Pročitani stripovi: Devil’s Reign

Iako je u pitanju događaj proizašao direktno iz tekućeg Daredevil serijala, i radili su ga isti ljudi kao i Daredevil, pre par nedelja završeni šestodelni krosover Devil’s Reign (sa dodatim sedmim delom na kraj koji, u trenutku dok ovo kucam, još nije izašao) je zapravo još jedno podsećanje da je Daredevil tajno jedan od najvažnijih stripova koje Marvel izdaje i da ono što se događa u orbiti slepog pravnika Matta Murdocka i njegovog u skerletni kostim odenutog rogatog alter-ega što priziva Đavola a boji se boga, ima posledice po mnogo širi krug stripova u Marvelovom univerzumu. Čak je i Shadowland, događaj sa kraja prve decenije ovog eka, centriran na Daredevila, imao makar ambiciju da bude uticajan i mada je to bio slab strip, jeste na neki način dao i zametak onog što će mnogo uspelije biti realizovano u Devil’s Reign. A uspeh je ovde najpre na ime toga da su autori pažljivo upotrebili motive građene kroz tekući Daredevil serijal i mada je fokus pažnje u samom krosoveru malo i pomeren sa samog Daredevila, on jeste presudan za sve što se na kraju dogodi.

Da budemo konkretni, dolazak Wilsona Fiska, to jest „kralja kriminala“ Kingpina na poziciju gradonačelnika Njujorka, a u sklopu priča iz tekućeg serijala Daredevil pre nekoliko godina delovalo je kao preokret kakav će svim stripovima u Marvelovoj sržnoj ponudi obezbediti neke interesantne prilike da ispričaju priče sa novim perspektivama, gde borba protiv kriminala uobičajena za superherojske pripovesti može da se spoji sa buntom protiv korumpiranog, kriminalizoanog establišmenta. Možda neiznenađujuće, gotovo ni jedan od stripova u ovom periodu nije obratio mnogo pažnje na ovu činjenicu i pored, naravno, samog Daredevila, jedini strip u kome je Fiskovo gradonačelnikovanje najkuljim gradom na svetu imalo iole značajnije efekte na zaplet i pripovedanje bio je relativno kratkovečni Punisher Matta Rosenberga od pre par sezona.

Fisk je, čini se, još od radova Franka Millera tako neraskidivo vezan za Daredevila da drugi scenaristi nemaju apetita da se uopšte bave ovim likom – ili im urednici to ne dozvoljavaju – pa su i povremeni pokušaji na podsećanje da je u pitanju bio originalno Spajdermenov neprijatelj uglavnom ostali na pojedinačnim epizodama. Da budemo fer, sa Millerom i kasnijim scenaristima na Daredevilu, Fisk jeste dobio produbljenje u karakternom smislu, njegova porodična sapunica je iznesena na malo zreliji nivo, a sa Bendisovim radovima je spona između njega i Daredevila iskovana snažno, povezujući dva lika na jedan sasvim intiman način, ne najmanje i zahvaljujući Fiskovom doznavanju da su Daredevil i Matt Murdock ista osoba.

Kada sam pre malo manje od godinu dana pisao o tekućem serijalu Daredevil, ukazao sam da je u pitanju s razlogom jedan od najcenjenijih Marvelovih radova u ovom trenutku iako scenarista, Chip Zdarsky ne radi zaista ništa inovativno sa likom i njegovim ansamblom. Štaviše, Zdarsky je pokupio mnogo pohvala za svoj rad možda i najpre na ime toga da je njegovih tridesetak i kusur brojeva Daredevila nastalo kao maltene komiplacija najvećih hitova iz istorije ovog stripa, ili makar njegove recentnije istorije, od Franka Millera naovamo, gde je napravljen snažan i funkcionalan spoj kriminalističkog/ noir senzibiliteta, motiva katoličke krivice i vere, dubokih romantičnih ponora u koje upadaju i inače ne sasvim mentalno stabilni likovi, te ozbiljnijeg rada sa karakterima, naročito negativcima i ukorenjivanja priča u realističnijim zapletima koji, i pored uobičajenog fantazijskog sloja, barataju idejama kao što su politika, socijalna pravda, pravosuđe itd.

Devil’s Reign je utoliko i sam praktično jedna repriza motiva i ideja koje smo već čitali i samo vrlo sigurna egzekucija Daredevilovog tima obezbeđuje da ovaj krosover ne ostavi utisak stilske vežbe.

Konkretno, Devil’s Reign je rekonstrukcija Millarovog događaja Civil War od pre deceniju i po, samo značajno pažljivije utemeljena u centralnim likovima priče-do-sada i po obimu svedenija tako da neverovatne i, da budemo jasni, neuverljive preokrete kupimo sa manje sekiracije. Zdarsky je sa Daredevilom dobro pazio da zadrži jedan ozbiljniji, odrasliji ton u tome kako se likovi ponašaju i ophode jedni sa drugima – a što je teže nego što mislite imajući u vidu da oni i dalje rade sve standardne stvari za superherojski strip, skaču po krovovima, biju se na kiši sa drugim kostimiranim likovima, bacaju ljude kroz prozore, imaju tajne laboratorije u kojima se događa bizarna, zabranjena nauka – pa i Devil’s Reign čuva ovu zrelost.

No, ključna stvar u Devil’s Reign je upravo to da je Zdarskom dopušteno da promeni status kvo za čitav Marvelov univerzum na ne beznačajne načine. Baziran na zapletu postavljenom u vreme kada je Daredevila pisao Charles Soule i gde je protagonist uz pomoć dece Ljubičastog čoveka, Zebediaha Killgravea, uspeo da jednim potezom navede čitav svet da zaboravi njegov tajni identitet što je već godinama bio javno poznat, Devil’s Reign je sa jedne strane prikazivanje druge strane medalje, ta neka biblijska poduka da prečice u životu ne postoje a kada misltie da ste našli neku do njih, to ume skupo da vas košta, a sa druge je konačno razračunavanje sa idejom da čovek koji je nadaleko poznat po svojoj kriminalnoj prošlosti ima legitimitet da bude na čelu administracije velikog, bogatog grada.

Naravno, strip nam je još tokom tekućeg Daredevila pokazivao da za Kingpina prelazak u politiku predstavlja samo nastavak kriminala drugim sredstvima, ali je Zdarsky dosta poradio sa Fiskovim likom, postavljajući ga u jednu interesantnu ravan u odnosu na ljude koji povlače konce iz senke, old money kapitaliste koji, iako ne „zvanično“ povezani sa kriminalom zapravo žive tako da se zakoni na njih ne odnose, ali onda mu dajući i čitav romantični podzaplet sa Typhoid Mary, njegovom telohraniteljkom. Do kraja ovog stripa, Kingpin će, to je valjda jasno, biti uklonjen sa pozicije gradonačelnika*, ali, iako ga Devil’s Reign nedvosmisleno prikazuje kao negativca i sociopatu koji će na kraju dana pronalaziti najveće zadovoljstvo u tome da svom prikrivanom besu pusti na volju i ubija golim rukama, istovremeno nam nudi i Fiska sa više slojeva, u čije nežne, čak i ranjive emocije zapravo poverujemo. To da nam Devil’s Reign daje da nazremo hepiend u kome će Kingpin zapravo shvatiti da mu moć i bogatstvo ne znače onoliko koliko mu znači validacija u očima žene koju voli i divi joj se iako je ne razume, samo da bi nas onda provukla kroz klasičnu šibu i Fisku oduzela status i moć, ali mu podarila i momenat zastrašujuće katarze u kojem on povraća deo samovlasnosti – to svakako spada u neke od najvažnijih momenata u istoriji ovog lika i opravdava postojanje ovog krosovera.

*ne pre nego što dobijemo zabavan podzaplet u kome se superheroji dogovore da je pravi način da mu se doaka to da se, na predlog Tonyja Starka, Kingpinu ispostavi snažan protivkandidat na gradskim izborima. Stark, prirodno, vidi sebe kao idealnog protivkandidata, a preokret koji se zatim desi je i dovitljiv i baca reflektor pažnje na neke meni vrlo drage likove.

Da se razumemo, Zdarsky i crtač Marco Checchetto svakako pružaju vrlo kvalitetan program sve vreme i mada se Devil’s Reign bazira na praktično istim motivima kao Civil War i ponavlja dobar deo njegovih epizoda i set pisova, ta neka zrelost u tonu i uzdržanost kada je u pitanju širenje priče kroz tie-inove svakako pomaže da se ovaj krosover lepo i lako zguta. U centru je svakako Kingpin – „Devil“ iz naslova je zapravo on, ne sam Daredevil – te njegova spoznaja da je nekada znao tajni identitet Daredevila a da ga sada, neobjašnjivo, više ne zna, a koja pokreće lavinu represivnih javnih politika u Njujorku usmerenih na kostimirane superheroje. Iako debate o tome da li su viđilante superheroji prihvatljivi u savremenom društvu zasnovanom na zakonima i institucijama relativno skromne u ovoj priči, utisak je da Zdarsky naprosto gradi na pripremi koju su već odradili Soule tokom svog Daredevila ali i drugi autori koji su se bavili idejama funkcionisanja kostimiranih osvetnika u „realističnom“ pravno-političkom okviru. Outlawed o kome smo takođe pisali pre nešto manje od godinu dana daje funkcionalni šlagvort za Devil’s Reign sa svojim uvođenjem „Kamalinog zakona“ kojim se zabranjuje bavljenje superherojskim poslom kostimiranim likovima mlađim od 21 godine – ako nemaju institucionalnog mentora – i Kingpinovo uvođenje uredbi kojim se van zakona stavljaju supermoći bilo kog tipa, iako deluje apsurdno preširoko, makar se nastavlja na ove već postojeće događaje.

Po pravilu, Marvel često sa zakašnjenjem reaguje na dešavanja u društvu pa ako su Civil War i Secret Invasion par godina kaskali za traumama vezanim za homeland security i paranoju nakon jedanaestog Septembra 2001. godine, onda i Devil’s Reign dolazi nakon okončanja vladavine Donalda Trumpa i porasta fašisoidnih sentimenata u američkoj zajednici. No, njegov tretman kriminalizacije urođenih svojstava i široka, gruba legislativa kojom se osobe što nisu zaista ništa skrivile dovode pod udar zakona i sankcija je zapravo idealno sinhronizovana sa dešavanjima u američkoj javnosti poslednjih meseci, partikularno sa legislativnim beklešom u konzervativnijim državama SAD kojim su prava žena, kvir i trans osoba, ali i njihovih porodica konkretno i preteći umanjena i ograničena. Ne tvrdim, naravno, da je Zdarsky, uostalom Kanađanin, direktno predvideo stvari kao što su „don’t say gay“ i kriminalizaciju hormonske terapije trans-dece koja ulaze u pubertet pozivanjem na stare zakone vezane za zlosavljanje, ali jasno je da paralele postoje pa su tako i scene u Devil’s Reign u kojima specijalne policijske snage hapse Fantastičnu četvorku ili Moon Knighta, iako već viđene u starim stripovima, ipak obeležene i jednom aktuelnom težinom.

Naravno, ovo je superheojski strip i ne samo da će naši do kraja trijumfovati nego je i Kingpinov plan za reizbor obeležen vrlo eksplicitnom ambicijom da se pobeda obezbedi direktnim uticanjem na slobodnu volju građana i birača. Purple man se ovde koristi na sasvim ubedljiv način da se proizvede jedna simbolička aproksimacija onoga kako ljudi u pozicijama moći obezbeđuju sebi produženje ostanka na tim pozicijama putem korišćenja svih institucionalnih i vaninstitucionalnih alatki što su im na raspolaganju, bez obzira na njihovu legalnost – uostalom, Purple man je, sa svojom supermoći apsolutnog nametanja volje drugim osobama neka vrsta ekstremnog „influensera“ i mada je Kingpinov pristup podjarmljivanju ovog moćnog negativca grub i nesuptilan, metafora je više nego jasna.

Iako Devil’s Reign ne nudi bogznakako originalnu priču i Zdarsky je prinuđen da piše i izvestan broj scena masovne tuče koje praktično nikada u stripovima nisu zanimljive, Checchettov uvek izuzetno sigurni crtež u velikoj meri prodaje ovaj strip kao ozbiljniju politički dramu sa jakim karakternim radom: Marcio Menyz na kolorima pažljivo dopunjava Checchettov suptilni rad linijama i tušem, dajući svemu jaku atmosferu. Checchetto je i inače na Daredevilu pokazao da je jedan od najboljih crtača koje Marvel ima na rosteru u ovom momentu, a sa Devil’s Reign još više impresonira, izvrsnim dizajnom kostima, radom sa likovima, kinematskim (štaviše televizijskim) kvalitetom kadriranja, moćnom akcijom ali i osećajem za detalje. Clayton Cowles na leteringu kao i obično blista i mada je Devil’s Reign zaista samo prepričana priča koju smo već čitali, ona je po formi ispala korektno, a po radu sa Kingpinom je dala značajne rezultate. Sa svoje strane su i sami Daredevil i Elektra, mada nisu bili sasvim u centru ovog stripa, dobili značajna pomeranja u sopstvenom staus kvou i biće zanimljivo čitati dalji nastavak Daredevila koji obećava dosta različitih, svežih mogućnosti. Naravno Zdarsky je dosada u ovom stripu trijumfovao najviše na ime upravo toga što je obilazio poznata, publici draga mesta iz istorije Daredevila, no, videćemo kuda može da odvede rogatog superheroja sada kada ima sasvim odrešene ruke. Sam Devil’s Reign možete na Amazonu kupiti ovde, a mi ćemo sada brzo da protrčimo kroz tie inove za ovaj događaj.

Iako je Devil’s Reign u dobroj meri imitirao postavke Civil War, makar je u domenu satelitskih serijala bio značajno uzdržaniji. Sećam se da je Civil War imao doslovno više od sto epizoda vezanih za svoju centralnu priču, pa je Devil’s Reign sa skromnih šest odvojenih priča ipak značajno urednija ponuda koja ne zahteva da potrošite SAV novac i vreme što ih imate na raspolaganju. Još bolje, za razliku od Civil War gde su se neke presudno važne stvari događale izvan samog serijala, većina ovih stripova je potpuno opcionog tipa u odnosu na centralni narativ i treba da ih pročitate samo ukoliko ste direktno zainteresovani za likove u njima.

Ima li danas zainteresovanih za Buckyja Barnesa? Jedan od najstarijih Marvelovih aktivnih likova, nastao još u vreme kada se Zlatno doba američkog stripa nije zvalo Zlatnim dobom, Barnes u one shotu Devil’s Reign Winter Soldier dobija vrlo atmosferičnu, vrlo „moody“ epizodu potrage za sopstvenom prošlošću i suočavanja sa istinom da je decenijama bio ništa drugo do profesionalni ubica pod tuđom kontrolom. Nico Leon koji je nacrtao ovu epizodu dao joj je izuzetno upečatljivu, mračnu atmosferu, sa jakim kontrastima i zastrašujućom konturom Kingpina koja ima praktično horor-vajb, dok su scenaristi Jackson Lanzing i Collin Kelly obezbedili monolizima i kontemplacijom ispunjen narativ gde se protagonist brutalno samoanalizira između epizoda još brutalnije akcije. Prilično old school pristup koji je meni bio simpatičan, ali daleko od obavezne lektire.

Trodelni Devil’s Reign: Villains for Hire koji je nacrtao Manuel Garcia a napisao Clay McLeod Champan bavi se timom superzločinaca koje je Kingpin postavio na čelo svojih specijalnih policijskih snaga što idu po Njujorku i hapse superheroje. Ovo je, naravno, potpuna repriza motiva iz Civil War ali i kasnijih stripova iz Spajdermenove orbite kada je Norman Osborn predvodio Thunderbolts* i ovakve su priče često problematične na ime toga da su u pitanju timovi sklopljeni od trećerazrednih i nerazrađenih likova pa i prva epizoda Villains for Hire deluje dosta grubo i ne preterano zanimljivo. No, dolazak Johna Walkera na čelo tima zapravo daje stripu potreban karakterni balans i do kraja ova priča nudi potrebnu meru nijanse u kojoj likovi obeleženi svojim sociopatskim prirodama zapravo u sebi nalaze elemente ljudskosti. Johna Walkera scenaristi danas izvlače iz naftalina praktično isključivo kada im je potreban ekstremno sivi antiheroj što će se staviti u službu represivne vlasti jer ona predstavlja nekakav zakon i red, ali ovde se sa njim na kraju ipak solidno barata.

*mada će, notabilno, novi serijal Thunderbolts koji počinje u Maju, imati sasvim drugu postavu i iza i ispred „kamere“

Devil’s Reign: Superior Four pisao je Zac Thompson a nacrtao Davide Tinto i ovo je takođe trodelni narativ koji se bavi pre svega Doktorom Oktopusom i njegovim „dvojnicima“ koje je prizvao iz paralelnih dimenzija da mu se nađu dok, pomažući Kingpinu, pravi sopstveni plan za osvajanje moći. U samom Devil’s Reign ovo je tek interesantna sporedna priča u kojoj vidimo koliko je Oktavijus oduševljen što ima pristup laboratoriji Reeda Richardsa i tehnologiji Fantastične četvorke dok Susan i Reed u zatvoru pripremaju pobunu, te da se nasmešimo gledajući „superior“ varijante Doktora Oktopusa koje su u drugim univerzumima ukrštene sa tamošnjim Hulkom, Wolverineom i Ghost Riderom, na isti način kako je „naš“ Oktavijus jedno vreme bio Spajdermen,* ali u ovom miniserijalu  u centru priče je Oktavijsusova egoistična ambicija da dokaže da je „superioran“ ne samo u odnosu na druge genije na „svojoj“ Zemlji već u odnosu na druge Doktore Oktopuse iz različitih univerzuma.

*Svestan sam da ovakvim rečenicama aktivno odbijam od superherojskih stripova publiku koju sam možda navukao svim tim pominjanjem politike i pravne nauke u prvom delu teksta, ali tako vam je, deco, TO

I, ako volite multiverzalne zaplete, ovo jeste interesantan narativ. Thompson, naravno, i ovde istražuje svoje opsesije vezane za fuziju biljnog i životinjskog, a različiti Oktopusi koje je izmaštao imaju zanimljive karaktere. Priča, naravno, pati od vrlo teatralnog tona ali to svakako ide uz teritoriju kada imate posla sa Oktopusom…

Devil’s Reign: X-Men su radili aktuelni X-Men arhitekti Gerry Dugan i Phil Noto pa je ovaj trodelni serijal usklađen sa trenutnim tonom X-Men stripova. Narativ se centrira pre svega na Emmu Frost (i Elektru) i njenu nekadašnju saradnju sa Kingpinom i mada ovo nije PRETERANO dubok ili revolucionaran zaplet, imamo posla sa spretno napravljenom „malom“ pričom u kojoj se superzločinci i reformirani superzločinci nadmudruju i vode borbe preko proksija. Ako volite karakter Emme Frost, njenu dekadentnu, „poš“ personu koja samo povremeno podseti koliko ledeno zla ume da bude, ovo će vam prijati, pogotovo uz neke vrlo maštovite primene njenih supermoći.

Devil’s Reign: Spider-man pomalo pati od toga što je ovde u glavnoj ulozi, naravno, Ben Reilly, a autori, Anthony Piper na scenariju i Ze Carlos na olovkama, nemaju veze sa dosadašnjim Spajdermen stripovima, no ovo je na kraju jedna sasvim probavljiva vinjeta u kojoj originalni Kingpinov sin, dekadentni superzločinac Rose dolazi sa briljantnim planom da porazi Spajdermena, samo da bi ga naš junak nadmudrio u zaustavnom vremenu, na neočekivan način. Likovi sa kojima ovde imamo posla su drugo- i trećepozivci i ovaj je strip nastao na temelju ideje da negde napolju postoje čitaoci istovremeno investirani u likove iz Spider-man Beyond i istovremeno u Rosea, što je skoro pa neverovatna ideja, ali, hajde, nije on loše napravljen.

Konačno, Devil’s Reign: Moon Knight profitira od toga da ga je pisao aktuelni scenarista Moon Knighta, Jed Mackay i ovo je sjajna one-shot minijatura gde glavni junak demonstrira da je u zatvor za superheroje (i superzločince) zapravo dospeo svojom voljom i da je upravo onoliki šmeker koliki je u svom matičnom serijalu. Crtež Federica Sabbatnija je EKSTREMNO pod uticajem japanskih manga-radova i mada je na prvi pogled malo neobično da Marca Spectora gledamo kao razbarušenog, mladolikog shonen protagonistu, s obzirom da se dobar deo narativa vrti oko nezvaničnog borilačkog turnira u zatvoru, Sabbatini je zapravo odličan izbor za ovu priču. Mackay nam pruža još te Moon Knight magije na koju nas je navikao u tekućem serijalu i ova sezona se zaista pokazuje kao pobednička za viteza u belom. Ako vam se dopada tekući Moon Knight, ovo obavezno pročitajte – u pitanju nije „esencijalni“ zaplet da biste razumeli šta se tamo događa, ali jeste u pitanju esencijalni rad sa karakterom i zabavna, mala priča.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s