Film: Hardcore Henry

Pogledao sam Hardcore Henry kako bog zapoveda, u bioskopu i bio neiznenađen time da je film sa nama gledalo svega dvadesetak ljudi predpubertetlija – nema nikakve reklame za ovo – ali i time a je film sasvim lagodno uspeo da adrenalinsku poplavu iz trejlera razvuče na sat i po.

Da će film biti potpuno tr00 a ne nekakva wannabe produkcija uverilo nas je i to što je naš taksista vozeći nas u bioskop udario čoveka na ulici, bacio ga jedno 2-3 metra a ovaj ustao, pogledao nas i otišao svojim poslom.

Jer, Hardcore Henry jeste u prvom redu film za generaciju igrača Call of Duty i Battlefielda, ali je zatim i film za generaciju ruskih i ukrajinskih parkur/ adrenalin džankija koji nose gopro kamere na glavi i skaču sa zgrade na zgradu, trče po kranovima i ogradama mostova i bacaju se u smetove snega i kontejnere sa papirom sa visina sa kojih ja ne bih ni pljunuo.

Najšuler je ove dve savremene estetike bešavno spojio, sa ogromnim razumevanjem oba medija i njihovih slabih i jakih strana, iskombinovao to sa solidno hardcore zapletom i radnjom i napravio treći nastavak Krenka kakav Neveldine i Raylor nažalost nikad nisu snimili, odlučivši se umesto toga za ipak inferiorni Gejmer.

Ono što je možda najvredniji element HH je ta instant komunikacija sa svojom ciljnom grupom. Call of Duty igre su besramno skupa AAA produkcija, nešto najdalje od andergrand hardkora što bi čovek mogao da zamisli, a GoPro kamere su takođe elitni komadi opreme, no njihova publika se ne razlikuje nužno od onih generacija koje su odrasle uz superherojske stripove, pank i hevimetal tako da je korporacijska produkcija i ovde izrodila određenu vrstu kontrakulture. Kontrakulture bez jasno usmerene energije, ali prepunu energije i bunta, dakako. Hardcore Henry sa njom izvrsno komunicira kroz prost, rekao bih stripovski ali zapravo sasvim gejmerski zaplet i stavlja motivaciju lika u prvi plan iako je od početka jasno da je glavna motivacija upravo adrenalin koji se u završnici filma i prominentno prikazuje na ekranu iako nema zapravo narativno opravdanje.

Šarlto Kopli u ovom zapletu dobija priliku da glumata koliko hoće i solidno obavlja posao dok su ostali glumci na nivou gejmerskog standarda, ali svakako, glavni glumac u ovom filmu je GoPro kamera i izvrsna montaža koja dopušta da „prave“ specijalne efkete gutamo u jednom dahu sa klasičnim parkurom iz prvog lica i da se sve dešava najprirodnije moguće. Američki film ovog tipa bi možda osećao potrebu da verbalizuje svoj dug igrama – Gejmer je to eksplicitno radio – ali HH je ovde, zapravo, suptilan. I to je valjda jedino mesto na kome je suptilan. Sve je tu – plakat za igru Payday 2 u jednom kadru, slide-to-cover momenti, snajperski kadrovi, dual wielding… Hardcore Henry je često kao poslednjih petnaest godina first person shootera izmontiranih zajedno, ali sa pažljivom koreografijom scena i osećajem kako da PREVIŠE ne otupi gledaoca.

Posle ovoga akcioni filmovi će morati dobro da zapnu da me namame u bioskop