Pročitani stripovi: Secret Empire

Marvelov letnji DOGAĐAJ, Secret Empire se upravo završio svojim desetim brojem (mada, kako to već ume da bude, nije gotovo dok ne bude gotovo i čeka nas još „Secret Empire Omega“ one-shot koji će, predviđamo, dodati još mesa prilično tanušnom epilogu celog događaja) i kako je već tradicija da se u ovakvim momentima uzdiše i hukće i oglašava da smo „too old for this shit“, reklo bi se da je u pitanju business-as-usual u kome Marvel kreira kontroverzan zaplet gde se njegovi klasični likovi ponašaju tako da ih rođena majka ne bi prepoznala, publika se mršti i tuguje po internetu za starim dobrim danima kad se znalo ko koga i zašto, a onda se sve završi trapavim deus ex machina razrešenjem i svi se vraćaju na svoje stare pozicije uz prećutni dogovor da se o ovome u buduće ne priča ako baš ne mora.

 

No, situacija je sa Secret Empire donekle drugačija i ovo je jedan od retkih Marvelovih DOGAĐAJA koji su izazvali zlovolju i u znatno široj populaciji od onih par desetina (ajde, stotina, ako smo dobro raspoloženi) hiljada Marvel-zombija koji i dalje redovno kupuju mesečne sveske i spremni su da se biju kada se karakterizacija njihovog omiljenog lika ne podudara stopostotno sa onom uz koju su odrasli. Jer, sa Secret Empire, Marvel i Nick Spencer su sebi stavili u zadatak ne samo proizvođenje kontroverze, pošto ’svađa na internetu prodaje stripove’ (ili tako nešto) već i pokušaj davanja političkog komentara koji će se nekako dobro udenuti u trenutni zeitgeist i rezonirati sa istorijom-u-nastajanju koju trenutno živimo. I daleko bilo da ih ja kritikujem zbog takve ambicije, Alah zna da stripovi – čak i superherojski stripovi – mogu da budu medijum koji će „ozbiljne“ teme napadati na sebi svojstven način i ostavljati iza sebe značajne kulturnoumetničke tragove (na kraju krajeva, politička dimenzija Watchmen ili Dark Knight Returns se samo uvećava sa decenijama koje prolaze), ali mora se primetiti kako je zaista izuzetna retkost da se tako nešto desi kao posledica korporativnih odluka u kojima predsednici ovi i vipijevi oni, marketing i filmska divizija svi diktiraju urednicima šta strip treba da „kaže“ a onda urednici moraju da se rvu sa autorima da ovi to i isporuče. Ne da sad hoću da prenaglasim uobičajenu poentu o mnogo babica koje deliveruju kilavo dete i tome kako mučeni autori koji inače pišu (ili crtaju) izvrsne, inteligentne stripove u ovakvim situacijama gde neko drugi drži uzde njihove kreativne vizije uspeju samo da nevoljno izvajaju bezmirisni korporativni poluprodukt, ali Secret Empire je praktično udžbenički primer korporacije koja se ambiciozno laća teške političke teme a onda je spektakularno ispušta iz ruku u seriji predvidivih kompromisa i izvršnih odluka namenjenih marketingu a ne kreaciji te neke puste umetnosti.

 

Dakle, NE ŽELIM da ovu poentu prenaglasim iz više razloga. Prvi je da mislim da je zdravo i zanimljivo kada ovako velike firme makar pokušavaju da se bave ovakvim temama, uz svu marketinšku iskalkulisanost koja ide u paketu, jer uvek postoji opcija da se omakne i ponešto nadahnuto i promišljeno. Drugi je to da je Marvel čak i u recentnim godinama demonstrirao da ume da namiriše dobrog autora i poveri mu kontroverznu priču pa od toga ispadne odličan DOGAĐAJ (videti šta smo pisali o Secret Wars).

 

Na sve ovo, Nick Spencer je autor koga sam više puta pohvalio i neke od njegovih nezavisnih radova smatram legitimnim vrhuncima američkog mejnstrim stripa iz poslednjih desetak godina (Morning Glories, The Fix…) a i učinak u Marvelu mu u proseku nije bio rđav sa izvanrednim pikom u vidu Superior Foes of Spider-man.

 

No Secret Empire se pokazao kao problematičan za veliki broj čitalaca već na nivou ideje, a što je strip dalje odmicao, ispostavljalo se da ni egzekucija nije baš briljantna. Rezultat je da je ovo serijal od nepotrebnih jedanaest brojeva (obavezni nulti broj kao uvod, jelte) koji je već dodao jednu epizodu na planiranih deset, a koji na većinu legitimnih pitanja koje je sam postavio nije uspeo da odgovori. Sada nam predstoji Secret Empire Omega kao „epilog posle epiloga“ a koji teško da će u mnogome popraviti utisak o celoj priči.

 

„Ideja“ o kojoj govorim je uglavnom poznata. Koncept „Kapetan Amerika je tajno bio naci sve ove decenije“ zvuči kao nešto ispaljeno na tviteru u zajebanciji, ali opet, zaista je bilo samo pitanje vremena kada će Marvel pomisliti „Ma, čekaj, to uopšte nije loša ideja“ i krenuti u razradu koncepta. Već prva epizoda aktuelnog serijala Captain America – Steve Rogers u kojoj je Spencer pokazao ikonu antifašističke borbe kako izgovara zloslutno „Hail Hydra“ izazvala je odijum u, jelte, javnosti, a koji je otelovljen ne samo u besnim tvitovima na Spencerov račun (koji do danas nisu prestali) već i u „ozbiljnijim“ mišljenjima ozbiljnijih medija koja su propitivala dobar ukus premetanja lika koga su dvojica Jevreja kreirala da nokautira Hitlera u – zatočnika nacističkih ideja.

 

Ponovo, lično sa ovim nemam problem. Niti postoji popularniji superheroj koji u nekom momentu svoje biografije nije postao „zao“ i ponašao se antitetički svojem uobičajenom filozofskom utemeljenju, niti mislim da je „nemoralno“ stavljati ikone (makar i stripovske, jelte, ikone) u teške „what if“ scenarije da bi se izveli dobronamerni eksperimenti i napravile poente. Povrh svega, Secret Empire je DOGAĐAJ tempiran više slučajno nego namerno tako da se poklopi sa svojevrsnom rezurekcijom suprematističkih ideologija na zapadu i u Americi i njegova alegorija o „američkom fašizmu“ je ako ništa drugo dobrodošli dodatni glas u raspravi koja se i inače vodi.

 

Ali Secret Empire je, valjda je to već jasno, slabašan glas u toj raspravi, razvodnjen koncept koji samo površno dotiče glavne tematske tačke diskusije o tome zašto je „fašizam“ loš i podlo se izvlači na „stripovske“ fore onda kada treba da istinski stane iza nekog od stavova koje je izneo. Da bude još gore, i Marvel i Spencer su insistirali na tome da razrešenje priče neće biti „i onda je kosmička kocka sve sredila putem, jelte, kosmičke magije“ samo da bi finale bilo oslonjeno upravo na ovakav deus ex machina momenat u kome je scenarista potražio odstupnicu u pravljenju poetskih poenti o nadi i vjeri i potpuno izbegao da se pozabavi realopolitikom koju je do tada u stripu sam zazivao.

 

Da budemo konkretniji: ako ste uništili Las Vegas besomučnim bombardovanjem, pobili milione ljudi da biste pokazali naciji da nema zajebancije sa vašom autoritarnom vlašću, to je stvar koja ne nestaje tek tako kad se „kosmička kocka“ ili neko drugi pojavi i kaže „E, da, Steve Rogers, malo je bio poludeo al sad mu je bolje“. Secret Empire je strip koji pokazuje ne samo takve scene masovnih „disaster porn“ ubistava već i sav drugi uobičajeni asortiman „nacizma“: indoktrinaciju dece suprematistčkim idejama, interniranje rasno niščih (ovde su to, razume se, Inhumans jer Marvel ne može da odoli još jednom pokušaju da ih pretvori u erzac X-Men), red rad i disciplinu izgrađenim na masovnoj cenzuri i egzekucijama disidenata – ali kad treba da se sedne i raščivija kako je moguće da se te stvari događaju u jednoj razvijenoj civilizaciji sa demokratskim tekovinama, kako to da se nacija ne buni gledajući sve to oko sebe i kako, na kraju da se stvari reše tako da se nauči i poneka lekcija – e onda Spencer i Marvel pribegavaju prostom pesničenju između „dobrih“ i „loših“ i instant „rešenjima“ u vidu kosmičke magije.

 

Razumem ja da bi se tu moglo reći i „pa šta očekuješ od superherojskog stripa?“ jer je taj strip izgrađen na ideji preuzimanja pravde u svoje ruke i rešavanjem problema pesnicama, ali: 1. Imamo mnogo prethodnih primera superherojskog stripa koji je ovoga svestan i pronalazi kreativne načine da se odupre klišeu i 2. Secret Empire, makar na rečima, pokušava da se izdigne iznad klišea i povede stvarnu raspravu. Kapetan Amerika je, svakako, kosmičkom magijom pretvoren u nacistu koji je pristupio Hydri još u ranoj mladosti (sve detaljno prepričano u tekućem Steve Rogers serijalu) ali njegov plan za sprovođenje vlasti u Americi je zapravo naizgled prilično plemenit.

 

Hoće se reći, iako Steve Rogers i njegovi Hydra sledbenici smišljaju lukave i beskrupulozne prevare da osvoje vlast u Americi i to učine tek nakon što najveću većinu zemaljskih superheroja osude na (sporu) smrt u izgnanstvu, prvih par brojeva Secret Empire nam pokazuje da Rogers istinski veruje u to da stvari radi u ime opšteg dobra i da se i sam u sebi lomi kada mora da pribegne represiji jer mu je na umu uvek boljitak za naciju – obrazovanje, zdravstvena zaštita, rad itd. Sharon Carter služi kao njegov sparing-partner u dijalozima kojima bi Rogers trebalo da dobije priliku da objasni svoju novu nacističku etiku a čitaoci dobiju uvid u „nacistički“ način rezonovanja, ali Spencer se ovde vrlo slabo pokazuje. Bivši profesionalni političar se, nažalost, drži samo najopštijih opštih mesta u raspravi koja je na nivou osnovne škole i u kojoj Carterova ne uspeva da se seti čak ni tako jednostavnog pitanja kao što bi bilo „Da li zbilja veruješ da je Sam Wilson, tvoj stari prijatelj i čovek kome si sam preneo u nasleđe identitet Kapetana Amerike, pripadnik biološki inferiorne rase?“.

 

Mnoge druge prilike da se nacistička/ suprematistička ideologija propitaju kroz seriju inteligentnih dijaloga propuštaju se i Spencerova karakterizacija Rogersa kao nevoljnog nacističkog mesije ne stiže nikud kako strip ide dalje i razvija se u smeru političkog trilera sa natprirodnim elementima.

 

Ne i naročito dobrog političkog trilera, podsećam, jer sama postavka stripa zahteva da najveći deo ljudi koji bi po prirodi stvari poveli ustanak protiv američkih vlasti koje sprovode segregaciju i represiju – dakle, Rogersove kolege superheroji iz Avengersa i šire – provedu najveći deo vremena ne radeći ništa. Hydrin plan uspeva da većinu njih protera u zgodno odvojene delove svemira/ realnosti i dobar deo stripa otpada na to da gledamo frustrirane ljude u kostimima kako čekaju da scenarista pronađe način da opravda njihovo prisustvo u ovoj priči. Jedna grupa superheroja koja je uspela da opstane i koja je zametak pokreta otpora je, pak, većinu vremena na zadatku pronalaženja fragmenata kosmičke kocke koji bi im pomogli da preokrenu situaciju (bukvalno menjanjem realnosti) i jedini uzbudljiviji podzaplet je onaj sa Crnom Udovicom koja smatra da je atentat na Rogersa jedini način da se nešto promeni, te njenim sledbenicima, mladim superherojima koji su žedni da nešto učine ali nisu sigurni da žele da ubiju.

 

Ovo je, razume se, i tačka na kojoj se lomi Marvelova unutrašnja politika jer te mlade superheroje čine redom sve likovi koji su „nove“ i diversifikovane verzije ikoničkih likova – od Crnog Spajdermena, preko muslimanske Ms. Marvel pa do ilegalnog imigranta Falcona – i Secret Empire je između ostalog i jedan od gestova kojim se pokušava superherojski legat predati ovim likovima od strane starije garde. Ali kao i mnogo drugog u ovom stripu, i taj pokušaj je konfuzan i nedorečen jer ne samo da na kraju dobijamo „starog“ Kapetana Ameriku, Bakija i tu neku klasičnu ekipu koja rešava stvar već se i izvesno vreme zna da u dolazećem periodu Marvel namerava da se osloni na „legacy“ brendiranje, renumerisanje magazina tako da se na naslovnim stranama pojave brojevi 800 ili 900 i veliko je pitanje kakva se tu borba vodi da se zadrži pozitivna strana diverziteta koja donosi novu publiku a da se istovremeno pruži ruka pomirenja staroj publici sa povratkom na utemeljene vrednosti.

 

Secret Empire definitivno nije sjajan potez u ovom smeru jer niti zaista uspeva da na bilo koji način pokrene dijalog koji bi bio vezan za neke neugodne elemente realnosti Trampove Amerike, niti jasno pokazuje da su integritet i doslednost u korenu heroizma – poenta koju je nesrećni Civil War pre deset godina makar imao na svojoj strani. Ovako, u jednu ruku imamo propuštenu priliku da se istraži kako bi to „nacisti“ stvarno vladali nacijom od trista miliona ljudi koja gleda uništenje Las Vegasa i zatvaranje Inhumansa u logore i onda kaže „Al jebi ti to, vozovi idu po voznom redu“, a u drugu imamo patetičnu monološku tiradu o nadi i veri koja je potpuno potkopana idejom da je pravo rešenje ne vera, nada i žrtvovanje, već prosto, pakt sa višom silom da činom volje promeni realnost. Kako je Kobik – personifikovana kosmička kocka – po stepenu mentalnog razvoja ipak dete, pretpostavljam da je Spencer želeo da ukaže na čistotu detinje savesti koja mora da ispravi greške načinjene od stvari iskvarenih odraslih, ali se istovremeno može govoriti i o tome da je „pravo“ razrešenje Secret Empire ono u kome matorci insistiranjem na griži savesti deteta koje ništa zaista ne može da razume, dobijaju politički povoljan ishod za sebe.

 

Na kraju nije jasno koje su lekcije tu naučene, jesu li heroji stvarno sad pobedili u izazovu koji je bio teži od poslednjeg puta kad su Galaktus posetio Zemlji ili Anihilus pokušao da osvoji čitav univerzum ili su se pesničili među sobom kako bi Steve McNiven imao priliku da zaradi platu onako kako najbolje ume, nije jasno ni da li su likovi koji su stali uz Rogersov represivni režim od svoje volje imali svest o tome šta rade i kako će se to odraziti na njihov dalji status, zajedno sa brojnim javnim činovnicima koji su učestvovali u pogromima i represiji… Razume se, ako ste ljubitelji pojedinačnih Marvelovih likova imaćete i partikularne razloge za sekiraciju – od toga da je Crna Udovica ničim izazvano ubijena (jer ovakvi DOGAĐAJI uvek moraju da imaju žrtve i na „našoj“ strani) a Bruce Banner koji jedva da se ohladio, ničim izazvano oživljen (ne znamo ni kako) pa do zbilja bizarne karakterizacije Franka Castlea koji tvrdi da sa režimom sarađuje jer u njemu vidi red rad i disciplinu i ni sam ne uspeva da se priseti koliko je puta bogu na istinu poslao bele suprematiste koji su manufakturno radili ono što Steve Rogers sada radi na industrijskom nivou. Konačno, spektakl površnosti se potvrđuje time da nema apsolutno ničeg „tajnog“ ali ni mnogo istinski imperijalnog u vladavini naci-Kapetana Amerike Sjedinjenim Američkim Državama i da ni u jednom trenutku, ponavljam, ne vidimo kako to i zašto nacija na sve ovo na kraju ipak pristaje.

 

Ako ima sreće u toj nesreći – to je da su X-men uglavnom bili pošteđeni petljanja sa ovim glupostima, mada Spencer ipak Beastu daje jednu malu epizodu. No tim je više primetno da ni oni, ni Inhumans kao primeri „progonjenih rasa“ u Marvelovom univerzumu zapravo ne dobijaju značajnog glasa u stripu koji se, na kraju dana, najviše bavi svađom između (mahom belih) intimno povezanih muškaraca i žena iz gornjeg ešelona klasne podele moderne zapadne civilizacije. Na ovaj način Secret Empire – verovatno i slučajno – podseća da su veliki svetski konflikti u poslednjih par vekova bili praktično familijarne stvari, sa pogotovo Prvim svetskim ratom koji je bio porodična svađa koja se otela kontroli i ovo je lekcija koju superherojski strip, istorijski, uspešno plasira. No, Secret Empire ima druge ambicije i pošteno je reći da njih nije uspeo da dosegne.

 

Štaviše, reklo bi se da je i Marvel iznenađen intenzitetom negativnog odgovora koji je stigao od najšire publike i biće zanimljivo gledati šta će Kuća ideja dalje da radi, pogotovo u svetlu ovakvih analiza koje ukazuju da njihova poslovna politika iz poslednjih godina prestaje da daje rezultate, a pogotovo ovakvih nezvaničnih „izveštaja“ koji sugerišu rasulo i bezidejnost. No, to je priča za neko novo sutra, a u ovom današnjem „danas“, Secret Empire je skoro pa kolekcija primera loših ideja nametnutih odozgo na koje je kreativni deo firme odgovorio nedopečenom egzekucijom. Je li makar crtež dobar, pitate vi sada već spremni na kompromis ma koje vrste a ja odgovaram da jeste ako vam ne smeta nekoliko potpuno različitih stilova koji se kroz strip prepliću, od McNivenovog uvoda i finala rađenih njegovim klasičnim kinematskim raskošnim pristupom, preko Leinila Yua i Andree Sorrentina koji su se udenuli u sredinu, svaki sa svojim „mračnim“ atmosferama, pa do odreda manje poznatih crtača koji su popunjavali između njih. Znam da je danas nerealno tražiti da ovakav jedan događaj bude grafički konzistentan, pa to i ne tražim, ali i ta razuđenost stilova podseća da je ovo strip sklapan mehanički, kroz uredničke sastanke i floučartove radije nego kroz nabujalu kreativnu viziju kojoj je industrija samo pomogla da se porodi. Pa onda, više sreće naredni put…

One thought on “Pročitani stripovi: Secret Empire

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s