Pročitani stripovi: Lupus

Pročitao sam grafički roman Lupus cenjenog i nagrađivanog švajcarskog strip-autora po imenu Frederik Peeters, a koji, iako je na engleskom jeziku publikovan tek relativno nedavno – 2019. godina za papirno izdanje i 2020. za digitalno koga u ovom trenutku iz nekog razloga više nema na Comixologyju – zapravo predstavlja jedan od njegovih „ranijih“ radova.

Ženevljanin po adresi i diplomirani, er, umetnik vizuelnih umetnosti, Peeters je svoju strip-reputaciju osvojio početkom stoleća autobiografskim radom Blue Pills: A Positive Love Story koji je dobio nagrade na raznim festivalima (u Poljskoj i Španiji, recimo) i bio njegov prvi strip preveden na Engleski. U međuvremenu je na Engleski prevedeno i nekoliko njegovih drugih stripova, ali je Lupus, koji je nastajao u prvoj polovini prve decenije ovog stoleća i izvorno objavljen u tri dela da bi 2005. godine dobio svoju integralnu, jednotomnu verziju od skoro 400 strana, na Engleskom izašao tek znatno kasnije. Ovo je možda i malo neobično jer je Lupus, barem nominalno, vrlo žanrovski profilisan strip, naučna fantastika u kojoj se leti između planeta, posećuju egzotični lokaliteti i susreću neobični likovi a što deluje kao sasvim dobro ugođena ponuda za američko tržište. No, IDW su dosta čekali  i na kraju preko svog Top Shelf imprinta učinili ovaj strip dostupnim i nama koji ne pričamo Francuski, a što je ljudski i treba ga pozdraviti. Moguće je da je upravo velika (nominalna) razlika između Blue Pills, koji je bio sasvim realistička priča o HIV infekciji u porodici i Lupus koji je eliptičniji i ima formu kosmičke odiseje bila zaslužna za to da se sa ovim stripom dosta čekalo. Moguće je, naravno i da je američko tržište, pomalo sumnjičavo prema crno-belim stripovima, prirodnije gravitiralo ka drugom Peetersovom naučnofantastičnom serijalu, Aama, koji je bio primljen sa dosta entuzijazma u SAD.

Lupus jeste donekle problematičan predlog sa svojom dužinom i meandrirajućim, sporim narativom, ali jedno je sigurno, problem ovog stripa nije crtež koji je odličan i gde su i pripovedanje i karakterzacija i atmosfera veoma dobri. Do te mere čak da je ovo mogao da bude i strip sa manje „priče“. Ono što je Peeters nastojao da uradi sa dugačkim narativom je svakako bilo kreiranje jedne kosmičke pustolovine koja se neće odlikovati spektaklom i teatralnim set-pisovima već, naprotiv, diskretnim, nenapadnim tonom, dugim periodima u kojima se malo toga dešava, kontemplativnim pasažima i razrešenjima koja, kada ih ima, se najviše dešavaju unutar protagonista.

Otud je pričanje o Lupusu kao o „kosmičkoj odiseji“, a što je najčešći način na koji vidim da je strip „reklamiran“ za anglofono tržište možda i blago prevarno. Lupus Lablennorre „je čovek u bekstvu“ koji „kao svemirski Odisej luta od planete do planete, gonjen svojom prošlošću, orbitirajući oko jedne žene“, kako kažu, i ovo sve, tehnički jeste istina, ali Lupus, strip koji se tako zove, mnogo je više indie mumblecore o mladom muškarcu koji ne zna šta bi sa sobom i čak ni uplitanje u svemirsku poteru ga ne trgne iz njegove snažne letargije, nego što je uzbudljiva svemirska avantura puna tenzije, preokreta, akcije, drame, emocija.

Nije, da bude, jasno, da ovih stvari u Lupusu nema, bude tu tenzije, preokreta, čak i malo akcije, promaknu emocije i drama, ali na neki način poenta Lupusa je da se sve ovo događa „izvan“ glavnog junaka, da je on neko ko samo pokušava da odredi šta zapravo želi da učini sa svojim životom i ne da nije prototip akcionog heroja već nije ni do kraja razrešio odnos sa sopstvenim ocem i majkom, a kamoli pronašao svoje mesto u, jelte, koordinatnom sistemu konfuzije koji se u ovoj fikciji proteže preko mnogo planetarnih sistema i različitih svetova.

Otud, sasvim je legitimno imati prilično ekstreman opseg reakcija na Lupus, od toga da se pronađete u njegovom kontemplativnom, smirenom tonu i sporom tempu i da distanciranost između likova doživite kao i svoj prostor da se u njega umetnete i budete još jedan od likova koji su na putu da bi bili sami sa svojim mislima, ili da, kako glasi jedan negativan prikaz na Goodreadsu, smatrate da je ovo „boring tedious man shit“.

Problem sa stripovima koji se ovaploćuju u melanholiji, odsustvu dramatičnih scena, dugim periodima u kojima se ništa ne događa je da idu direktno protiv onoga kako mnogi među nama doživljavaju sam medijum. Mislim da je pokojni, veliki Borislav Stanojević negde pisao kako je strip kao medijum vizuelnog pripovedanja praktično prirodno usmeren da kreira upečatljive prizore, dinamičnost i akciju, a što, sa njegovim srazmerno niskim produkcijskim troškovima svakako ima smisla. Ne košta, jelte, značajno više da se nacrta kako se dve osobe biju nego što košta da se nacrta kako razgovaraju*, a sa druge strane, crtači gotovo poprirodi stvari vole da rade u svom medijumu jer im omogućava da kreiraju upečatljive, u stvarnom životu neviđene – ili retko viđene – prizore.

*još uštedite na smišljanju teksta, pa DUPLA PARA BRATE

Da, naravno, ovo nije pravilo koje se ne može prekršiti svedoči svakako veliki uspeh indie stripova koje je definisao upravo low-key ton i kontemplativna atmosfera, ispovedan narativ i melanholična emotivnost, od Ghost Worlda i Blanketsa do stvari koje je radio (i radi sporadično i danas) Jeff Lemire. Peetersa svakako sa Lupusom mogu da svrstam uz bok Lemireu na ime mešanja izrazito žanrovskog konteksta – svemir, putovanja, egzotična bića, roboti – i izrazito ličnog, meditativnog prelamanja svega što se u stripu dešava, ali Peeters nesumnjivo ima svoj jezik i izraz.

Ovo je u prvom redu vidljivo na ime crteža koji je vrlo karakteran, vrlo izgrađen i prikazuje Peetersa kao autora širokog spektra tehnika i atmosfera. Crno-beli pristup ovde je svakako dobrano zaslužan za tu preovlađujuće melanholičnu atmosferu cele priče i Peeters vrlo uspelo varira raspoloženje da prikaže i momente sreće, momente čak i zanosa, zatim momente humora, pa i užasa a da se ne izmakne predaleko od tog osnovnog tona stripa koji treba da bude uzdržan, kontemplativan i duboko ličan.

Ovo mu eminentno polazi za rukom, kroz usvajanje jednog gotovo manga-pristupa, gde su mnogi kadrovi tu samo radi atmosfere, bez pričanja priče, bez, neretko, čak i sadržaja koji se može prepoznati. Sam glavni junak je sklon kontemplaciji i refleksiji pa su vrlo efektni momenti u kojima Peeters ponavlja slike koje smo već videli, sa većim ili manjim nivoom „zumiranja“, dajući nam vizuelne – potpuno neverbalne – reference na događaje iz prošlosti koje smo ili videli zajedno sa glavnim junakom ili shvatamo da oni potiču iz njegove mladosti. Pored toga, Peeters često ubacuje kadrove, a nekada i čitave table koje prikazuju površine planeta, oplate plovila, njihove teksture, halucinantna kosmička bića, ponovo u različitim nivoima zumiranja, delove Lupusovih snova bez mnogo konteksta ili radnje, dajući nam stranice koje samo kreiraju atmosferu i prenose nam raspoloženje glavnog junaka.

Izuzetno cenim kada crtač ume da ovakve stvari uradi bez ikakvih „pomagala“. Lupus je strip čiji nas protagonist često obaveštava o svojim mislima i raspoloženjima kroz unutarnje monologe što ih čitamo u titlovima, ali Peeters ne daje nikakva tekstualna uokvirivanja ovim „mood shotovima“ ili flešbekovima, puštajući nas da ih prepoznamo nativno, kao upade u glavni vremenski tok, i oni su time efektniji jer intuitivno prepoznajemo lutanje misli glavnog junaka, njegov emotivni nemir, zamor, brigu, žudnju itd. Kada crtač tako nešto izvodi bez pomoći koloriste – kao u ovom slučaju – i bez „signalizacija“ kao što bi bio drugačiji dizajn okvira za panel ili nešto slično, onda imamo posla sa majstorom zanata.

I inače je Peetersovo pripovedanje impresivno. Lupus ima jednu ležernu strukturu i vrlo malo vidljivog zapleta na početku (a što se onda reflektuje i time da dobijamo odgovarajući rasplet, ali o tome malo niže): titularni junak i njegov ortak iz detinjstva Tony lete unaokolo između raznih planetarnih sistema svojim polovnim svemirskim plovilom i ovo je za njih neka vrsta dugačkog godišnjeg odmora iako ni jedan od njih nikada ništa nije zaista radio. Plan je naprosto da se ide od planete do planete na kojima ima dobrih mesta za pecanje i da se konzumira mnogo narkotika, pa Lupus na početku i pored tog „svemirskog“ mizanscena ima intenzivno naturalistički ukus: ovo su likovi koji ne vole ni sebe ni jedan drugog, koji su odrasli ali ne sazreli i koji žive u klasnom, i šire socijalnom, kontekstu što im dopušta da odluke o tome šta žele da rade sa svojim životima odlažu mnogo duže nego što je većinu istorije ljudima bilo dostupno. Peeters Tonyja i Lupusa crta sa vrlo odmerenim slojem komične energije, pa je i sam uvod u strip, sav u jakim kontrastima tamnih urbanih scena gde se kupuje gudra i zaslepljujuće svetlih eksterijera kad se love vanzemaljske ribe zapravo dinamičan i sugeriše više „avanturističkog“ senzibiliteta nego što zaista kasnije dobijamo. Ulazak žene po imenu Sanaa u njihov život signalizuje promenu koja će ih konačno odvesti putem neophodnog sazrevanja (well, svakog na njegov način… a neki načini su destruktivniji od drugih) i biti katalizator za tu „odiseju“ gde će glavni junak obići egzotične lokacije na nekoliko svetova, imati i zanimljive avanture, ali pre svega saznati – ili shvatiti – nešto o samom sebi.

Strip vrlo ubedljivo pravi prelaze između veselije, dinamičnije atmosfere koja ima u sebi dosta komedije i pomenutih kontemplativnih momenata a identiteti i karakteri mesta koje protagonist obilazi su takođe promišljeno kreirani i distinktni. Poslednji deo stripa koji se događa na srazmerno avetinjskoj pozornici napuštene kosmičke turističke stanice gde samo dvoje likova (i jedan robot) imaju jedno drugo za interakciju je potencijalno najhermetičniji i najmanje dinamičan ali Peeters i ovde vrlo uspešno dinamizuje pripovedanje i uspeva da „malo se toga dešava“ narativ predstavi na vizuelno upečatljiv, pa i energičan način. Da ne pominjem da mu glavni junak prolazi kroz naglašene vizuelne promene tokom stripa (uključujući promene frizure i brade) i da ovo u velikoj meri pomaže da Lupusa doživimo kao „pravo“ ljudsko biće a ne samo simboličnog strip-junaka koji nosi neke karakteristike ljudskog.

Neki od likova koje Lupus sreće na svom putovanju su „karikiraniji“ od drugih, i zapravo utisak mi je bio da je Peeters uvek najinspirisaniji kada oko Lupusa ima drugih likova, kada on sa njima može da stupi u interakciju a oni da reaguju na njegovu smušenost i povučenost. Ovde ima i više prostora za kreiranje dinamičnijih scena i komični tajming i mada je autor, kako sam već rekao, izvrstan u pripovedanju svuda, strip je najživlji kada u njemu ima više likova.

Problem je, naravno, što je Lupus eksplicitno priča o gotovo terminalno povučenoj, letargičnoj osobi i njenom komplikovanom putu do shvatanja da je moguće sebi naći ulogu u ljudskom društvu i biti srećan. Otud je ovo programski napravljeno da se veze sa drugim osobama presecaju, ako ikada i budu uspešno uspostavljene, a najveći deo vremena provodimo u duodrami gde „drame“ skoro da i nema jer su oba lika ćutljiva, nedovoljno asertivna da bi, čak i kada su im životi u opasnosti, imala ikakav stvarni plan šta da rade i kako da nastave dalje. Lupus je time strip o „padanju unapred“, seriji stvari koje se događaju glavnim junacima umesto da oni u njima nešto zaista rade i brojne zanimljive epizode, na primer ona sa penzionerskom planetom gde Lupus upozna matore anarhiste, na kraju ne daju stripu stvarne prelomne momente već samo usputne stanice do nečega što se na kraju razreši na samotnom, izolovanom mestu, najvećim delom kroz ne-delanje radije nego kroz delanje ijednog od likova.

Utoliko, iako sam Peetersa uporedio sa Lemireom, mislim da valja istaći kako kod Lemirea uvek postoji jasan dramski luk u pripovedanju, sa likovima koji jesu melanholični ali su motivisani i na kraju „završavaju posao“ a što se na Lupusu ne odnosi. Lupus je prevashodno strip o tome šta je čoveka zateklo a ne o tome šta je čovek uradio i kao takav je zapravo i malčice problematičan jer kad ga zaklopite pomislite „pa ovde se ništa nije dogodilo“ umesto „ah, glavni junak je konačno pronašao odgovore na neka pitanja koja nikada nije eksplicitno postavio“.

Naravno, ja sam gadna seljačina pa sentiment iz prethodne rečenice možda važi samo za mene, meni je i gore pomenuti Ghost World bio neka vrsta mučnog iskustva čitanja o tlapnjama ljudi koji zapravo nemaju nikakav stvarni problem. Utoliko, i Lupus, sa svojim protagonistom koji možda bi, a možda i ne bi ali ne zna ni šta bi ni šta ne bi – najverovatnije nije strip baš za mene. Njegov crtež je izvanredan i lagaću ako kažem da nisam uživao čitajući ga, diveći se i karakterizaciji, i komediji i soporifičnim vizijama, halucinacijama, ekstremno sigurnom pripovedanju i atmosferi, ali Lupus kao lik je na kraju dana meni nezanimljiv i prilično težak za identifikaciju. Ne znači da će biti i vama – na kraju krajeva, poslednji put kada sam merio bio sam samo 43% ljudsko biće, pa svakako potražite ovaj strip ako sam uspeo da vas zainteresujem.

One thought on “Pročitani stripovi: Lupus

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s