

https://odra.bandcamp.com/album/duhg-r

Liquid Sound Company je odličan teksaški psihodelični projekat gitariste Solitude Aeturnus, Johna Pereza. Ovaj projekat radi već četvrt veka a Psychoactive Songs For The Psoul je njegov četvrti album i jedna lepa, mekana i prijatna ploča gitara koje pevaju i glasova koji pevuše. Ako slučajno nije bilo jasno iz imena benda, ovo je muzika koja se u velikoj meri oslanja na psihodelična iskustva izazvana, jelte,  „esidom“ i time se uključuje u decenijsku tradiciju koja je porodila neke od najvoljenijih ploča rokenrola. Liquid Sound Company rade sjajan posao i Psychoactive Songs For The Psoul je zrela, vrlo dostojanstvena ploča prelepog gitarskog rada ali i vrlo umešno napisanih rok pesama koje orijentalne motive koriste na najbolji način. Prelepo:

https://liquidsoundcompany.bandcamp.com/album/psychoactive-songs-for-the-psoul

Nemački Servants To The Tide na svom prvom, istoimenom albumu nudi tužan, ali epski doom metal koji, kako i deskripcija na Metal Archives kaže, kontemplira o tmini, očaju, samoći… Sve je to vrlo dramatično i tužno ali na jedan teatralan, pompezan način i ovo je simpatična, vrlo „žanrovska“ ploča za ljubitelje Candlemass ili Atlantean Codex. Ima ovde dosta te nemačke kič-dimenzije koja će nekome biti previše cheesy a nekome zapravo glavni element privlačnosti Servantsa. U svakom slučaju ovo je iskreno i korektno urađeno sa dosta folk detalja koji su simpatični:

https://servantstothetide.bandcamp.com/releases

Švedski sludge-doom nasilnici Iron Pike imaju lep presek svog rada na kompilaciji Hell Will Always Find Its Way Home. Bend ima jako tvrd, za moje uši i pretvrd zvuk sa gitarama koje su iskompresovane u betonske blokove, ali su pesme zapravo vrlo raznovrsne i zanimljive, predstavljajući Iron Pike kao interesantan entitet sa više lica i promišljenim spajanjem melodije i težine. Cena je za sada koliko date:

https://ironpike.bandcamp.com/album/hell-will-always-find-its-way-home

CZARUSn su tri momka iz Arkanzasa koja, uprkos bizarnom imenu za svoj bend, sviraju prilično dobar rokenrol. Whiskey for the Funeral E​.​P. 2021 je dobra demonstracije njihovog kombinovanja stoner roka, psihodelije i panka, pa se ovim materijalom pokriva publika u rasponu od Black Sabbath do Misfits. A to je prelep raspon. CZARUSn ne mogu da se pohvale sad tu nekom skupom produkcijom, ali njihova muzika ima puno karaktera i milina ju je slušati:

https://czarus1.bandcamp.com/album/whiskey-for-the-funeral-e-p-2021

Pravi užitak za moje uši predstavlja eponimni debi norveškog prog-doom benda Draken. Ovi momci zvuče istovremeno prljavo i spontano a da su pesme zapravo suptilno komponovani komadi dobrog rokenrola koji ima i gruv i teme i zanimlive atmosfere, i dobar tempo… Sve! E, sad, što se tiče samog zvuka, Draken nekako uspevaju da budu i glasni i tihi u isto vreme, i to u najgorem smislu, nudeći miks u kome je gitara pretiha ali i master koji nema baš puno dinamike. Da pesme nisu ovako dobre, ne bih se trudio, ali jesu, dođavola, jesu:

https://drakentheband.bandcamp.com/album/draken

GBVRH su rodno izmešana doom ekipa iz Moskve a njihov novi singl, Sacrifice ima dve lepe pesme. Naslovna je autorski komad i nudi malo manje od pet minuta šmekerskog doom metala, dok je sa druge strane odlična obrada Danzigove Am I Demon. Ne znam baš da li bih dao sedam dolara za dve pesme ali lepe su:

https://gbvrh.bandcamp.com/album/sacrifice

Uncle Woe imaju šašavo ime, ali takvi su kanađani, šašavi. Ovo je inače vrlo solidan studijski stoner-doom projekat a što ćete potvrditi slušajući najnoviji EP, Don’t Look Down. Ovo je masivan produkt, sa tri pesme koje u sumi traju oko 25 minuta a od kojih je srednja, instrumentalni, vrlo kinematski interludij, That’s Not the Sun, sama dugačka skoro tri i po minuta. Uncle Woe su bend sa dosta suptilnosti i supstance i nisu samo mašina za rifove, ali se i paze da se ne izgube u širini vizije pa su im pesme, bez obzira na dužinu i slojevitost bazirane pre svega na kompulzivnosti gruva i žalosnoj, ali dostojanstvenoj atmosferi. Lo-fi užitak za koga sami određujete cenu ako se odlučite na kupovinu:

https://unclewoe.bandcamp.com/album/dont-look-down

Iako Rusi Doomswagger imaju „doom“ u imenu, njihov prvi EP, Mental Corrosion je više stoner/ desert rock/ southern groove nego doom. Ne da je to nešto negativno, ovo su četiri poletne, a heavy pesme dobrih rifova i solidnog kvaliteta svirke i produkcije. Doomswagger se ne gađaju nekakvim avangardnim ambicijama već vole da sviraju glasno i energično i to je sasvim korektno:

https://doomswagger.bandcamp.com/album/mental-corrosion

Stone Rebel nam prvi April čestitaju kolekcijom Crystal Collection. Ako do sada niste kupili ni jedan album ovog francuskog psihodeličnog, instrumentalnog projekta, ovo izdanje, a koje se nudi po ceni koju sami odredite, je sasvim idealna polazna tačka. Ljudi ionako izbacuju albume svakog meseca, pa je ovo svakako lep način da poslušate šta se tu dešava i odredite koliko je bitno da pratite njihov rad. Meni Stone Rebel uvek prijaju i ovo je bez sumnje esencijalno slušanje:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/crystal-collection

Ruski КНУТ nema veze sa metalcore bendom Knut iz Švicarske. Ovaj КНУТ je ćiriličan i na svom demu, isto nazvanom КНУТ ima dve pesme glasnog, lepog stoner roka. Ne mnogo komplikovano ali sa dosta dobrih ideja i izvedbom koja je energična i ubedljiva, КНУТ nam se preporučuju po ceni koju sami odredimo i vrede da se zabeleže i za ubuduće:

https://knutstm.bandcamp.com/album/-

Space Huns su, očigledno, Mađari i sviraju poluimprovizovani space-rock. Dakle, psihodelični džemovi kakve smo već navikli da volimo kod Mađara? Apsolutno. Tales of Huns je EP sa tri pesme i dvadesetak minuta solidne instrumentalne muzike koja ima lepu psihodeličnu atmosferu i prijatan, topao zvuk. Sami određujete cenu za ovaj komad rasviranog spejs roka:

https://thespacehuns.bandcamp.com/album/tales-of-huns

Irski atmosferični doom metalci Soothsayer imaju solidan živi album ove nedelje. Live in Malta je snimljen pre dve godine i mada se ne radi o najčistijem živom snimku svih vremena, hipnotički elementi muzike ovog benda su netaknuti i možda čak i pojačani malo mutnijim zvukom. Četiri pesme, mnogo jeke, odlično:

https://cursedmonk.bandcamp.com/album/live-in-malta

Već sam više puta rekao da nisam baš primarana publika za gothic doom, pa Sinamort iz Litvanije nisu svoj prvi album, The Idle Veil namenili meni, ali ako više od mene volite melodične gitarske teme i muškarce koji zvuče kao da plaču dok pevaju, verujem da se na ovom albumu ima šta čuti. Ima ovde i „ekstremnijeg“ zvuka, sa jasnim naklonima death doom smeru i to je meni odmah bliže i prijatnije za slušanje. No, Sinamort svakako imaju ambiciju da se ne zabiju u jedan žanrovski ćošak i njihov album pokriva različlite teritorije i oblasti. Poslušati:

https://sinamort.bandcamp.com/album/the-idle-veil

Još Mađara? Naravno! Psychedelic Source Records i ove nedelje imaju novo izdanje a The Mo’some Sessions je zapravo kompilacija sa različith sešnova koje su radili bendovi povezani sa ovom ekipom. Dakle, ovde dobijamo pet komada psihodeličnog spejs roka i džemovanja od strane grupa kao što su Satorinaut, Lemurian Folk Songs, Pilot Voyager itd. i valjda je već jasno da je ovo esencijalno da se sluša i kupi po ceni koju sami odredite. Psychedelic Source Records konstantno nude odličan materijal po praktično nikakvoj ceni i ispunjavaju mnoge moje potrebe za tripoznom, spontanom muzikom. Srećan sam što postoje:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/the-mosome-sessions

Čileanci Arteaga su bili vrlo dopadljivi i na prethodnim izdanjima (ovde i ovde) pa je i na Season of the Witch Chapter Two njihova kombinacija fuzza, gruva, psihodelije i teškog roka potentna i prijemčiva. Ovo izdanje sada ima šest pesama i traje, bogami, duže od sat vremena. Nije to malo ali Arteaga uglavnom uspevaju da opravdaju poduža trajanja pesama i ponude prijatan, udoban psihodelični stoner program. Gitare su i dalje znatno bolje od pevanja ali to pevanje bendu daje i određeni karakter. Poslednja pesma, Holocausto Cannibal je osam i po minuta prelepe kinematske psihodelije sa sve saksofonom. Fino:

https://arteaga.bandcamp.com/album/season-of-the-witch-chapter-two

Da ostanemo u Južnoj Americi pomoći će nam White Canyon & The 5th Dimension. Ovaj duo iz Brazila na svom novom albumu, Spectral Illusion nudi izuzetnu psihodeliju, spajajući pop senzibilitet sa bučnim, avangardnim dronovima, umešno ubacujući u mešalicu Velvet Underground, Cowboy Junkies, space rock, pa i malo shoegazea, a da se ne zaboravi sasvim na stoner komponentu pomažu pesme poput monumentalne Endless Sea. Da budem iskren, meni je već dovoljno da čujem gitaru Léa Gudana kako se ugiba pod masom efekata koju je na nju stavio i da budem u Nirvani i zaista se čuje da je ovo studijski projekat koji počiva na eksperimentisanju i jednom gotovo ritualnom hvatanju u koštac prevashodno sa zvukom a onda i sa njegovim konstruktima. Prelepo. Obavezno:

https://whitecanyon5thdimension.bandcamp.com/album/spectral-illusion

Rusi Crust sami kažu da ne haju preterano za žanrovske međe pa je njihov novi album, Stoic, što se kaže, posvuda. Ovo je i moćan, težak sludge metal, i melanholičniji ali i dalje težak doom metal, i užurbani blek metal… Ima tu zaista svega ali bend uspeva da album ne zvuči kao nekakva kompilacija, povezujući sve prepoznatljivim karakterom i zvukom. Pritom, iako je u zvuk, u tehničkom smislu, jako nabudžen i glasan, ploča ima slojevitost i dinamiku. Crust su jako, jako dobri na ovoj ploči i zaslužuju mnogo pažnje:

https://crustband.bandcamp.com/album/stoic

A tu su i Francuzi Los Disidentes Del Sucio Motel čiju je kombinaciju stilova unutar neke šire definicije modernog roka teško obuhvatiti jednom rečju ali „progresiva“ mi se čini kao najmanje pogrešna. Novi album, Polaris, je kao da ste uzeli neki teški nafazirani stoner bend, Kyuss ili štogod, pa ga ukrstili sa nekim klasičnim grunge radom iz devedesetih (Pearl Jam, recimo), pa na to nakačili progresivne tendencije jednih Tool, zamešali malo Melvinsa i sve tako. Deluje frankenštajnovski ali Los Disidentes Del Sucio Motel ne zvuče kao da izvode laboratorijski eksperiment i njihova muzika pored sve te progresivne ambicije ima sasvim prirodan, nimalo usiljen senzibilitet. Generalno, ovo je suviše „melodično“ i „grandži“ za moj ukus, ali ima tu mnogo jako zdrave svirke i odlične atmosfere pa podstičem na slušanje:

https://lddsm.bandcamp.com/album/polaris

Za najizdržljivije, tu su Italijani Fuoco Fatuo sa svojim trećim albumom, Obisidian Katabasis. Fuoco Fatuo spajaju najsporiji, najmučniji (funeral) doom metal pristup sa death metal abrazivnošću za death-doom koji je veoma naporan za uho ali, mora se odmah priznati, i izuzetno impresivan. Ovo je muzika napravljena da vas natera na kolena i smrvi vam intelektualne brane jakim nasrtajem na čula kako biste u svoj tmini što je Fuoco Fatuo nude u šest dugačkih pesama na kraju nazreli belo svetlo. Veoma dobro:

https://fuocofatuo.bandcamp.com/album/obsidian-katabasis

Ubrzajmo sad. Dugovečni njemački trešeri Necronomicon – bend je aktivan još od polovine osamdesetih mada je gitarista i pevač Volker „Freddy“ Fredrich ostao jedini iz te postave a ostali muzičari trenutno u bendu su svi upali u poslednjih desetak godina – imaju deseti album, The Final Chapter i ne znam da li dramatični naslov ozvaničava kraj rada benda ili ne, ali ovo je sasvim pristojna ploča. Nema The Final Chapter sad neka velika iznenađenja da ponudi i ovo je uglavnom tehnički korektan, prijatan, pa i melodičan thrash metal sa mentalitetom osamdesetih (u pozitivnom smislu) i tehnologijom dvehiljadedvadesetih (takođe u pozitivnom smislu). Dakle, kvalitetno i dostojanstveno ako već ne naročito inovativno i sveže. Album ima čak dvanaest pesama i ko voli zvuk Necronomicon ima da se nauživa:

Devasted iz Kolumbije na svom drugom albumu, Demencia y Caos imaju ne samo dobar zvuk i napaljenu dispoziciju već i suludo brojnu reprezentaciju gostiju iz mase kolumbijskih metal bendova. To čini Demencia y Caos albumom koji je više od dobre thrash metal ploče jednog benda – ovo je i neka vrsta preseka stanja u kolumbijskom andergraundu u ovom momentu. I stanje je zanimljivo. Devasted imaju osoben zvuk i ne sviraju „thrash iz konzerve“ već muziku sa identitetom i karakterom. Dobra svirka, dobra produkcija, tipično južnoamerička energija, veoma dobro:

https://devastedthrash.bandcamp.com/album/demencia-y-caos

Rvački blackened thrash metal je već, jelte, žanr za sebe. Atomic Drop se za ovu priliku udružio sa Tongan Death Grip koji donosi masu rvačkih semplova i pankerski blek metal. Split album Extinguishing Hot Tags je brza, jeftina i prostačka zabava, kao i samo rvanje i vredi da se posluša:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/extinguishing-hot-tags

Finski Disembody su mnogo zabavni na svom prvom albumu (posle jednog EP-ja od pre dve godine), Reigniting Hellfire. Ovo je blackened thrash metal sa mnogo teatra i epske drame, slušajte samo prvu pesmu, Out for Blood, i Disembody zvuče veoma autentično sa zapaljivim rifčinama (Black Magic Doom!!!!!) i zvukom koji je, onako, prirodan, bučan, neupeglan i neprskan. Ovo je kao da Slayer u estetskom smislu nikada nisu napravili korak napred od svojih prvih demo snimaka, ali da su postajali sve bolji muzičari i meni je to, razume se, neodoljivo. Pesme su možda duže nego što bi trebalo ali su veoma dobre i ne mogu da se žalim. Ne propustiti:

https://disembodyband.bandcamp.com/album/reigniting-hellfire-2

Teksašani Steel Bearing Hand na svom drugom albumu, Slay in Hell imaju dobar zvuk i dobre rifove, umešno spajajući trešersku (pa i pankersku) komunikativnost sa malo death metal ekstremnosti. No, nakon prve dve pesme koje su baš hitovi, album ima ambiciju da kreira kompleksnije i duže komade i slušalac treba da bude spreman da se prebaci u „kompleksniji“ mod slušanja. Muzika je i dalje vrlo solidna a produkcija dobra samo se treba navići na ideju da nisu sve ostale pesme namenjene pijanoj šutki, pogotovo poslednji komad koji nudi više od 12 minuta doom-death bambusanja. Neujednačena ali interesantna ploča:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/slay-in-hell

Hightower iz San Franciska je negde između thrash metala, panka i stoner roka na svom prvom, istoimenom albumu. Ovo je interesantna kombinacija jer bend zvuči vrlo prirodno i ne drži se nekakvog žanrovskog čistunstva. Pesme su karakterne, energične i dobro producirane i bend vredi poslušati:

https://hightower.bandcamp.com/album/hightower-2

Poljaci Gotar su posle deset godina rada izbacili debi album i Cywilizacja śmierci je jedan pristojan, možda za nijansu i prepristojan thrash metal album kvalitetne, disciplinovane svirke i razgovetnog pristupa izvođenju. Kažem da su Gotar možda previše pristojni jer je ovo muzika u kojoj se jako pazi na tempo, na preciznost rifova, na svaki bubnjarski prelaz i ukras – ja to volim malčice brže i luđe ali pričamo o zaista malim nijansama. Gotar rade u sličnom modusu kao Testament (mada nemaju Testamentovu avangardističku glad) i uz vceoma dobru produkciju njihov debi je impresivna ploča:

https://gotar.bandcamp.com/album/cywilizacja-mierci

Kanadski Aphrodite su mi bili simpatični i na prošlom albumu, pa sam tako sa dosta pozitivne anticipacije čekao i na novi, pogotovo jer je naslovljen Orgasmic Glory. Mislim, spid metal PLUS orgazmi? Što bi rekli u onoj reklami – neprocenjivo. Pevačica Tanza Speed i dalje ima jedan karakterističan stil na koji se morate navići jer njen glas zvuči mekano i uvek na ivici falša a što daje svemu jednu pankersku notu. A koja se opet lepo uklapa uz melodične, brze pesme što ih piše Jo Speed. Ovde je svirka još žešća nego na prošloj ploči i mada sam i tada pisao o vokalu i pitao se da li će Tanza da se popravi na idućem ne bi li ga izdigla na nivo klasika, sada znamo da neće ali i da to više nema mnogo veze. Orgazmična slava je takva kakva jeste, nesavršena ali draga:

https://aphroditemetal.bandcamp.com/album/orgasmic-glory

Vrlo solidan D-beat pank sa malo metal preliva stiže nam iz Brajtona sa EP-jem Apoplectic Now sastava Ferox Fucking Ferox. Ovo je vrlo lepo utemeljeno u tradiciji britanskog D-beata sa jasnim dugovima bendovima poput Doom i Hellbastard, zvuči autentično i lepo se potroši. A sami birate cenu:

https://feroxfuckingferox.bandcamp.com/album/apoplectic-now

Kad smo već kod D-beata, vankuverski Konform na albumu (EP-ju?) Konform nude vrlo tipičan D-beat pank, koji zvuči kao da je mogao nastati bilo kada u poslednjih trideset godina. Ali prevashodno kao da se rodio negde devedesetih, između radova Discard i Disfear. A što je sva preporuka koja je potrebna. Kanađani-koji-zvuče-kao-Šveđani su ovaj album snimili još pre pola decenije al tek sad je smiksan i evo ga, za pare koje sami odaberete:

https://konformcrust.bandcamp.com/album/konform-2

Glitter Grave su projekat na kome sarađuju „članovi UK hardcore scene“ a za potrebe sakupljanja para za feminističku organizaciju Sisters Uncut koja se bori protiv seksualnog nasilja i slično. Častan posao, a Glitter Grave na EP-ju We Are The 97% nude besan, razvikan hardcore thrash koji ima energiju ’80s anarhističkog panka ali i savremen zvuk i tehnike. Meni lepo:

https://glittergrave.bandcamp.com/album/we-are-the-97

Kad smo već kod panka, hardkora i d-beata, Brazilci Crush All Tyranny imaju singl sa dve pesme, Amerikkka, i ovo je kao da slušate nešto iz 1986. godine. U najboljem mogućem smislu. Energično, bučno, moćno, razjareno, jednostavno, savršeno. Plaćate koliko poželite:

https://crushalltyranny.bandcamp.com/album/ep-amerikkka

Čim vidite ime Gastric Phantasm znate da je u pitanju goregrind. Ovaj sastav iz Denvera ima svoj prvi demo, takođe nazvan Gastric Phantasm i ovo su solidne četiri pesme mrskog prebijanja i užasnih vokala. No, Gastric Phantasm znaju da sviraju i nešto mutniji zvuk nije prepreka da se ovde ipak čuje da postoje rifovi, distinktne pesme i potencijal. Cenu, za sada birate sami:

https://gastricphantasm.bandcamp.com/album/gastric-phantasm-demo

Odličan grindcore iz Češke stiže na split albumu GRIDE / SKIPLIFE split LP bendova Gride i Skiplife. Gride pamtim još iz devedesetih, čak su se pojavljivali na istim komplacijama kao i mi i još tada su bili odlični, a na ovom albumu zvuče fantastično sa blago progresivnim elementima u svom i inače izuzetno kvalitetnom, tehnički impresivnom grindcoreu. Pesme sve kraće od dva minuta, neke i od minut, i nude dosta raznovrsnosti pored svog tog odvaljivanja koje je glavno na meniju. Slušajte recimo Vymrdanej xicht koja za svega jedanaest sekundi uspe da ispriča autentični muzički narativ. Sjajno. Skiplife prvi put slušam, ali su bogami odlični. Ni jedna njihova pesma nije duža od 51 sekunde na ovom izdanju ali i oni pokazuju ne samo izvrstan tehnički nivo nego i talenat za pisanje kratkih a karakternih pesama. Vrhunski grindcore, ne propustiti:

https://insanesocietyrecords.bandcamp.com/album/gride-skiplife-split-lp

https://gride.bandcamp.com/album/split-12-ep-w-skiplife

https://skiplife.bandcamp.com/album/split-lp-2021

Codex Obscura je toliko dobar projekat da gotovo samostalno legitimizuje te neke moderne podžanrove ekstremnog metala prema kojima gajim zdravorazumsku sumnjičavost. Novi singl, dead weight, je sjajna demonstracija kako možete imati i elemente deathcorea i djenta a da to meni ne smeta jer je pesma sklopljena sjajno, uz izvrsnu atmosferu, moćne rifove, ali i dobar narativ i zapravo odličnu produkciju s obzirom da pričamo o jednočlanom bendu koji radi u orbiti jako iskomprimovanog metala. Plaćate koliko hoćete, dobijate odličnu muziku, učestvujete u životu jedne fine i talentovane osobe – ja stvarno ne znam šta biste još hteli. Pig Destroyer, da kažemo tako, imaju idealnog naslednika:

https://codexobscura.bandcamp.com/track/dead-weight

Trio Aüscülta iz Brazila za sebe kaže da svira death metal i grindcore ali njihov prvi EP je više thrash metal sa elementima death metal i grindcore stilova. Hoću reći, ovo je gruvi i prilično komunikativno, uprkos dubokom vokalu i povremenim blastbitovima. Aüscülta pišu pesme od tri i četiri minuta i naglašavaju dobre rifove i gruv a Descarte Humano je i solidno producirana ploča koju vredi poslušati:

https://ausculta.bandcamp.com/album/descarte-humano

Internal iz Finske je zato na istoimenom albumu sama definicija svedenosti: 24 pesme ovde traju svega desetak minuta, smenjujući spore, mrveće rifove sa eksplozijama blastbitova i vrištanja. Internal su maltene pa stereotipni powerviolence bend čija bi kaseta trebalo da stoji u muzeju da ljudi za par decenija, kad budu želeli da znaju šta je powerviolence, mogu da mu pristupe. Ali Internal su i jako dobri i ovo digitalno izdanje vredi tri Evra koliko se ceni:

Japanci Mortify su prvi album bili nazvali Stench of Swedish Buzzsaw i to je onomad izdao Fucking Kill Records. Mislim, ima li bolje kombinacije? Skoro da ima. Novo izdanje Mortify izbacuje Horror Pain Gore Death Productions i u pitanju je EP pod nenadjebivim nazivom Grotesque Buzzsaw Defilement. Moretify su ovde u odličnoj formi, potvrđujući da se zaista radi o deathgrind supergrupi, nudeći trinaest ubistvenih pesama sa tipično švedskim „cirkular“ zvukom ali i tom grind jednostavnošću koja im lepo pristaje. Jedna od pesama je obrada Agathoclesove pankerice „No!“ i teško je ovde ne biti srećan i zadovoljan. HPGD zna šta radi:

https://hpgd.bandcamp.com/album/grotesque-buzzsaw-defilement

Ne znam ni šta bi Metaphobic značilo, ali ovaj bend iz Atlante, sa članovima Paladin, Malformity i Obsolescence ima odličan prvi demo mračnog, energičnog death metala. Iako je zvuk takav da sve zvuči zlo i htonski, svirka je vrlo dobra, ne preterano „tehnička“ da se izgubi sva duša ali aranžmanski sveža. Metaphobic uzimaju old school death metal kao osnovu pa na njoj grade za sada vrlo smisleno i prijatno. Odličan početak:

https://metaphobic.bandcamp.com/album/demo-2021

Nerlich iz Finske rade još od 2003. godine, ali nisu sem jednog albuma iz 2007. godine snimili mnogo toga sem gomile demo-radova. Prošlo izdanje im je bio EP iz 2008. godine, a upravo su izbacili i novi EP, Eternitys Gate za koji smatraju da je njihov najzreliji materijal do danas. Stilski, ovo je spoj klasičnijeg, starijeg finskog death metala i zvuka bendova sa Floride iz devedesetih godina prošlog veka. Nije to rđavo i Nerlich profitiraju od zanimljivog songrajtinga, živahne produkcije i dobro odrađene obrade starih finskih Cartilage. Nije ovo najuzbudljiviji, najeksplozivniji death metal koji ćete ikad čuti, ali ima karakter i dobro zvuči:

https://nerlich.bandcamp.com/album/eternitys-gate

I čikaški Fleshgrind bacaju se u old school smeru na svojoj kompilaciji Demo Days. Bend ne postoji več deceniju i po, a ovo je kolekcija njihovih demo snimaka iz devedesetih i jedan izuzetno prijatan program za starije slušaoce koji će uživati u jednostavnom i simpatičnom deathgrind programu i jeftinom ali adekvatnom zvuku. Vrlo lepo:

https://burningdogmarecords.bandcamp.com/album/demo-days

Asphyxiate su iskusan indonežanski brutal death metal sastav koji radi još od kraja devedesetih, kada su ga osnovala trojica ortaka iz srednje škole. Sa Altar of Decomposed bend izbacuje svoj četvrti album i ovo je vrlo zrela, vrlo masivna brutal death svirka u maniru koji je bio na svom vrhuncu negde početkom ovog veka. Ako volite non-stop blastbitove, rifove koji su najveći deo vremena krvoločno denflovane hromatske note, bolesne flažolete, brz tempo i muziku koja je podešena da čoveku probije lobanju i zatim stepuje po mozgu, sa samo povremenim spuštanjima u sporiji tempo i mošerski gruv, Asphyxiate nude klasičan i kvalitetan program. Treba, naravno, izdržati deset pesama ovakvog pokolja, ali ko voli, voleće a za sada je ovo još uvek „plati koliko hoćeš“:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/asphyxiate-altar-of-decomposed

Isti izdavač, američki New Standard Elite izdao je i prvi album ruskih Dispersed, nazvan Where Silence Reigns i prodaje ga po ceni koju sami odredite još neko vreme. Ovo je, ponovo, brutal death metal sa fokusom na ružnoći i izopačenosti i samim tim pesme su sklopljene od rešetajućih blastbitova i blesnih srednjetempaškh moš-delova. Ima ovde dobrih rifova ali se neće mnogo toga čuti u ovakvom zvuku. No, Dispersed će prijati onom delu publike koji se pali kad je brutal death metal BAŠ primitivan u estetici a da ipak ima određen nivo tehničkog kvaliteta, i vredi ih čuti:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/dispersed-where-silence-reigns

I opet isti izdavač, po istoj ceni, sa promo singlom za ekvadorski Infectology. 2021 Promo ima dve pesme zakivanja iz sve snage i ovo je dosta zbrljano u miksu sa gitarama koje većinu vremena samo lome i jedva da čujete ijedan distinktan rif. Ali opet, brutal death metal radi posao i kada se malo toga zaista razume:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/infectology-2021-promo

New Standard Elite su ove nedelje izbacili MASU izdanja a ja samo biram bolja među njima. Metharoma je svojevrsna interkontinentalna death metal supergrupa, sa članovima koji sviraju ili su svirali u Defeated Sanity, Sarcophagy, Horrific Demise i još milion nemačkih i američkih bendova. Pipe Dreams (Through the Alley), prvi album ovog sastava je, očekivano, kolekcija modernih brutal death metal pesama koje urnišu uši i mozak, ali koje imaju i dosta elegancije na nivou komponovanja i aranžiranja. Metharoma znaju da variraju i rifove i tempo tako da njihov juriš od dvanaest neumoljivih pesama ipak ima određene varijacije što slušaoca drže investiranog i ovo je vrlo solidan album, dobrog zvuka i miksa (naravno i vrlo glasnog masteringa ali to svakako ide uz ovu teritoriju). Za sada sami birate cenu:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/metharoma-pipe-dreams-through-the-alley

Da se malo predahne od sve te brutal death metal masaže, evo nama prvog EP-ja mađarskih Spreading. Ovaj bend na EP-ju Saints and Wild Angels svira dopadljiv death metal smeštajući se udobno između old school death metal, melodic death metal i deaththrash formula. Bude to zanimljivo i mada mi se ne sviđaju sve ideje koje Spreading imaju, veoma cenim njihov napor da uvedu inovacije u klasični death metal zvuk. Plaćate koliko želite a ovo je vrlo solidno:

https://spreading.bandcamp.com/album/saints-and-wild-angels

Čileanci Phantasmagore na svojoj bandcamp stranici uslužno kažu „EXPECT ONLY SICK DEATH METAL!!“ i baš to i dobijamo na njihovom EP-ju Insurrection or Submission. Funkcionalni dve godine unazad, ova dva momka vole lavkraftovsku atmosferu i sirovu svirku pa su im pesme pune velikih rifova i mrvećeg ritma. Sve je kako treba, neprskano i organski i mada se ne radi o nekom skupo produciranom materijalu, Insurrection or Submission zvuči veoma zdravo i zabavno. Velika preporuka:

https://phantasmagore.bandcamp.com/album/insurrection-or-submission

Unflesh uz Nju Hempšira su sasvim na drugoj strani death metal spektra. Njihov drugi album, Inhumation je visokotehnička demonstracija kako death metal može da bude žestok, napucan, ali melodičan. Ovo je nominalno tech death, ali Unflesh zaista vole i da povremeno kreiraju melodeath pasaže koji ne bi bili strani savremenoj metalcore publici. Utoliko, ja nisam najsrećniji spram ove ploče jer imam utisak da dosta vremena troši na momente koji meni nisu preterano zanimljivi ali se Unfleshu sa strane tehničkih kapaciteta nema šta zameriti, veoma dobro sviraju i imaju vrlo solidnu produkciju:

https://unflesh.bandcamp.com/album/inhumation

Astral Chaos iz Feniksa svoj melodični death metal zapravo pakuju u meni sasvim primamljivu formu. Njihov debi album (posle nekoliko kraćih izdanja prošle godine), Infectious Shrines je negde između hardkora i death metala, sa dosta dobrog rif-rada i bez preteranog preterivanja u melodičnosti. Ova muzika je dosta „plesna“, kao stvorena za festivalske, bezbedne mošpitove, sa svojim srednjim tempom i naglašenim gruvom ali rifovi su zaista dosta dobri i bend zvuči zdravo:

https://astralchaos.bandcamp.com/album/infectious-shrines

Onda imamo i bostonski melodični, progresivni tech death sastav/ multimedijalni projekat The Beast of Nod sa novim albumom – Multiversal. Ovo je vrlo ambiciozno sa naučnofantastičnim konceptualnim narativom i kompozicijama koje su pune orkestracija i horova i mada se meni ne dopada, vredi da se čuje kao tehničko dostignuće. Zašto mi se ne dopada? Pa, uglavnom jer su mi kompozicije nabacane i bez previše reda u tome kako smenjuju svoje raznovrsne elemente, ali ja sam čovek koga je jako teško zadovoljiti. Ako niste kao ja, a bolje bi bilo da niste, plus želite da čujete gostovanja mase pedigriranih likova kao što su Sanjay Kumar pa i svetac zaštitnik shreda lično, Joe Satriani, svakako poslušajte:

https://thebeastofnod.bandcamp.com/album/multiversal

Jednočlani Islandski Hush kreira vrlo bučan, glasan death metal a novi album, Body, se bavi pitanjima i problemima transrodnih osoba. Autorka, Elía Karma Daníels je, sasvim očigledno vrlo strastveno vezana za danas popularna pitanja socijalne pravde, sa pesmama poput Visible Existence ili TERF Obliteration, ali nezavisno kako gledate na tematsku orijentaciju ovog albuma – hrabar potez za pomalo konzervativni death metal žanr ili samo kačenje na najnovije tviter-trendove – muzika je prilično jebokevna. Ne i nešto superoriginalna ili preabiciozno napravljena, ali ovo je bučan, besan death metal sa etiutjudom blek metala i fokusom na razvaljivanju i kidanju radije nego na nekakvim meditacijama. A ja sam čovek koji je na takve stvari ekstremno slab, pa mi se ovo dopada. Dakle, ko vodi evidenciju, ovo je ove nedelje već drugo izdanje transrodne osobe koje oduvava gotovo sve drugo u ekstremnom metalu:

https://hushband.bandcamp.com/album/body

Britanski Seven Doors je jednočlani death metal projekat koji se dosta loži na ’90s zvuk (navode se Gorguts i Asphyx, Skeletal Remans i Death) ali i na horor filmove sedamdesetih i osamdesetih, no, iznenadilo me je koliko autor, Ryan Wills zapravo ima kvalitetne pesme, sa dobrim rifovima, vrlo profi aranžmanima i odličnim zvukom. Ovo definitivno nije lo-fi death metal iako je „primitivna“ estetika svakako u prvom planu, ali odrađena tehnički impresivno i kvalitetno. Kasetu plaćate više od sedam funti, ali se daunloud može uzeti za koliko date:

https://sevendoors-uk.bandcamp.com/album/the-gates-of-hell

Connected je ime što ne zvuči mnogo death metalski ali ovaj finski sastav kaže da „donosi energiju death metala stare škole novoj generaciji“. Na prvom albumu Connected zapravo uopšte ne zvuče toliko old school i ako ste očekivali osam pesama koje obožavaju Grave, ovo nije to. The Degeneration je melodičnija i raznovrsnija ploča i mada ovo ne bih nikako nazvao melodeath muzikom, fakat je da mladi Finci vole melodiju isto koliko i old school rifove. To bude na kraju sasvim lep program mošerskog a opet komunikativnog death metala koji je produciran lepo i razgovetno.

https://connected1.bandcamp.com/album/the-degeneration

Infinite Impermanence iz Mičigena su dva momka u majicama sa nerazaznatljivim logotipovima pa je i njihov death metal na EP-ju Never Ending Cycle Of Death dosta neproziran i hermetičan. Ovo nije toliko zbog same muzike koja zapravo ima svu silu melodičnih rifova i bogat harmonski program sa puno toga što ne bi zvučalo strano bendovima koji sebe stavljaju u melodeath podžanr, već zbog zuka koji je podrumski, mutan, distorziran i pogotovo su bubnjevi (snimani u Brazilu) bučni i klipuju. No, muzika je dobra a bend ovo nudi po ceni koju sami odredite i svakako vredi odvojiti uho:

https://infiniteimpermanence.bandcamp.com/album/never-ending-cycle-of-death-2

Finci Baron su jako mračni na demo snimku Hellspawn. Ovo su tri dugačke, teške pesme tipično skandinavskog, zapravo najviše švedskog zvuka sa predrkanim HM2 distorzijama i rušećim bubnjevima. Za demo ovo ima vrlo solidan zvuk i pesme su dobre, karakterne, a opet žanrovski verne. Fino:

https://baronhki.bandcamp.com/album/hellspawn

Ischemic iz Toronta su zanimljivi ne samo zato što su drugi album nazvali isto kao bend (što je relativno retka praksa) već i zato što je njihova muzika dosta ambiciozna mešavina death metala stare škole, sirovog blek metala i doom metala. Rekao bih da je ovo zvuk nalik onome što smo navikli da očekujemo od bendova koji, recimo, snimaju za 20 Buck Spin a pošto ja takav zvuk zaista volim, Ischemic su mi prijali. Ono što ovaj bend svakako malčice obeležava je ambicija da se pišu jako dugačke pesme – poslednja je duža od 22 minuta – a da za to ipak treba imati materijala. Ischemic nemaju konzistentno dobar materijal pa su svakako neke pesme mogle da budu i kraće i efikasnije, ali dobro, cenim ovu vrstu truda i pogotovo cenim prijatno dinamičan master koji znači da se ovo može odvrnuti veoma glasno i uživati. Nesavršeno, ali pozitivan utisak:

https://ischemic.bandcamp.com/album/ischemic

Fucking Kill records nastavlja sa izvlačenjem bisera iz mulja pa je novi split album na ovoj etiketi jedan lekoviti cunami ružnog, prljavog, zlog a neodoljivog black death zvuka. Prehistoric War Cult i θoʊθ su dva nemačka, relativno mlada benda a njihov split je užasno muljav, mrtvački crn i, ako ste dobro raspoloženi, baš ono što vam treba da se osetite kao da gledate u ambis i da je jedino što tamo tražite njegov uzvratni pogled. PWC su više black death, θoʊθ su više kavernozni blackened death noise, pa izvolite:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/prehistoric-war-cult-o-split

https://ruinsofgubla.bandcamp.com/album/split-w-prehistoric-war-cult

https://prehistoricwarcult.bandcamp.com/releases

Naw iz Atlante sviraju metaliziranu, recimo, verziju nekakvog noise rocka i mada to kao koncept može da bude i grozno, zapravo nije, dobro je. Head Pain je album koji zvuči sirovo, energično i spontano, kao da je snimljen nekih lepih kasnih devedesetih, sa distinktnim pesmama i puno mladalačke energije koja, pritom, nije ubačena u sasvim klišeizirane i već odsvirane forme. Head Pain je jedan od onih debi albuma koji zvuče kao da su članovi ceo svoj život do te tačke ulili u muziku i osvaja tim karakterom i autentičnošću.

https://nawatlanta.bandcamp.com/album/head-pain

Rap metal ima prilično zasluženo lošu reputaciju, ali to ne znači da ozbiljni muzičari ne mogu da naprave ozbiljno dobru muziku u ovom prilično neshvaćenom žanru. Argentinca po imenu Lio Mori smo onomad prilično pohvalili za dobro kombinovanje regea i metala a novi EP, Keyz Empire Reimagined radi vrlo solidnu fuziju metala i repovanja. Uspešnost ovog projekta je u tome da je autor razumeo šta su važni elementi hip-hopa i metala i kreirao format u kome se oni skladno dopunjuju, uzimanjem vokalnih delova britanske repreke Keyz Empire i kreiranjem novih matrica. Otud metal kreira snažne, enegične ali disciplinovane i dovoljno svedene matrice ritma, gde je gitara pre svega tekstura i proizvođač jednostavnih tema koje se hipnotički vrte u krug, a preko svega toga ide odlična reperka koja nudi ubedljiv program rima i sigurnog deliverija. Veoma dobro:

https://liomori.bandcamp.com/album/keyz-empire-reimagined

Berkširski Primitai imaju šesti album, Violence of the Skies sa čak dvanaest pesama (od kojih se poslednje dve računaju u bonus), i preko pedeset minuta svirke. Nije kvantitet garancija kvaliteta i ovaj album je mogao da bude kraći i efektniji, ali Primitai nisu loši sa svojim energičnim heavy metalom koji zatim ima vrlo „komercijalne“, pop refrene. Ovo je bila solidno dobitna kombinacija u jednom momentu osamdesetih godina i Primitati se trude da uhvate isti senzibilitet, kvalitetnom svirkom i gomilom pedigriranih gostiju od kojih neki sviraju u Saxon, neki u Carcass, a neki su, bogami i naši ljudi (konkretno Mladen Pecović i Vladimir Đedović). Pa poslušajte:

https://rockworld24.bandcamp.com/album/violence-of-the-skies

Moskovljani Age of Rage su isuviše kičasti čak i za moj ukus, ali njihov novi album, Wind Of The Wasteland Part I će se sigurno dopasti ljudima sa jačom tolerancijom na kombinaciju melodičnog power metala i nekakvog, recimo, metalcorea. Meni je sve ovo jako nabacano, plus produkcija mi je mrtvačka i neprirodna, ali s druge strane, bend ima jednu baroknu kompleksnost i nepatvorenu epiku u kompozicijama, gde meša metalcore, neoklasiku, ruske narodnjake, svašta nešto… pa eto, probajte:

https://ageofrage.bandcamp.com/album/wind-of-the-wasteland-part-i

The Watcher iz Bostona su nominalno doom metal bend ali EP Your Turn to Die je mnogo više propisan heavy metal nego doom. Ove tri pesme su brze, energične, melodične i sa doomom ih povezuje taj blago melanholični prizvuk, pogotovo u pevanju, ali je opšti utisak ipak ofarban tom dinamičnom, energičnom svirkom. Vrlo dobar materijal i mada je bend očigledno poluamaterski studijski projekat kome je trebalo više od tri godine da snimi tri pesme, sam kvalitet muzike je izvrstan:

https://thewatcherheavymetal.bandcamp.com/album/your-turn-to-die

Sa druge strane nam stižu October iz Sjeverne Karoline – zanimljiva kombinacija sludge metala i hardkor panka. Revolution be Damned je materijal snimljen (skoro pa) uživo na radiju pre par godina i ovde ima jako teških, faziranih rifova i lošeg raspoloženja za izvoz, a muzika ima energičan tempo panka zajedno sa mučnim, a zaraznim sludge rifovima. Vredi čuti:

https://octobernc.bandcamp.com/album/revolution-be-damned

No One Spoke su zanimljiv brazilski simfonijski metal bend. Nije da je to inače žanr koji ja nešto mnogo slušam, ali debi album ove ekipe, Nine Mirrors, pun je interesantnih aranžmana koji izlaze daleko izvan granica uobičajenih metalskih interpretacija klasičarskih predložaka. Naravno, ovde dobijamo sopran-vokale Carle Domingues, te dosta klavirskih tema, ali je muzika i eklektičnija i zanimljivija od onog što sam očekivao. Kad bend uđe u propisan metal komad (npr. Fear of Regret), to je sasvim pristojno ali mi se zaista više dopada thinking-out-of-the box porcija ovog albuma. A koji se završava obradom Dia gde svira i legendarni Rudy Sarzo. Vrlo lepo:

https://noonespoke.bandcamp.com/album/nine-mirrors

I Saw The World Burn iz Stouk on Trenta u engleskoj sam poslušao samo zato što su iz istog mesta potekli i Discharge. Naravno, I Saw The World Burn sviraju groove metal, ni nalik izumiteljima D-Beat panka, ali, preokret, EP Sentience: Part One mi nije uopšte bio rđav za slušanje. Žestoko, glasno, vrištavo, kvalitetno. Ne mnogo pametno, ali ni ne treba, gruv je da se pleše ne da se pišu disertacije. Poslušaću i Part Two kad bude:

https://isawtheworldburn.bandcamp.com/album/sentience-part-one

Crowhurst je počeo kao solo projekat Jayja Gambita, prevashodno okrenut elektronskoj buci ali je tokom deset godina postao i pravi bend, ali i čvorište eksperimentalnih kolaboracija. Novi album, Harsh Metal je kombinacija death metala, grindcorea i black metala sa tim eksperimentalnim elementom netaknutim, ali spakovanim u uglavnom lepe pesme. Iznenađujuće disciplinovano a sa mnogo maštovitosti, ovo izdanje košta samo dolar i veoma vredi da se čuje:

https://crowhurst.bandcamp.com/album/harsh-metal

Klexos iz Kentakija se na Metal Archivesu vode kao progresivni death metal bend ali iskreno, njihov debi album, Apocryphal Parabolam, izašao za Sludgelord, ima u sebi barem isto toliko sludge metala i black metala koliko i progresivnog death metala. Ume to da bude i malo kočoperno prekomplikovano sa aranžmanima koji su „namerno“ usložnjeni ali album je svakako vredan pažnje na ime intrigantnih ideja i originalnog songrajtinga. Plus zvuči ZLO. Meni je ovo prijalo i smatram ga za vrlo obećavajući debi:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/apocryphal-parabolam

Isti izdavač nudi i treći album novozelandskih Blindfolded and Led to the Woods i mada Nightmare Withdrawals zadržava elemente deathcore stila sa kojim je ovaj bend iz Krajstčrča krenuo, ovo je sada jedna znatno ambicioznija, pa i avangardna legura death metala, deathcorea i malčice sludgea. Spakovana u tehnički impresivno urađene a opet maštovito napisane pesme, ova muzika uspeva da umakne čak i činjenici da je zvuk, uobičajeno za moderna izdanja, dosta jako komprimovan i ova me je ploča iznenadila a onda i jako impresionirala:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/nightmare-withdrawals

Tu nam je i novi Haunt, nazvan Beautiful Distraction i mada ja nisam sasvim zaljubljen u ono što radi Trevor William Church, prošli album na kome je sve radio sam mi je bio sasvim pristojan. I na ovom albumu je Church uradio skoro sve, osim što ima još jednog kolegu da svira gitarske solaže i opet, svaka čast, ovo je melodičan, energičan heavy metal koji ima dosta te „glam“ komponente a da se autor opet ne da optužiti za imitiranje sweet metal vedeta iz osamdesetih. Ovo je peti album Haunt za svega tri godine i ne da ne može da se govori o zasićenju, naprotiv, rekao bih da Church dostiže novu zrelost sa ovom pločom koja je emotivno višeslojnija. Respekt:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/beautiful-distraction

Nemam običaj da ovde pominjem albume koje čitalac neće odmah biti u mogućnosti da čuje cele ali Danski Mythic Sunship su toliko dobri na novoj ploči, Wildfire, da urgiram da se makar posluša ovo što ima – dve pesme se dadu čuti na Bandcampu u ovom momentu a još jedna na Jutjubu i ovo bi trebalo da je dovoljno da se čovek odluči da li bi se zatrčao u smeru kupovine. A treba, jer je Wildfire fantastičan album. Ime benda je referenca na Sun Ra i Johna Coltranea, dakle na dva među najvažnijim free jazz stvaraocima svih vremena pa je tako i muzika kombinacija free jazz freakout ekspresivnosti i teškog psihodeličnog roka. Otkada su u Soko Štarku izmislili Čoko Smoki nije bilo boljeg spoja nego što su razulareni saksofoni i nemilosrdne gitare, a Wildfire je fantastična ploča za svakog ko ima makar malo ukusa:

https://mythicsunship.bandcamp.com/album/wildfire

Teksašani Helstar u svojoj sada već četvrt veka dugačkoj karijeri izgradili su za sebe solidnu reputaciju nastavljača onog što su započeli originatori heavy metala, od Black Sabbath i Judas Priest pa do nešto „modernijih“ bendova tipa Agent Steel ili Metal Church. Clad in Black je novi album benda posle pola decenije pauze i ovo je zanimljiv program koji kombinuje nove, odlične pesme i neke vrlo znakovite obrade. Helstar ovde generalno zvuče sigurno i usvirano kombinujući upicanjenu (za moje uvo za mrvu isuviše) thrash metal produkciju i kvalitetnu svirku sa dobrim songrajtingom koji ima puno atmosfere, epskog šmeka, odličnih rifova. Naravno, ima i dosta cheesa, već druga pesma, Black Wings of Solitude je praktično sedmominutna heavy metal balada ali urađena very much kako treba, sa epikom, cheesom i energijom potrebnim da sve to radi. Bend obrađuje Black Sabbath, Accept i Judas Priest kako bi odao poštu veteranima i ovo je ploča koja sa svojih sedamnaest pesama traje praktično beskonačno ali nudi vrlo dobar program „pravog“ heavy metala. Ko je metalac i metalskog roda, ne sme ovo da ne posluša:

Što se albuma nedelje tiče… Isuviše retko ovde predstavljam albume nastale u Indiji, pogotovo s obzirom da pričamo o državi od milijardu ljudi i ko zna koliko miliona metalaca, ali evo, ove nedelje mi je veliko zadovoljstvo da ukažem na ploču izuzetno zanimljivog death metala. Moral Collapse je ime i albuma, ali i trija koji ga je napisao i izveo, a koji za sebe – dosta prevarno – kaže da je u pitanju „old school death metal“ projekat. Mislim, kakav crni old school, ovo je vrlo napredan, praktično tehnički death metal, a svakako je mnogo bliži brutal death nego old school zvuku, sa vratolomnom svirkom, forsiranjem ludačkih blastbitova i komplikovanim a zabavnim i dinamičnim temama i idejama. Opet, shvatam i šta hoće da kažu sa tim pozivanjem na staru školu – Moral Collapse definitivno nema taj „moderni“ zvuk bez obzira na sve komplikovane rifove koje pišu i taj odzvanjajući bas i u korenu njihove muzike je mračni, htonski death metal. Bend nije „sasvim“ indijski jer je bubnjeve ovde odsvirao fantastični Hannes Grossmann iz Obscure i Necrophagist, ali dvojica Indusa na gitarama ODVALJUJU a masa gostiju koju imaju (uključujući na semplovima, violini i saksofonu) još dodatno proširuje zvučnu i idejnu matricu benda. Mia Zabelka koja ovde dodaje violinske linije je naša stara poznanica (evo gde smo je gledali na Ring Ringu pre jedne decenije) a uz nju je tu i saksofonista Julius Gabriel i ovo dvoje prekaljenih free improv muzičara ne samo da se PERFEKTNO uklapaju u brutal death pokolj koji je ovde u ponudi nego i potvrđuju prirodne veze između avangarde i ekstremnog metala. Moral Collapse su IZUZETNI i ovo je album koji brutal/ tech death metalu daje tačno onakav šut u dupe kakav mu je bio potreban. Evo, suze su mi u očima dok ovo kucam. Album nedelje? Sestre i braćo, možda album GODINE:

https://moralcollapse.bandcamp.com/album/moral-collapse

One thought on “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-04-2021

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s