Film: Venom

Venom Rubena Fleischera je krš i lom. Ovo kažem relativno nevoljno jer sam ipak slab na Toma Hardyja a i ostali glumci u filmu su dobri, ali ovo je film koji je do pola krš zahvaljujući Sonyju a od pola je lom zahvaljujući, bogami i Marvelu.

Što se Marvelovog dela tiče, stvari su tu odavno bile jasne. Venom je bio dobar lik, smislen i svrhovit u vreme kada je osmišljen da bude ultimativni antagonist Spajdermenu. Debitujući u broju 300 Amazing Spider-mana, a posle podugačke artiljerijske pripreme, Venom je ne samo zaista uspeo da postane jedan od ikoničkih Spajdermen negativaca na ime svoje intimne veze sa njim, već je i sam dualitet između Eddieja Brocka i tuđinskog simbiota bio dobro balansiran Brockovim komplikovanim karakterom. Spajdermen je sa Venomom imao muku posebne vrste i uspeo da ga se (naizgled zauvek) oslobodi tek na način koji je zahtevao istinski nov pristup, čak i to da heroj navikao na pobede na određen način okusi poniznost da bi nastavio da živi.

Naravno, Marvel je sve to onda prilično upropastio devedesetih kada su krenuli stripovi u kojima je Venom bio glavni junak a koji se nisu oslanjali na njegovu vezu sa Spajdermenom. Lik stvoren da bude mračna refleksija Spajdermena i Petera Parkera u ogledalu odjednom je trebalo da ima karakter izvan ovog dualizma/ antagonizma PLUS da bude neka vrsta antiheroja koji čini dobre stvari makar iz pogrešnih pobuda. To, recimo diplomatski, uglavnom nije išlo. Venom jeste pokazao žilavost i tokom trideset godina je uspevao da ga pišu dobri autori (Peter David, Dan Slott…) ali malo je tu na kraju napravljeno memorabilnih stripova. Lethal Protector, na kome je ovaj film dobrim delom baziran nije ono što bismo danas zvali klasičnom pričom iz Marvelove prošlosti, već najpre jedan od manje loših stripova o Venomu.  Čak i aktuelni Venom serijal osmišljen za tridesetogodišnjicu koga piše cenjeni Donny Cates ne uspeva da prevaziđe intrinzične slabosti svog lika. Eddie Brock je one trick pony, čovek definisan svojim neuspehom u istraživačkom novinarstvu, a koji je smisla imao kada je na suprotnosj strani bio Peter Parker/ Spajdermen kao primer „dobre“ sudbine sličnih korena. Sam Venom i dan-danas ne uspeva da se jasno definiše kao heroj ili antiheroj – u vreme dok je bio samo Spajdermenov protivnik imao je interesantan etički disbalans utoliko što je sebe video kao heroja (i nikada nije napadao nedužne) čija je dužnost da ukloni verolomnog Spajdermena. Bez ove motivacije, Venom nikada nije udobno zaokružen lik.

Ovo se sve, nažalost, više nego jasno vidi u filmu koji, naravno, nema Spajdermena ni u naznakama i lik Toma Hardyja je na momente potpuno farsičan. Ovaj Venom ima praktično komično preokretanje motivacije za ono što radi, a isto tako je njegov psihotični element (da u domaćinu budi animalne porive zajedno sa snagom) korišćen praktično za humorističke pančlajne.

Hardy je ovde nažalost deo problema makar koliko je i deo rešenja. Kao i u Mad Maxu i ovde on glumi vrlo prenaglašeno fizički, sa tikovima i nervoznim gestovima i mada je osvežavajuće videti super(anti)heroja koji ispoljava ovu vrstu nelagode (iako su istini za volju, svi glumci koji su radili Spajdermena imali slične napore, no Hardy u ovome ide najdalje), istina je i da Hardy apsolutno preglumljuje i u filmu gde se ostali glumci ponašaju kao u pristojnoj Halmark produkciji, on izrazito štrči i deluje kao da pokušava da podrije ton filma.

No, Hardy je samo deo problema. Ovo je pristojno režiran film u narativnim sekvencama (recimo montaža na početku gde vidimo stil televizijskog novinarstva koji Brock upražnjava je izvrsna) i mada ima gomilu scena u kojima likovi bukvalno prepričavaju zaplet gledaocu, to je sve solidno dinamično i vizuelno zrelo, ali ubija ga nekonzistentan scenario i nemogućnost da se postigne definitvan ton.

Scenario, u skladu sa horor tropima od kojih se štedro zajmi, uvodi određena pravila o tome kako simbioti preživljavaju na Zemlji i da je uspešno vezivanje za domaćina stvar sreće i retkog poklapanja parametara – ovo je zamajac zapleta, zapravo i, na kraju dana, motivacija za glavnog negativca da čini loše stvari u potrazi za panaceom. No, zarad teranja akcije unapred, sva ova pravila krše se kad god je potrebno, simbioti se šetaju po „atmosferi bogatoj kiseonikom“ – koja bi trebalo da im smeta – koliko god je to potrebno, slobodno biraju i kontrolišu tela onoliko koliko je neophodno da se stigne gde treba da se stigne i film prema kraju apsolutno gubi ikakve pretenzije da bude makar i PG-13 body-horror sa definisanim tenzijama i katarzama jer pravila, pokazuje se, uopšte nema.

Drugo, naravno, kraj je mesarski smandrljan sa velikim delom u sredini filma gde imamo jedan zaplet o naučniku koji gazi etiku radi fantazija o spasavanju čovečanstva, samo da bi se ispostavilo da imamo posla sa frakcijama simbiota, mogućom interplanetarnom invazijom, sve to ubačeno 20 minuta pred kraj da bi se ulozi veštački podigli a finalni sukob imao više težine. Neuspelo, naravno, uz „pravog“ negativca koji nije ni skiciran a kamoli definisan kako treba.

Na sve to, kako rekoh, film ne uspeva da se dogovori sa samim sobom o tome šta je on u stvari. Nije body horror, pogotovo sa PG-13 rejtingom (mada je bizarno da film u kome imamo solidnu količinu psovanja, proždiranje živih životinja, dekapitacije i probadanja sečivima, ali, nekako bez krvi, ima ovaj rejting) a i zbog tog odsustva tenzije, nije ni komedija mada Hardy igra najbliže farsičnoj komediji. Nije ni čista farsa mada nema drugog načina da se objasni potpuno odsustvo prepoznavanja na strani glavnog junaka šta je uradio svojoj devojci, kao i odsustvo stvarne etičke diskusije o ubijanju policajaca i… drugih ljudi.

Ono što je u svemu tome dobro je da Fleischer ovo uprkos svim tim problemima, režira efikasno pa i pismeno i film uspeva da izbegne da bude kataklizma proporcija Trankove Fantastične Četvorke a u šta je lako mogao da se pretvori da je studio malo manje verovao u ovu produkciju. Riz Ahmed kao negativac je, recimo, potpuni promašaj u kastingu ali on svoju ulogu odrađuje profesionalno, dok su Williamsova i Scott, prevashodno TV glumci, svemu dali dozu zanatske korektnosti koju film koji ovoliko meandrira u svojoj egzekuciji, skoro da nije zaslužio. Otud su mnoge scene u filmu vrlo uspele, pa iako se ne drži kao celina, nije neprijatan u segmentima. Nažalost, akcija je, iako pristojno režirana, jedan od slabijih elemenata – sva se događa po noći pa kao da se vraćamo u pre-Marvel eru superherojskih filmova sa zrbljanim akcionim scenama u kojima se ništa ne vidi jasno, a ovome veoma doprinosi muzgavi CGI samog Venoma koji deluje crtanofilmovski animirano i još više produbljuje farsični osećaj cele produkcije. Sony je sa Amazing Spider-man filmovima srazmerno loše prošao ali Webb je (mada, naravno, uz mnogo više budžete) imao za bar dve klase bolje urađenu akciju, naročito u pogledu ikoničnosti likova i jasnoće scena.

No, stvari ne moraju da budu logične, pa su ASM filmovi ubili franšizu i gurnuli je u ruke Marvelovih filmadžija, a Venom je, protivno svoj logici, zaradio preko pola milijarde dolara za, evo, tri nedelje. To samo znači da nas nastavak sa Carnageom u ulozi glavnog negativca neminovno čeka za godinu i po dana or sou a skoro da ne mogu da smislim način da to bude dobar film s obzirom da je ceo štik koji Carnage ima to da NIJE PG-13. No, živi bili pa videli.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s