Pročitani stripovi: Legion of Super-Heroes (Brian Bendis)

Dakle, junački sam stisnuo zube i pročitao ceo serijal Legion of Super-Heroes, njegovu najnoviju inkarnaciju napisanu od strane Briana Michaela Bendisa i nacrtanu (najviše) od strane Ryana Sooka a koja je izlazila od pozne 2019. do Januara ove godine. Čak i uz dve „posthumne“ Future State epizode koje su, kao i ostatak Future State stripova, pokazale kako izgleda jedna od mogućih budućnosti za Legion of Super-Heroes, i od kojih je druga izašla u Februaru, trebalo mi je, eto, skoro pola godine da se privolim da dovršim čitanje serijala i da sednem da nešto o njemu napišem.

S obzirom da sam prethodnih dana imao nekoliko masivnih tekstova o nekoliko masivnih Marvelovih serijala i sve sam, uglavnom, ocenio kao vrlo pristojnu zabavu, uzimajući da pišem ovaj tekst sam se po ko zna koji put podsetio da ja negde duboko u svojoj nutrini imam autentičnu pozitivnu predrasudu prema Marvelu i da, bez obzira koliko ona mala bila u stvarnosti, uvek kada čitam DC-jeve stripove, pogotovo kada o njima pišem, moram nje da budem svestan. Sa tim na umu, osvrnuo sam se ponovo na Legion of Super-Heroes, njegovih šesnaest brojeva razbacanih po čak tri distinktna serijala (od kojih su dva imala samo po dve epizode…) i zaključio da problem nije u meni, bar ne ovog puta. Problem je, kao što sam, istina je, predrasudno, unapred nagađao – u Bendisu. Daleko od toga da je Legion of Super-Heroes najgori strip koji sam čitao ove godine, i, čak, ako malo zažmirimo, on uopšte nije loš*, samo jeste u pitanju još jedno bolno podsećanje da Brian Bendis – nošen statusom nepogrešive superzvezde već skoro dve decenije – već odavno ne igra na svoje najjače strane.

*svakako je dobio previše neodbranjivo pozitivnih prikaza na internetu što je još jedno žalosno podsećanje na to koliko je strip-kritika u SAD temeljno iskorenjena i smislene tekstove morate da jurite po blogovima što ih održavaju požrtvovani heroji sa dubokim znanjem i artikulisanim izrazom kakve „zvanični“ sajtovi danas nemaju

Što, opet, ne mogu da zamerim njemu lično – čovek radi ono što u tom trenutku želi da radi i ti stripovi se, nošeni njegovom zvezdaškom reputacijom (koja po pravilu podrazumeva izvrsne crtače i ostale profesionalce sa kojima radi, te moćnu produkciju), uglavnom prodaju* – ali mogu da zamerim urednicima koji već dugo, predugo, ne rade svoj posao i ne izvlače iz Bendisa ono što on radi najbolje: karakterne, fokusirane stripove u kojima se zaplet i psihološki portreti likova uspelo udružuju da kreiraju memorabilne, „stvarne“ ili makar upečatljive priče koje imaju ukus drugih medija – literature, pa i filma i televizije, ali ostaju tvrdo u domenu superherojskog stripa.

*mada je Legion zapravo imao jako niske tiraže s obzirom na tim koji ga je pravio ali i na DC-jeve lavovske marketinške napore, sa sve Bendisom koji je gostovao na NBC-ju kod Setha Mayersa da izreklamira ovaj magazin

U tom smislu, pišući o Bendisovom radu na Supermenu bio sam, mislim, više pozitivan nego negativan jer je, bez obzira na sve probleme koje je „moderni“ Bendis doneo i u ove stripove, ovo ipak bila priča fokusirana na lik i scenarista je uspeo da iz njega izvuče neke memorabilne momente. No, kada je 2019. godine najavljeno da će Bendis ponovo oživeti Legion of Super-Heroes, priznajem da sam se malo uhvatio za glavu. Bendis je svoju reputaciju u Marvelu stekao radeći na likove tvrdo usredsređene stripove o street-level herojima poput Daredevila i Spider-mana, ali ju je onda, nažalost višestruko uvećao preuzimajući Avengers i praveći od tog stripa raspričanu, nefokusiranu sapunsku operu koja je više pažnje privlačila šokantnim odlukama da se ubije ovaj ili onaj lik nego kvalitetom priča. Nažalost, ovo se prodavalo i Bendis će sa godinama raditi gomilu različitih Avengers serijala (i svi su bili slabi na izluđujuće raznovrsne načine), da bi kasnije preuzeo i X-Men, pa onda Guardians of the Galaxy, pokazujući izuzetno plastično zašto mu stripovi o timovima naprosto ne leže. Legion of Super-Heroes je tim sa opsceno velikim brojem članova i ulazeći u čitanje Bendisovog rada sam se, pokazaće se s pravom, pribojavao kakofonije koju će ovo proizvesti.

Ja čak i ne spadam u Legion of Super-Heroes nostalgičare koji su se, verujem, sa najavom novog Legion of Super-Heroes serijala u Bendisovoj izvedbi osetili kao da im duša pada u nekakav htonski bezdan. No, ne morate biti diehard fan Legije pa da shvatite zašto scenarista kome su i dalje najbolji stripovi oni što ih je napisao o konfliktnim street level likovima na ivici antiheroja (uključujući prilično zaboravljeni kratki serijal o Moon Knightu) nije najbolji izbor za strip koji je etalon optimističke, futurističke naučne fantastike, sa ogromnim ansamblom i platnom razvučenim preko cele galaksije.

Iako je Legion of Super-Heroes nastao pre televizijske serije Zvezdane staze, legitimno je reći da on na neki način predstavlja njen pandan u superherojskom stripu. Prvo pojavljivanje Legion of Super-Heroes u stripovima vezano je za Superboyja koji je te davne 1958. godine naleteo na gomilu tinejdžerskih superheroja iz tridesetog veka a zatim proveo sledeće godine u zajedničkim avanturama sa njima, ostvarujući popularnost koja se u jednom trenutku merila i sa samim magazinima o Supermenu. Strip o tinejdžerima sa različitih planeta koji svi imaju tematske moći i simpatična silver age imena (Lightning Lad, Invisible Kid, Colossal Boy, Star Boy, Triplicate Girl, Chameleon Boy, Phantom Girl, Ultra Boy, Bouncing Boy, Sun Boy, Saturn Girl itd.) i u utopijskoj budućnosti se bore za očuvanje te utopije i saveza Ujedinjenih planeta, radeći nezavisno od ali paralelno sa naporima „zvanične“ Naučne policije – taj je strip, sasvim prirodno bio popularan među mladom publikom.

Mladi su bili i autori i za ovaj se strip vezuje i poznati kuriozitet da je budući Marvelov glavni urednik Jim Shooter poslao priču DC-ju koju je napisao sa svega 14 godina i da je ona objavljena kao jedna od epizoda Legije, inicirajući time Shooterovu profesionalnu karijeru.

Shooter će se Legiji vratiti skoro tačno četrdeset godina kasnije, polovinom pretprošle decenije, simbolišući u neku ruku i to da je DC do tog momenta prilično izgubio viziju šta da radi sa ovim naslovom i kako da ga učini relevantnim za modernu publiku. No, vredi reći i to da je Legija najvećim delom bila žrtva DC-jevog konstantnog ributovanja univerzuma i potrebe da se ponovo kreće iz početka, više nego što su autori koju su je radili bili slabi.

Naprotiv, Legion of Super-Heroes je kroz decenije imao masu voljenih perioda. Paul Levitz je  pisao ovaj strip sedamdesetih i osamdesetih – do prvog velikog ributa DC-jevog multiverzuma u Crisis on Infinite Earths – i sa crtačem Keithom Giffenom uspostavio ono što se danas smatra „modernim“ tonom stripa, sa dužim pričama i epskim zapletima, uključujući „The Great Darkness Saga“ kojim je Darkseid ustoličen kao jedan od najvećih negativaca u DC-ju. Kasnije će strip raditi Giffen, da bi serijal bio rebutovan za novu publiku posle krosovera Zero Hour a Tom Peyer i Mark Waid su osavremenili poreklo Legije i dali starim pričama novi, moderniji ton (nešto poput pristupa koji je par godina kasnije Marvel primenio u Ultimate liniji). Njih dvojicu su nasledili Dan Abnett i Andy Lanning i njihova ekspertiza za pisanje masivnih kosmičkih opera je ovde kreirala verovatno poslednji naširoko voljen Legion of Super-Heroes period.

Strip jeste izlazio u ovom veku, ponovo sa Markom Waidom na čelu, kasnije sa Jimom Shooterom za volanom (u to vreme su napravljene i dve sezone umereno neuspešne televizijske serije namenjene prevashodno klincima), a i tokom DCNU perioda je strip izlazio u različitim formama, ali nije ostvario dovoljno uspeha. Tako da je Bendisovo interesovanje za properti koji već godinama kao da ne zna svoje mesto bilo moguće tumačiti i kao sasvim plemenitu ambiciju da se upari superstar energija cenjenog scenariste sa legatom stripa koji je mnogim ljudima njegovog uzrasta ostao u fantastičnoj uspomeni na ime Levitzovih i Giffenovih radova.

Činjenica da je sam serijal Legion of Super-Heroes pod Bendisom i Sookom izgurao samo dvanaest brojeva dovoljno svedoči koliko je ovo bilo na kraju neuspešno. No, pošto je sa Bendisom danas sve komplikovano, ovo je, rekosmo, zapravo serijal od šesnaest brojeva.

Naime, krajem 2019. godine izbačena su dva broja miniserijala Legion of Super-Heroes: Millenium kao najava za dolazeći tekući serijal o Legion of Super-Heroes. Uz podršku velikog broja crtača od kojih je svaki radio po stranu ili dve, Bendis je ovde ispisao neku vrstu nove „istorije budućnosti“ DC univerzuma, ili makar narednih hiljadu godina iste, uzimajući za fokus priče neobičan život lika po imenu Rose Forrest. Poznatija kao Rose and Thorn, ova žena je jedan stari (i praktično zaboravljeni) DC lik notabilan po tome da se radi o osobi sa podeljenom ličnošću gde sama Rose živi užasan, nepovezan život koji joj praktično upropaštava njen alter ego Thorn, psihotična antiherojski nastrojena viđilante-žena koja, kad god se pojavi, pravi haos boreći se protiv „zla“, bez brige o tome da li će Rose kasnije zbog toga imati problema. Bendis uzima Forrestovu (koja je zapravo druga verzija ovog lika, početkom sedamdesetih apdejtovani koncept iz kasnih četrdesetih godina prošlog veka) i kroz prikaz njenog dugačkog života oslikava različite ere što slede nakon 21. veka i različite događaje značajne u pogledu osnivanja buduće Legije superheroja.

Ovo je sasvim solidan uokvirujući narativ za Bendisov ribut Legije – uz izuzetan crtež mase autora, naravno – i kada se scenarista usredsređuje na jedan lik odjednom se setite koliko on ume energično i upečatljivo da piše. Naravno, Rose tokom svega dva broja nema mnogo vremena da razvije karakter kakvi su imali drugi Bendisovi likovi i ostaje plića i zasnovanija na pukim kul i „snarki“ replikama nego što bi bilo idealno ali ovaj uvod za Legion of Super-Heroes mi je, priznajem, pomalo razgoreo glad i interesovanje za ono što će uslediti.

No predvidivo, ono što jeste usledilo tokom 2020. godine u dvanaest brojeva Legion of Super-Heroes je, pa… haos. Rose, kao lik koji nas je doveo u ovu priču biva promptno ražalovana na status epizodistkinje, sa povremenim upadanjima u kadar da ispali još nekoliko tih, jelte, snarki replika, a centralni lik kroz čiju vizuru upoznajemo Bendisovu verziju Legije, 31. stoleća i Ujedinjenih planeta je Jon Kent, aktuelni Superboy i, jelte, sin „pravog“ Supermena.

Bendis je, naravno, kroz svoj rad u magazinu Superman uradio potrebne pripreme za ovo: Jon Kent je korišćenjem, jelte, svemirske magije i pseudonauke na brzinu odrastao i postao tinejdžer, a zatim je odigrao presudnu ulogu u utemeljenju United Planets inicijative – koju sam, čini mi se, onomad uporedio sa svemirskim Ujedinjenim nacijama – da bi se u tom stripu on permanentno preselio u 31. vek, da tamo sa Legionarima iskusi sva čudesa utopijske budućnosti.

Ovim je Bendis vratio neke od originalnih motiva stripa u centar, notabilno prisustvo Superboyja i njegovu važnu ulogu u Legijinim avanturama,* a čitaocu je dao poznat i relatabilan lik iz 21. veka da mu služi kao alter ego u budućnosti koja je začudna, zbunjujuća i iznenađujuća sa Jona koliko i za samog čitaoca, pogotovo ako nema mnogo prethodnog znanja o Legion of Super-Heroes.

*a što u mnogim periodima ovog stripa nije bilo dopušteno od strane uredništva jer se nije uklapalo sa kontinuitetom kojeg je originalni Superboy uvek bio vrlo nezgodan element

Naravno, ovo je istovremeno i ribut, pa su mnogi elementi sveta u kome Legija operiše novi i Bendis ovde intenzivno ide na energiju specifično DC-jevog brenda naučne fantastike i futurizma, sa, recimo, novom planetom Zemljom sagrađenom od ostataka stare Zemlje koja je, reklo bi se, eksplodirala, ali i novim Kriptonom, pa i čitavom planetom koja sada nosi ime Gotam. Predsednica Ujedinjenih planeta, Brande, nosi isto prezime kao Roland Brande, sponzor osnivanja Legije u devedesetim godinama, mada ne igra istu ulogu, ali su makar likovi koji su osnovali Legiju manje-više isti. Bendis i Sook uvode i svoje likove, naravno, ali je makar osnovna postava ovde udobno familijarna sa triom u sastavu Cosmic Boy, Lightning  Lad i Saturn Girl koji je bio prvi zametak kasnije pan-galaktičke inicijative.

Bendis troši zapravo dosta vremena da nam pokaže kako je tačno ova Legija osnovana, sa kojim idejama i na koji način ona sarađuje sa Predsednicom Brande i Naučnom policijom, a ova se informacija čitaocu daje kroz virtualne prezentacije pripremljene za Jona Kenta, koje su stalno presecane uzbunama, krizama i akcijom. Prvih nekoliko epizoda su time vrlo užurbane, sa masom likova čije karaktere treba da prepoznamo (i, možda, uporedimo sa njihovim starim verzijama), nekoliko različitih frakcija koje prete stabilnosti Ujedinjenih planeta i samoj Legiji (naravno neke od njih su porodično vezane za neke članove Legije), Jonovim naslućivanjem da je on u budućnost doveden ne samo da bude slavljeni selebriti iz 21. veka koji je inspirisao nastanak Legije i Ujedinjenih planeta, ali i upitanošću da li predsednica Brande igra za isti tim – i ovde su intriga, akcija i komedija spojene na obećavajući način.

Naravno, najveći deo šarma i dobrog osećaja koji je u meni izazvao ovaj strip otpada na crtež Ryana Sooka koji je ne samo tehnički impresivan već u punoj meri primeren atmosferi futurističkog optimizma  i pozitivne tinejdžerske energije što su u temelju ove priče. Sook se majstorski snašao sa ogromnim ansamblom, dajući nam odlične nove verzije klasičnih likova – Saturn Girl sa svojom lažnom pixie-cut frizurom, Monster Boy sa svojim različitim formama od kojih je svaka pravo zadovoljstvo za videti, uzvišen, skoro apstraktan izgled White Witch i kraljevska aura Mon-Ela… – ali i kreirajući kostime koji su intenzivno upečatljivi u tome da spajaju u sebi karakter i gizdavost sa jedne ali i funkcionalnost sa druge. Ovo nisu sprejem naneseni, ultra-skinny spandeks kostimi stare škole već radna odela i uniforme koje deluju primereno „svemirski“ i futuristički, sugerišući nove tehnologije i materijale.

Naravno, Bendis se po pravilu iživljava u svojim ansambl-stripovima, sa čestim scenama u kojima treba nacrtati i po nekoliko desetina likova a kada se tome pribroji kompleksna arhitektura Nove Zemlje, gotovo je neverovatno sa kakvim nivoom detalja i osećajem za kompoziciju Sook radi ovaj strip, ne puštajući kvalitet da padne ni u jednom trenutku. Naravno, on sa sobom ima samo vrhunske saradnike, između ostalog Wadea Von Grawbadgera na tušu,  Jordieja Bellairea na sjajnim kolorima i Davea Sharpea na leteringu koji je ovde verovatno radio prekovremeno ne samo na ime ogromne količine dijaloga već i na insistiranju na panelima sa imenima i osnovnim podacima za svakog od likova koji, dijegetički, lebde iza članova Legije kako bi Superboy (i preko proksija, čitalac) lakše popamtio svačija imena. Sook i ekipa uradili su deset od dvanaest epizoda ovog stripa (sa još dve koje je nacrtao ansambl od preko 40 crtača u ekstravagantnoj demonstraciji DC-jeve uredničke koordinacije) i mada verujem da su pljuvali krv, Legion of Super-Heroes je na kraju IZVANREDNO lep strip koji svoj svet daleke, optimističke budućnosti prikazuje na najuzbudljiviji način. Kao bonus, kada su akcione scene svedene na pojedinačne likove, Sook briljira sa moćnim kompozicijama i opipljivom energijom, a fizionomije i facijalna gluma likova su sve jako simpatične pa je Legion of Super-Heroes strip koji mi nikada nije bilo neprijatno da čitam i vreme provedeno uz ovaj ansambl mi je ostavilo makar lepe vizuelne uspomene.

No, kad pričamo o, jelte, priči i pripovedanju, Legion of Super-Heroes nažalost, posle izvesnog vremena demonstrira sve one slabe Bendisove strane koje opterećuju njegove stripove sada već značajno više od jedne decenije  i pretvaraju inicijalno primamljive koncepte u skoro nepodnošljivo, psihološki opterećujuće štivo što na kraju čitate više po dužnosti nego iz zadovoljstva.

Brojne su zamerke koje imam na ovaj serijal, ali dve osnovne se, ponovo sasvim neiznenađujuće, odnose na priču i na metod pripovedanja.

Bendis već godinama ne priča dobre priče već samo smišlja koncepte koje onda maltene metodom automatskog pisanja pretače u scenarije prepune teksta. Ako su mu dijalozi hrskavi i upečatljivi i ima dobrog crtača, ovo na kraju makar na prvi pogled deluje impresivno u dovoljnoj meri da se publika zavara. Sve to važi za Legion of Super-Heroes koji, kako epizode odmiču pokazuje da zapravo nema zaplet. Bendis je ovde u najboljem slučaju smislio, koncept, ili temu, a u najgorem možda samo osećaj koji želi da strip ostavi – taj optimistički, energični dah superherojskog futurizma koji je zaštitni znak „klasične“ Legije – i posle nekoliko epizoda postaje jasno da ovde imamo samo skup podzapleta i mini-lukova vezanih za pojedine od likova, ali ne i stvaran zaplet. Naravno, inicijalno je Legion of Super-Heroes trebalo da bude tekući serijal – taj sam utisak svakako imao kada je najavljen – pa je slaba prodaja nagnala DC da ga transformiše u maksi od dvanaest epizoda i možda bi veći broj epizoda pomogao da se niti priče povežu na smisleniji način ali mislim da ovde Bendisu dajem suviše kredita. Njegov rad na Supermenu koji je izbrojao više od pedeset epizoda kada se ubroje oba serijala je bio opterećen istim nabacivanjem podzapleta i zapleta koji će, možda, kasnije da se isplate pa se to uglavnom nije dogodilo. A dok je kod Supermena radio da malim ansamblom i mogao da detaljnije operiše na likovima, Legion of Super-Heroes je strip sa tridesetak protagonista koji, čini se, svi pričaju u isto vreme a ni jedan od njih ne dobija zadovoljavajući rad sa karakterom.

I, sad, skup podzapleta ne čini zaplet, ali čak ni u okviru samih podzapleta Bendis ne postiže ikakvu zanimljivu dinamiku između obećanja i ispunjenja. Strip skače od teme do teme i od lika do lika (a držeći se, većinom svega 5-6 istih likova, time negirajući jednu važnu karakteristiku Legije), nesposoban da nam pruži isplatu ni na jednom mestu i ovo je takođe stara Bendisova boljka. Na primer, prvi narativni luk u ovom stripu bavi se srazmerno dramatičnom idejom da banda tuđinskih kriminalaca predvođena „demonskim gangsterom“ pokušava da se dočepa originalnog Aquamanovog trozupca jer je on – iz nekog razloga – neka vrsta oružja sudnjeg dana. No, kada se trozubac aktivira – slučajno – on Novoj Zemlji vrati njene okeane i ni trozubac ni okeani do kraja serijala više nemaju nikakvu ulogu, ni tehničku ni metaforičku, ostajući kao landarav, nezavršen koncept iza kog je MOŽDA bilo nečeg dubljeg.

Najbliže zapletu što strip ima je odnos Legije i Skupštine Ujedinjenih planeta, odnosno Predsednice Brande koja je, saznajemo kroz mukotrpno prepričavanje u nekoliko epizoda, garantovala Legiji potpunu autonomiju u rešavanju kosmičkih problema kada je ova osnovana, ali danas očekuje da tinejdžeri pokažu makar malo diplomatskog osećaja u rešavanju složenih galaktičkih pitanja i da ne idu unaokolo rušeći režime i hapseći lidere nacija zato što ih njihov mladalački osećaj pravde vodi tim putem. Ovo je SASVIM legitimno, čak primamljivo kao tema, ali, nagađate, ne materijalizuje se u formi zapleta. Delom jer Bendis očigledno nema volje da piše uredne „mape puta“ za svoje stripove i verovatno su mu pičevi svedeni na „A onda Bouncing Boy svima jebe kevu i  Ryan crta spleš stranice sa po pedeset likova koji svi lete i svuda pucaju laseri i BOOOOOM!“, ali delom možda i jer je bio prinuđen da strip završi u dvanaest brojeva.

No, najvećim delom ovo je jer Legion of Super-Heroes na kraju krajeva deluje neubedljivo zbog brojnih nekonzistencija između tona i priče – strip pokušava da nas ubedi da postoje stvarne tenzije između Predsednice i Legije, kao i složene političke istorije između različitih planeta, ali u pripovedanju sve se svodi na crtanofilmovski „lako ćemo“ pristup svakom problemu i prosto je nemoguće verovati da se ovde radi o univerzumu u kome actually postoje zakoni, administracije, tvrda društvena pravila. Legija Bukvalno ide sa planete na planetu i hapsi koga stigne bez obzira ima li nekakav potvrđeni autoritet da to radi, Skupština Ujedinjenih planeta kao nešto glasa a Predsednica kao nešto preti, ali ovo je svemir bez nekakvih opipljivih konsekvenci ili makar utiska da u svemu postoji nekakvo pravilo po kome on funkcioniše.

Ovo jednako važi i na mikro nivou i likovi su svi odreda maloumnici koji se stalno iznova iznenađuju posledicama svojih (i tuđih) postupaka i razvojem situacija koje su sami kreirali. Postoji tanka linija između toga da likove pišete kao lakomislene ali dobrohotne tinejdžere i toga da svi, reklo bi se, pate od oštećenja mozga a Bendis je prelazi već negde u trećoj epizodi. Naravno, Superboy lično, koji je pre Bendisa pisan sa više slojevitosti i dubine, ovde je maltene idiot koji doslovno do osme epizode ne kapira zašto se lik sa nimalo nejasnim imenom, Mon-El, ponaša kao da njih dvojica imaju nekakvu vezu iako ga nikada ranije nije video. Na drugom mestu, imamo epizodu u kojoj Superboy dovodi i svog najboljeg druga, Damiana Waynea iz 21. veka u 31. da bi i njemu pokazao čudesa budućnosti ali i da bi iskoristio njegovu detektivsku ekspertizu za rešavanje slučaja na kome Legija radi. No ostali likovi se ponašaju kao da će ovaj potez porušiti čitav univerzum (posebno kada Wayne čuje za Planetu Gotam) i promptno mu izbrišu sećanja i vrate ga kući u okviru iste epizode. Ovo se dalje, do kraja serijala, ni jednom više ne pominje niti ikada saznajemo zašto je Gotam posebna planeta.

Slično, strip uvodi novog Doktora Fatea u 31. veku, koji je član ove Legije (a što je prvi put u njenoj istoriji, ako se ne varam, a veći autoriteti od mene to potvrđuju), te Gold Lantern, varijaciju na Green Lantern, koja dolazi uz sopstvene „zlatne“ Čuvare svemira ali oba lika dobijaju veoma malo vreme „pred kamerom“ i štagod da je bio plan u vezi sa razvojem njihovih ličnosti i otkrivanjem njihovih istorija – ako ga je bilo – on se nikada ne realizuje. Fate čak i biva ubijen u jednoj epizodi (posle mu odmah bude bolje) a nešto što bi bio zapravo BIG DEAL u nekom odgovornijem narativu ovde je samo jeftin šok-efekat koji zaboravite posle pola strane pošto se okolo događa još dvadeset istih takvih „šokantnih“ momenata.

Bendis ima smelosti i da pred kraj serijala sugeriše Legionarima da stiže „The Great Darkness“ što je, jelte, referenca na legendarnu priču iz osamdesetih i pomenuto uspostavljanje Kirbyjevog Darkseida kao praktično anti-boga DC univerzuma, samo da bi u narednoj epizodi maltene doslovno rekao „a, ne, zeznuli smo se, izgleda da nema ništa od Great Darknessa.“ Možda jednog dana dobijemo uvid u to kako je ovaj serijal ispisao čekove koje njegov skromni dvanaestodelni život nikada nije mogao da unovči a opet, možda i ne…

Finale je svakako najgore u ovom smislu sa vađenjem Rogola Zaara iz malog džepa u minut do dvanaest da posluži kao finalni boss za Legionare. Bendis misli da time majstorski spaja svoj zaplet iz Supermena sa ovim stripom, ali ovo kreira pregršt problema na svim zamislivim nivoima, od činjenice da Zaar ne pripada ovom stripu niti ijednom od podzapleta koje smo dosada videli, preko toga da je on i u samom Supermenu bio intenzivno ravan lik bez karaktera i intrige, pa do činjenice da ni sam Bendis ne objašnjava kako je Zaar svojevremeno uništio planetu Kripton, opterećujući finale neodređenošću i nedorečenošću koje slabe ionako šantav narativ.

Ako ste imali problem sa odsustvom zapleta, pa, pripovedački metod će vas jednako sekirati: Bendisova pripovedna tehnika se ovde ponovo oslanja na pisanje ogromnih količina dijaloga. Sa jedne strane, preopširni titlovi u Supermenu ni sami nisu bili najsrećnije rešenje i Bendis je svakako na ime dijaloga koji su podsećali na dinamiku televizije i izgradio svoje ime u stripu, ali kako je bilo u Avengersima (pa posle u Guardians of the Galaxy, a slutim da je isto i u aktuelnom Justice League koji se još nisam naterao da čitam), tako je i ovde: SVI Bendisovi likovi zvuče identično, sa istim manirizmima u govoru, istom dinamikom, zastajanjima, digresijama i začinima koji zaista malo izgube na snazi kad ih pišete isto dvadeset godina. Kada u jednoj sceni imate pet, šest ili deset likova koji pričaju u isto vreme i svi zvuče isto i svi opterećuju dijaloge istim manirizmima, dinamikama, zastajanjima, digresijama i začinima, kreira se gotovo neizdrživ šum. Gledajući svoje beleške rađene tokom čitanja serijala vidim da sam napisao da Bendisov Legion of Super-Heroes zvuči kao da gledate tri epizode Friendsa u isto vreme, odvrnute na najjače i ovo, da bude jasno, čak i ako ste, za razliku od mene, ljubitelj Friendsa, nije kompliment.

Uz ovo ide i druga stara Bendisova boljka a to je pisanje akcionih scena sa desetinama protagonista u kojima nema ni primisli o pažljivom režiranju akcije, obraćanju pažnje na koreografiju likova, uzimanju u obzir njihovih moći, slabosti, karaktera itd. Sve Bendisove masovne scene borbe poslednjih petnaest godina kao da imaju isto copy-paste uputstvo za crtača: „SVE EKSPLODIRA, BRATE, SVE LETI SVE VREME, ONO, LASERI, TRAGOVI RAKETNIH MOTORA, HAOS, LUDILO, UDRI SAMO, PUSTI MAŠTI NA VOLJU“ i mada je Sook, rekosmo, napravio ČUDO na ovom stripu, ne mogu da ne primetim kako ovakav pristup akciji naprosto nije idealan i da samo troši prostor bez stvarnog pripovedanja.

Koliko je Sook bio presudan za ipak donekle pozitivne impresije koje mi je ostavio Legion of Super-Heroes svedoče i dve epizode urađene u Future State inicijativi. Ovde je crtač bio izvrsni Kanađanin Riley Rosmo, ali njegov hiperdeformisani stil u radu sa likovima i stakato pripovedanje sa iskrivljenim panelima samo podcrtavaju Bendisovo meandriranje sa zapletom, siromaštvo ideja i manirističko pisanje dijaloga. Future State: Legion of Super-Heroes se pritom dešava u sumornoj, praktično apokaliptičnoj budućnosti pa nema ono što mi je prijalo u sržnom serijalu, taj lepo plasirani duh futurističkog optimizma, a razrešenje je toliko nezarađeno i smandrljano na par strana da se plašim za Bendisovu reputaciju.

Uz, dakle, sve kritike koje sam izrekao, reći ću i da Legion of Super-Heroes treba pročitati – ako ste ljubitelj ovog tima svakako, mada ćete verovatno biti i intenzivnije razočarani kad vidite kao Bendis olako i neodgovorno povremeno rukuje materijalom – pre svega jer rad Ryana Sooka i tušera, koloriste i leterera pokazuje da postoji uverljiv način da se kreira moderan Legion of Super-Heroes magazin koji će imati pravu atmosferu i energiju, a da je svemu ipak potreban disciplinovaniji i odgovorniji scenarista od Bendisa. Comixology stranica je ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s