Drugi pik prvog talasa epidemije zvuči kao opasno sitničarenje sa apokalipsom, ali dobro, uzimamo šta nam se da. Bolest hara a mi slušamo metal. Tako je bilo, tako će biti.
Blek metal: ako je dolazak leta u vama izazvao najcrnje depresivne misli i poriv da se samopovredite ili, nedobog, sebi oduzmete život, pa, niste jedini. Cerberus iz Masačusetsa na svom istoimenom albumu prvencu provajduju depresivan, atmosferičan blek metal koji nije preterano maštovit niti je, jelte, zabavan, ali dobro razume monotonost potrebnu da ga shvatimo ozbiljno i mada ide na neproziran, abrazivan zvuk, dovoljno je kvalitetno odsviran i snimljen da postigne svoj naum.
https://cerberusbm.bandcamp.com/album/cerberus
Za malo sobnog blek metala skoknućemo do Meksika jer je projekat Demons Fire izbacio prvi EP (demo?) Entre las sombras. Ovo nije ni po čemu izuzetno izdanje ali pokazuje šta može jedan čovek da napravi u privatnosti svog stana ako se ozbiljno potrudi. Demons Fire koristi vrlo oproban asortiman blek metal tehnika, ali uspeva da zazvuči prodorno i ekspresivno unatoč sasvim partizanskim uslovima u kojim radi. Rispekt:
https://demonsfire.bandcamp.com/album/entre-las-sombras
Gitarista odličnih death metalaca Ulthar koje smo hvalili pre nekoliko nedelja, Steve Peacock, ima i masu solo projekata gde uglavnom svira sve instrumente – u isto vreme. Pandiscordian Necrogenesis je jedan od njih sa dugom istorijom izdanja na kojima Peacock u isto vreme svira bubanj, gitaru i peva, improvizujući muziku na licu mesta. Meni je to supersimpatičan umetnički projekat koji pokušava da nađe idealnu čistotu ekspresije, bez prethodnih priprema i „učenja“ dok se i dalje drži žanrovske forme koja ga inspiriše radije nego da ga ograniči. EP Elohim Glowing Bile je pritom idealna forma za trošenje muzike jer ove tri pesme ne stižu da vam posle divljenja izazovu dosadu:
https://pandiscordiannecrogenesis.bandcamp.com/album/elohim-glowing-bile
Islandski Waal takođe tvrdi da improvizuje svoj blek metal a njihov treći EP, The Chasm ima tri pesme zanimljivih harmonija i mračne, bolesne atmosfere. Iako pesme traju dugo, da bi se ostavilo mesta da se muzičari „nađu“, reklo bi se da je ovo produkt više sati džemovanja jer pesme imaju sasvim jasne strukture i ovo svakako nije muzika ortaka koji ne sviraju zajedno i trude se da nemaju ništa zajedničko, već naprotiv, spontatn izraz nastao kroz duge sate vežbanja i prožimanja. Simpatično je i što je ovo EP pa umesto za blek metal standardnih 6,66 evra, košta 3,33:
https://waal.bandcamp.com/album/the-chasm
Irci Horrenda imaju odličan drugi album, Díoltas koji spaja buntovni irski nacionalizam sa dosta interesantnim pristupom blek metalu u kome ima manje stilizovane vampirštine i melanholije a više besa i krljanja. Zapravo da nije vokala, neke od pesama ne bi ni spadale u blek metal sa svojim gotovo sludge naklonom ka težini i rifčinama. Vrlo lepo:
https://horrenda.bandcamp.com/album/d-oltas
Veoma prijatan EP, sa tri pesme, pod nazivom EP 2020 stiže nam od strane takođe irskog benda Procession of Spectres. Irci sviraju post-blek metal ali imaju lepši i dinamičniji zvuk od većine kolega koji preferiraju brikvol, pa je ovo izdanje u startu mnogo prijateljskije za uho od onog što sam očekivao. A ni pesme nisu rđave i ovaj topli zvuk iskorišćen je za tri kompozicije lepe melanholije ali i svedene drame koja mi je prijala:
https://processionofspectres.bandcamp.com/album/ep-2020
(Edit: Album u međuvremenu uklonjen, dojavićemo kad i ako se ponovo pojavi)
Norveški Terror Machine ni sami ne sviraju „čist“ blek metal i njihova muzika je kombinacija black i death negativnosti sa brzim ritmovima, mračnim rifovima i vrištavim vokalom. Na EP-ju Ingen retrett tri pesme se plasiraju u odličnoj produkciji i sa pesmama koje fino balansiraju između blek metal neposrednosti i malo death metal pristpa rifovima i aranžiranju:
https://terrormachine.bandcamp.com/album/ingen-retrett
Ne znam ko su Irityll iz Beča ali njihov EP nazvan Unlight je simpatična kombinacija black i death metala u kojoj se klasičan blek metal imaginarijum pojačavaBoss HM2 pedalom što farba neke superteške rifove. Bend i inače ima težak zvuk i to ih izdvaja od uobičajene blek metal ponude, a i kompozicije vole da odu izvan standardne blek postavke. EP se završava obradom Metalike iz vremena kad je Metalika nešto značila, pa Irityll imaju sve moje preporuke:
https://irityll.bandcamp.com/album/unlight-ep
Švicarski Ravendust me nije oduševio svojim debi albumom Ultragod, mada jeste u pitanju dosta kvalitetan solo-blek metal projekat gde se melodične gitare mešaju sa besnim, užasnim vokalima. Ravendust prevashodno treba pohvaliti za kompozicije koje su solidno kompleksne a da ne deluju nategnuto i prenatrpano, a ni produkcija nije rđava (mada bubanj jeste malo beživotan). Pristojno je ovo, samo nije 100% ugođeno s mojim preferencama:
https://wolfmondproduction.bandcamp.com/album/ravendust-ultragod-pre-order
Finci Gloom na svom debiju Rider of the Last Light su, pak bliži mom ukusu iako nisu manje melodični od Ravendusta. Jer, uprkos melodičnosti, Gloom zvuči sirovo i neposredno, kombinujući prelepe melodije sa aranžmanima koji vrlo sigurno igraju na kartu ponavljanja i skoro ritualne monotonije. Zvuči kontraintuitivno da hvalim bend zato što su mu aranžmani jednostavni i predvidivi ali za mene je blek metal već decenijama muzika koja ume jako dobro da radi upravo na tom hipnotičkom planu, uvlačeći slušaoca u ritam ponavljajućih celina i kada, kao kod Gloom, ovo bude iskombinovano sa zvukom koji forsira baš tu hipnotičnost, onda se sve kockice lepo slože. Fini su Gloom a promo fotografije su im URNEBES:
https://spreadevil.bandcamp.com/album/rider-of-the-last-light
Enshadowed njihov britanski izdavač, Odium Records opisuje kao „old and very respected Greek band“ a za potrebe promovisanja njihovog četvrtog albuma, Stare Into the Abyss. I taj opis ima smisla jer album uistnu sa sobom nosi jednu starinsku patinu koja istovremeno i datira ovu grupu ali i pokazuje da nisu u pitanju samo nasumični svirači. Osnovani krajem devedesetih, Enshadowed i na ovom albumu sviraju u stilu koji su u drugoj polovini devedesetih i početkom veka proslavili uglavnom skandinavski bendovi (ako se napregnete čućete ovde elemente Emperora, Mayhema i ostale bratije), ali sa osobenim pristupom i vrlo dobrim, modernim ali ne agresivno modernizovanim zvukom. Ovo je, dakle, ozbiljna, tamna ali dostojanstvena muzika sa pesmama brzog tempa i interesantnim, atmosferičnim rifovima koji imaju vrlo evokativne kvalitete i slušaoca postavljaju u preteće a primamljive ambijente što ih je uživanje istraživati. Iako su pesme mahom oslonjene na blastbitove, Enshadowed uspevaju da u kompozicijama imaju dovoljno dinamike da se izbegne zasićenje volumenom pa je Stare Into the Abyss za moj ukus najbolji blek metal album koji sam čuo ove nedelje:
https://odiumrecords.bandcamp.com/album/enshadowed-stare-into-the-abyss
Odium Records su izbacili i split album Deus Inversus na kome Poljaci Blak Altar sparinguju sa norveškim Kirkebrann. Black Altar su simpatično pompezan projekat koji melodične ali agresivne gitarske teme lepo uklapa sa horskim pasažima, dajući muzici dobrodošlu epiku a da joj ne otupljuje metalnu oštricu. Valjao bi im manje napucan mastering ali Black Altar su u ove dve pesme (plus jedan autro) vrlo solidno predstavili Poljsku sa sve gostovanjima nekih cenjenih muzičara. Kirkebrann su bend čije ime u prevodu bukvalno znači „spaljivanje crkava“ i mada za ovih šesnaestak godina postojanja nisu bili previše diskografski aktivni, četiri pesme na ovom splitu zvuče pristojno. Ovo je srednjetempaški sirovi blek metal stare kole sa valjajućim rifovima i razjarenim vokalom i Kirkebrann vrlo korektno provajduju taj pankerski vajb, završavajući simpatičnim akustičnim instrumentalom:
https://odiumrecords.bandcamp.com/album/black-altar-kirkebrann-deus-inversus
Ruski Gloosh je u teoriji previše ljubak i melodičan za moj ukus ali kad bend ima ovako dobar dizajn omota, to mene nekako ume da razneži i natera da poslušam album sa više pažnje. I, da se razumemo, The River, a koji govori o „velikoj reci života“ JESTE premelodičan i previše „slovenski“ širok i emotivan za moj ukus. Ali ako volite taj ruski/ slovenski blek metal sa odjecima folk muzike međ melodičnima distorziranim akordima, rekao bih da je River, sa dugačkim, ambicioznim kompozicijama i vrlo dobrim kvalitetom svirke, ploča koju vredi poslušati:
https://gloosh.bandcamp.com/album/the-river
Szivilizs je švicarski jednočlani „simfonijski blek metal“ projekat koji uspeva da nađe neku ljupku sredinu između sobne pankerštine i ambicija da se pišu kompleksni aranžmani informisani simfonijskom muzikom. Utoliko, novi EP ovog vrednog muzičara, Ursus Sanguine uspeo je da mi se prikrade i osvoji mi simpatije mešajući muljavi, crnomanjasti, distorzirani blek metal sa orguljaškim aranžmanima koji dodaju muzici element melodičnosti i pompe. Slatko je:
https://narbentage.bandcamp.com/album/ursus-sanguine
Stoner! Španci Copper Age su snimili drugi album, Buerismo i mada je poznata moja sumnjičavost prema instrumentalnim stoner bendovima, ovo je prilično dobra ponuda. Copper Age imaju zdrav pustinjski zvuk sa užasno jakom bas-gitarom i gitaristom koji uspešno valja bluz-solaže preko teškometalne stoner podloge. Pesme su dugačke, ali spontano razrađene, zdravo psihodelične i, uz pomenuti odličan zvuk, lepo cure i preuzmu kontrolu nad svim što čujete i svim što mislite:
Ah, Yob ima novi živi album. Moćna doom postava iz Oregona zvučala je sjajno na poslednjem studijskom albumu iz 2018. godine, a ovi živi snimci iz 2019. Tu moć samo još više uvećavaju. Sa samo četiri pesme, Pickathon 2019 – Live from the Galaxy Barn na prvi pogled deluje skromno ali ovo su uistinu epski komadi od po trinaest minuta tipično emotivne ali svedene Yobove verzije doom metala, očišćene od poziranja i žanrovskog sala, tako da dobijemo suvu krtinu. Kvalitet zvuka je solidan i slušanje ovog albuma je autentičan užitak a još kad znate da sve pare idu u fond za pomoć pripadnicima Navaho nacije pogođenim COVID-19 nedaćama onda je ovo i merak kupiti. Dajte mu ga po Yobu:
https://yobislove.bandcamp.com/album/pickathon-2019-live-from-the-galaxy-barn
Evo nama ponovo francuskog King Weeda. Novi instrumentalni album galske ekipe pušača kanabisa zove se Riffs of the Dead i mada ovde ima i solaža, svakako, opet se može reći da King Weed imaju taj dar za bukvalno nazivanje svojih izdanja. Ako ste do sada slušali King Weed, već znate da li će vam se ovo dopasti, a ako niste, ovo je razumno lo-fi muzika sa bluz osnovom i mnogo relaksiranog metalskog džemovanja na uvek slične ali i uvek neiscrpne teme:
https://kingweed.bandcamp.com/album/riffs-of-the-dead
Prava poslastica za ljubitelje teškog, jako faziranog dooma stiže nam ove nedelje iz Detroita, posredstvom izvrsnih Temple Of The Fuzz Witch. O debi albumu ovog benda izrazili smo se biranim rečima pre nešto više od godinu dana a aktuelna ploča, Live and Unreleased sklopljena je, kako joj i ime kaže od neobjavljenih studijskih i živih snimaka. I kida. Temple Of The Fuzz Witch su, kako smo već pričali, izuzetno duboko ušli u stil koji sviraju, valjajući „prirodan“, organski doom gruv i donoseći maksimum zadovoljštine uz minimum gestova. Ovo su jednostavne pesme, sa idealnom količinom rifova, tema, stihova, svega, da se čovek prijatno hipnotiše i drži u nirvani faza i moćnih rifova koliko god je potrebno. Pritom, živi snimci su izvanrednog kvaliteta i 99% doom bendova može da sanja da ovakav zvuk ima u studiju pa je i zbog toga ovo izdanje apsolutna lektira:
https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/live-and-unreleased
Sky Pig iz Sakramenta komotno svoju muziku mogu da nazovu fuzz metalom jer im je EP Hell is Inside You obeležen upravo ovom pedalom. Bend ima i dobre pesme koje se od standardne stoner priče odmiču samo par koraka farbajući dobro ušuškani bluz razularenim hororom. Ovo na momente ima skoro sludge brutalnost:
https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/sky-pig-hell-is-inside-you
Britanci Cracked Machine nisu baš stoner i nisu baš psihodelični rok ali nisu ni BAŠ post rok nego su negde između. Njihov treći album, Gates of Keras je procesija simpatičnih, odmereno tempiranih instrumentalnih komada snimljenih i miksovanih vrlo dobro a koji mešaju umilni post rok gruv sa psihodeličarskim gitarskim gestovima. Ne nužno moja šolja čaja, ali bend ima zaista dobar zvuk i njihova muzika lepo curi na ovoj vrućini:
https://crackedmachine.bandcamp.com/album/gates-of-keras
Sumac su izdali živi album od koga pare idu za razne dobrotvorne organizacije i, pa, svakako biste mogli i na nešto gore potrošiti svoj dobrotvorju namenjeni novac. Aaron Turner i drugovi su ovde odlično snimljeni (naravno uz besprekoran mastering pouzdanog Jima Plotkina) i njihov post-doom sa improvizovanim elementima uspeva da postigne da zvuči i umirujuće poznato i povremeno preteće napeto. St Vitus 09/07/2018 je, kako mu i naslov kaže, stari snimak ali bend zvuči odlično:
https://sigerecords.bandcamp.com/album/st-vitus-09-07-2018
Iz nekog razloga ovo je nedelja za žive doom metal albume pa nam, evo, stiže i kanadski dvojac Nadja sa još jednim starim snimkom. Thaumogenesis (Live) je iz 2011. godine i ako ste u Maju slušali njihov prošli živi album iz 2013. godine na kome ima ista ova kompozicija, znajte da je ovo njena značajno duža verzija. Pa, ako volite Nadjin brend ambijenta i post metal-dronova, prijaće vam:
https://nadja.bandcamp.com/album/thaumogenesis-live
Atinski Black Stone Machine na svom prvom singlu, House Of Lies prže očekivano ubedljiv pustinjski rock, kako to Grci već znaju. Ovo su dve dobro napisane, distinktne pesme bluzerske osnove i heavy metal izvedbe, sa kvalitetnom produkcijom. Stil koji Black Stone Machine sviraju star je bar četiri decenije ali oni u njega unose lepe količine žestine i vitalnosti pa ako ste ikada voleli ZZ Top ovo može biti po vašem ukusu:
https://blackstonemachine.bandcamp.com/album/house-of-lies-ep-2
Iz Čilea stižu Espermaticidio, sa istoimenim EP-jem i nude pet pesama veoma atmosferičnog, glasnog ali ne opresivnog teškog roka koji je po estetici negde između doom metala i alternatinog, „indi“ izraza. I to se vrlo lepo uklapa, ovo su teške i moćne pesme sa jakim rifčinama, ali bez toga da bilo gotska, bilo bluzerska strana pretežu, sa odličnim balansom i veoma ličnim, čak ranjivim izrazom. Odlično:
https://espermaticidio.bandcamp.com/album/espermaticidio-ep-2020
Pretpostavićemo da su finski MODOK uzeli ime po liku iz Marvelovog univerzima (Mental Organism Designed Only for Killing, moliću lepo), a što je prilično metalski. Njihov ovogodišnji EP, takođe nazvan MODOK ima tri pesme divnog stoner/ doom metala sa sabatovskom melodičnošću i odličnim gruvom. Kvalitet snimka bi mogao da bude bolji jer je ovo istovremeno i sirovo i preproducirano (master je napucan do bola što se tiče kompresije frekvencija), ali muzici ne umem da nađem nikakvu zamerku, ovo je prirodan, neprskan, prelep doom metal za pušenje opijata i uživanje.
https://modokdoom.bandcamp.com/album/modok
Northern Crown sa Floride imaju treći album, In a Pallid Shadow, i njihov „epski doom metal“ ovde deluje kao andergraund verzija metal svirke kakvu je u Deep Purple ali još više u Rainbow svojevremeno pravio Ritchie Blackmore. Što je, neću lagati, lepa kombinacija za moje uši. Sporost i epika doom metala se dobro uklapaju uz gitarsko-klavijaturistički barok u kome voljene Hammond orgulje divno sparinguju sa ukusno distorziranim solažama. Naravno da Northern Crown zvuče malo starinski ali njihove kompozicije nisu puki pokušaj „progresivizacije bluza“ koja je Ričiju nekada polazila za rukom (a nekada ne) već ovde zaista ima divne doom komponente koja kao da je izvučena iz poznije Black Sabbath produkcije (recimo iz perioda 1980-1990) a bend je vrlo ambiciozan u aranžmanima bez gubljenja iz vida potrebe da sve ipak ima gruv. Plus jako dinamičan mastering! Slušati:
https://music.northerncrownband.com/album/in-a-pallid-shadow
The Maness Brothers, dva, jelte, brata iz Sent Luisa imaju novi album, God Bless The Maness Brothers i ovo je sjajnih četrdesetak minuta teškog, faziranog delta bluza. Nije to lako za pogoditi, belci toliko decenija sviraju bluz da često misle da je to lako iako im nedostaju osnovni prerogativi (duša) pa dobijamo beživotne, preproducirane uratke, no braća Maness kao da se nalaze sa prave strane đavolje pogodbe. God Bless The Maness Brothers je pun izuzetne atmosfere i šmekerskog gruva, fazirajući svoje psihodelične bluz himne tako da bude jasno da iako ovo jeste u velikoj meri inspirisano klasičnim delta programom, ambicija benda je da ode dalje i spoji bluz, garažu, psihodeliju i metal u ultimativnoj proslavi gruva i buke. I odlično to ide. Dobre pesme, sjajan zvuk, sponatna atmosfera, izvrsno:
Nedelja u kojoj izađu novi Yob i Temple of the Fuzz Witch – pa makar bili i živi albumi – je dobra nedelja. Nedelja u kojoj pored toga izađe i novi studijski album japanskih multitalentovanih genija Boris je, pa, nedelja za pamćenje. No je dvadesetdeveti „običan“ album za tokijski trio za dvadesetosam godina rada i ne znam već koji po redu (četvrti, zapravo, prebrojao sam, nije me mrzelo) otkada su najavili da su se raspali i da samo treba da izdaju ono što su već napisali i snimili. Srećom pa je to sa raspadanjem stavljeno na led jer je bend dobio novi vjetar u jedra u poslednje tri godine pa je No i ploča koja igra na jednu od jakih strana ove ekipe. A ta konkretna jaka strana je ovog puta svestranost! Album otvara iznurujuća Genesis, pesma paklenog, mračnog doom/ sludge zvuka sa šest minuta praktično džemovanja koje podseća da Boris i studijske albume snimaju mahom odjednom i uživo. No, odmah za njom sledi urnebesni pank i pesma Anti-Gone je ne samo jasan manifest koji govori o odustajanju od odustajanja, već i jedan od najubedljivijih hardcore punk komada koje su Boris snimili još od originalnog Heavy Rocks iz 2002. godine. Sledi još pičkaže i No je jedan od onih albuma gde Boris podsećaju ostatak zemaljske populacije da je u pitanju jedan od najboljih pank bendova u poslednje tri decenije koji samo ne mari da na svakom albumu svira pank. Kada se vrate paklenom doom/ sludge izrazu (kao u pesmi Zerkalo) to je jednako autoritativno, teško i mučno dozlaboga i neodoljivo moćno sa svojim mrvećim gitarskim zvukom i mikrofonijama. Analogno snimanje nema alternativu kada je ovakva muzika u pitanju. Boris su do sada snimili toliko muzike da je sasvim jasno da neće svako njihovo izdanje biti remek-delo. Ali ovo je i bend kod koga se remek-dela događaju neproporcionalno često i No je album koji će biti JAKO visoko na listi albuma godine ako do kraja godine uopšte dobacimo. Album nedelje. Esencijalno:
https://boris.bandcamp.com/album/no
Dinamični death metal duo iz talahasija, Fleshdriver snimio je i treći demo snimak, ovog puta pod nazivom Leech i mada je ovo namenjeno izlasku samo na kaseti, u pitanju je visokokvalitetan i zabavan death metal starije škole gde se solira uz pevanje i peva preko soliranja a dobri rifovi i stamen, srednjetempaški ritam muzici daju jednu otmenost. Ovo je DALEKO predobro producirano da bi se svelo na prostu demo kasetu, ali eto, neki ljudi imaju visoke kriterijume. Ako ste se uželeli razgovetnog, dobronamernog death metala na tragu, recimo, nizozemskih Gorefest, upravo to dobijate od Fleshdriver:
https://fleshdriver-us.bandcamp.com/album/leech
Nema ničeg simpatičnijeg od onog kad se južnoamerički bendovi lože na „sever“ pa su mi tako Blood of the North iz Čilea odmah simpatični (Sem ako nisu nacisti. Nisu valjda?). Na njihovom ovogodišnjem EP-ju, Sand and Fire, oni nude pet solidnih thrash metal pesama koje u meni izazivaju prijatne asocijacije na disciplinovani izraz negde između Testament i Sacred Reich . Blood of the North odlično sviraju, razumeju stil koji su odabrali i unutar njega uspevaju da izgrade prepoznatljiv identitet a čak ni produkcija nije loša. Obećavajuće!
https://bloodofthenorth.bandcamp.com/album/sand-and-fire
Eater of Worlds su iz Sjeverne Karoline ali kvalitet zvuka na njihovom EP-ju The Judas Cradle je kao da su i oni iz nekih pasivnijih krajeva. Ali to se sasvim dobro uklapa uz sirovi thrashcore koji se svira u ove četiri pesme. Brzo, žestoko, bez smaranja i filozofije, ovo je kao da ste Sepulturu ili Sadus iz kasnih osamdesetih priključili na poljski telefon pa im elektrošokirate mošnice, dakle, deaththrash rifovi sa hardcore punk nervozom i „tanjom“ produkcijom. Meni se to, jasno je, veoma dopada:
https://eaterofworlds.bandcamp.com/album/the-judas-cradle-ep
Hammerhedd iz Kanzas sitija sebi pripisuju da sviraju thrash metal ali njihov prvi dugosvirajući projekat, Grand Currents je, čini mi se, sapet takvom definicijom. Čak i ako joj se doda reč „progresivni“. Jer, ova tri brata (tvrde da su rođeni između 2002. i 2008. godine) sviraju nešto značajno sirovije od ikakvog thrash metala koji mi pada na pamet, kreirajući grubu, napetu, nervoznu muziku koja uzima guitar noise pristup Amphetamine Reptile bendova iz devedesetih, sa puno ritualnog, plesnog ritma i dodaje mu malo metal težine. I to zvuči fenomenalno. Kao manje psihotičan Today is the Day ili metalniji Jesus Lizard, Hammerhedd su bend koji na fajt može da izazove skoro bilo koji sludge sastav koji vam padne na pamet i da ih zbrišu inventivnošću, pametno kombinujući matematičarski pristup ritmovima i nojzerski pristup gitarama. Sjajno:
https://hammerhedd.bandcamp.com/album/grand-currents
Zato su Castigator iz Hamburga čist thrash metal. Nijemcima je Impressions from the Abyss prvi album posle više od deset godina rada i vidi se ovde gomila ideja koje su verovatno iz različitih faza života grupe a koje nisu nužno uvek u saglasju. No, bend svira odlično, ima dobar, moćan zvuk i ovo je u principu vrlo sigurna thrash ploča koja ume da pogodi kad dobro dođe i melodija, kada gruv, a kada valja založiti. Solidno:
https://castigatorofficial.bandcamp.com/album/impressions-from-the-abyss
Igrom slučaja poslušao sam album Unbreakable benda Ultrea iz Viskonsina. Ovo svakako nije normalno moja muzika jer Ultrea tresu neku vrstu nu-metala po uzoru, na recimo, Slipknot, ali valjda mi je bilo dobro kako pevačica Jenni Ultrea uspeva da svojim harmonijama i dobro odmerenim „grubim“ pevanjem dopunjava muziku koja je dovoljno jednostavna da ne padne u ponor barokne novije faze Slipknota i da ima jednu „čistiju“ hard rok dimenziju koja je čini pogodnom i za širu publiku:
https://ultrea.bandcamp.com/album/unbreakable-2
Izuzetna kompilacija, Extreme Lockdown a koja sakuplja desetine indijskih bendova stiže nam od nepalskog izdavača Eumsn. Ova mala etiketa specijalizuje se za grindcore, death, thrash metal i druge ekstremnije žanrove pa je i među ovih 107 pesama veliki broj upravo u tom ekstremnijem tonu i fazonu. Ali izbor je urađen jako dobro i kvalitet je zapravo zapanjujuće visok, sa gomilom sjajnih bendova koji ne izmišljaju nove žanrove ili neke preterano originalne pristupe već apsolutno jebu kevu klasičnim sredstvima. Jedini problem? Ovo za sada košta 666 dolara da se kupi u MP3 verziji i ne nudi se ni u jednom drugom obliku (Edit: u međuvremenu ispravljeno na uistinu prijateljskih šest dolara).
https://eumsn.bandcamp.com/album/extreme-lockdown
Bloodhunter iz Madrida su nominalno melodični death metal bend ali na živom albumu Live in Madrid im je zvuk sirov i taman u dovoljnoj meri da meni ovo bude prijatno slušanje. Diva Satanica iz Nervose koja ovde peva obavlja izuzetan posao a bend prolazi kroz neke dosta generičke, predvidive ali vrlo funkcionalne metal momente. Šest lakih satanskih komada za prijatno popodne ispunjeno hedbengom:
https://bloodhunter.bandcamp.com/album/live-in-madrid
Hath iz Nju Džerzija sam prošle godine hvalio za prvi album, Of Rot and Ruin a oni su sada remasterovali svoj debi EP, Hive, dodali mu jednu pesmu i evo ih ponovo. Progresivni, uozbiljeni death metal koji Hath sviraju zvuči odlično i na ovom osveženom izdanju iz 2018. godine sa šest pesama odličnog zvuka, odličnog songrajtinga i mnogo dobrih ideja. Nova pesma je nešto melodičnija, čak i melanholičnija od dosadađnjeg autputa – a ipak momački zakiva – i možda najavljuje nove pravce istraživanja za ovaj odlični bend:
https://hathnj.bandcamp.com/album/hive-remastered-with-brand-new-track
Carlos Cruz je iskompilirao svoje solo radove pod nadimkom NecroSound i objavio ih na albumu NecroSound (Vol. 1). Već sam ga kritikovao što uzima tuđe pesme a ne potpisuje autore (i još je drsko lud jer valjda misli da niko nikada nije slušao Misfits), ali ne može se poreći da njegov minimalistički blackened thrash izraz dobro treska. NecroSound (Vol. 1) je prilika da na jednom mestu čujete autput projekta koji počiva na dubioznim etičkim principima ali koji je užitak za slušanje:
https://necrosoundrecords.bandcamp.com/album/necrosound-vol-1
Nijemci Pessimist ostvaruju solidan rezultat na domaćem terenu sa svojim trećim albumom, Holdout. Thrash metal koji ova ekipica svira na prvo slušanje najviše asocira na Kreator iz devedesetih pre svega zbog vokala i jedne hardcore jednostavnosti u izrazu koja istovremeno ne znači prostoću aranžmana. Pessimist su više neposredni nego što su nemaštoviti i poređenje sa Kreatorom, mada dobro, ne priprema vas potpuno na muziku koja je neosetno kompleksna i, a što je za thrash metal bitno, uspeva da održava inerciju kretanja i osećaj dinamičnosti sve vreme. Valjao bi im malo mekši mastering jer je ovde sve spljeskano, ali, srećom, miks je dovoljno dobar da album to preživi:
https://pessimist-thrash.bandcamp.com/album/holdout
Finci Lantern na svom trećem albumu, Dimensions, odlaze duboko u svemir, međ čudne nebule, svirajući svoju sada već razvijenu i sazrelu kombinaciju black, death pa i thrash metala. Dimensions je album prijatnog, zdravog zvuka i kompozicija koje forsiraju izvitoperene melodije kojima se kontrastira grub ali razgovetan vokal. Bend dosta petlja sa aranžmanima, dajući sve od sebe da časno zavredi svoje space/ prog epolete i ne mogu da kažem, ovo je album koji čoveka intrigira i tera na više slušanja:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/dimensions
Staroškolski grindcore/ hardcore thrash dobijamo na EP-ju Help Brasil benda Chaotic System. Ovo je vrlo prosto i može da posluži deci u obdaništu da shvate koliko je malo znanja potrebno da se kreira muzika i bude izražajan, ali je i solidno snimljeno (mada skroz na kompjuteru) pa ga simpatišem:
https://triangleinfernalrecords.bandcamp.com/album/help-brasil
Od benda koji se zove Napalm Ted očekujete šaljivi, parodični grindcore ali ova tri Finca zapravo sviraju sasvim ozbiljan koktel grindcore čukanja i sludge gruvanja koji meni veoma prija. Odlični rifovi, dobar gruv, dosta blastbitova i urlanja ali i osećaja za pisanje zapaljivh pesama, Napalm Ted su na novom albumu, Drop Attack – odlični:
https://napalmted.bandcamp.com/album/drop-attack
Defier su heavy metal trio iz Brazila koji marketing shvata tako da će svoj prvi demo, Pray for No One dati zemljaku (na radu u inostranstvu) da ga promoviše putem svog JuTjub kanala ali ga neće okačiti na svoj Bandcamp. Dobro, može i tako. Ovo je solidan heavy metal demo kvaliteta, dakle uz prihvatljiv mada ne sjajan zvuk i pomalo ekscentrično pevanje. No, ako bend nije prvim utiskom srušio sve moje brane, ipak mi je simpatičan, i nadam se da će od ove tačke na dalje samo napredovati:
Norveški žensko-muški duo Night League je izbacio istoimeni album i ovo je poslastica za svakog ko voli heavy metal stil sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Dobro napisane pesme u vrlo dobro shvaćenom stilu koji zahvata i Thin Lizzy/ Wishbone Ash, i rani Mejdn, ali i stvari poput Status Quo, pa i elemente pank roka koji je, uprkos nominalnom neprijateljstvu značajno informisao metal, posebno u njegovoj NWOBHM fazi. Night League su vrlo cheesy ali znaju kako da to šarmantno provuku i čak i zvuk im je nalik na stvari iz onog vremena. Vrlo vredno slušanja:
https://nightleague1979.bandcamp.com/album/night-league
Haunt su slično old-school orijentisani ali, kako su iz Kalifornije, ipak gađaju zvuk koji je bliži tom nekom sweet metalu iz osamdesetih. Njihov već drugi album ove godine, Flashback je ploča melodičnih refrena, prijatnih rifova i zvuka koji će biti drag svakome ko je osamdesetih voleo metal u rasponu od Bon Jovi, preko Van Halen pa do Angel Witch i Satan. Trevor William Church sa ovim albumom – gde je sve odsvirao i otpevao sam – pokazuje zavidnu instrumentalnu i kompozitorsku zrelost:
https://hauntthenation.bandcamp.com/album/flashback
Nijemci Powerwolf slave petnaest godina postojanja kompilacijskim albumom Best of the Blessed koji sakuplja najveće hitove a neke stare pesme daje i u novim verzijama. Normalan album ima šesnaest a deluks verzija čak 34 pesme, pa ako volite čizi nemački power metal koji zvuči kao da bend u studiju pije medovinu i uzajamno nazdravlja dok svira, Powerwolf su siguran izbor:
https://powerwolf.bandcamp.com/album/best-of-the-blessed-digital-deluxe-album
https://powerwolf.bandcamp.com/album/best-of-the-blessed
https://www.youtube.com/watch?v=GpxFUo7oxWM&list=PLwtv_bgLJvISKLCz1QtxegpiGka88YcOV
Za podrumski, prljavi death metal koji pršti od buke i nevaljalosti, Dark Descent Records su upravo izdali kompilaciju demo snimaka danskih Chaotian. Festering Excarnation je ploča ružnog, agresivnog ali simpatičnog zvuka koju sam slušao prvo sa grimasom na licu a koja se zatim, uz demonstraciju da bend itekako ume da piše pesme, pretvorila u osmeh:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/festering-excarnation
I za kraj evo jednog brutal death metal albuma iz Gruzije. Ritual Mortis ne ruše neke granice žanra niti izmišljaju toplu vodu ali njihov debi, Possessed by Machines nudi osam pesama sasvim korektnog, ubedjivog death metala brutalnije vrste koji pogađa lepu sredinu između razgovetnosti, tech-death komplikovanja i te nužne brutalnosti. Ovaj trio očigledno voli muziku koju izvodi, i za sada se zadovoljava time da je izvodi uverljivo, bez mnogo inoviranja. Album sadrži jednu obradu Deeds of Flesh i ona podvlači kontrast između toga kako su kalifornijski uzori pisali pesme, uz sve njihove kompleksnosti i ambicije, i komparativno manje interesantnih kompozicija samih Ritual Mortis. No, Ritual Mortis imaju tehniku u rukama, i očigledno veliku količinu strasti prema žanru pa je Possessed by Machines pristojan debi i obećanje za napredak u budućnosti:
https://ritualmortis.bandcamp.com/releases
Cveće zla i naopakog 
[…] je i novi Sumac, o kojima sam već pisao više puta, pa i na najnovijoj kolabroaciji titana sludge i post metala već treba znati šta da se […]
[…] ploči ovog detroitskog trojca. Ranije ove godine izbačeni Live and Unreleased je bio dobar, ali prošlogodišnji debi, nazvan isto kao i bend je bio ploča izuzetne energije i sa mnogo […]
[…] tu su i finski grindcore ortaci Napalm Ted koje sam voleo letos, a novi EP, Grindonesia nema mnogo veze sa Indonezijom ali ima četiri lepe, brze, eksplozivne […]
[…] zaljubljen u ono što radi Trevor William Church, prošli album na kome je sve radio sam mi je bio sasvim pristojan. I na ovom albumu je Church uradio skoro sve, osim što ima još jednog kolegu da svira gitarske […]
[…] ovaj prvi projekat benda (koji se, da bude jasno, u verziji osnovnog trija zove Northern Crown i dopali su nam se prošle godine) ostavlja prilično povoljan utisak i, zatvarajući se uspelom obradom Candlemassa, vredi da se […]