Pročitani stripovi: Django – Hand on Fire

Ponekada me neprijatelji i zavidljivci kleveću, uostalom sasvim opravdano, da se ne razumem u evropski strip. Ne čitam ga dovoljno, ne poznajem ga dovoljno, ne pratim ga dovoljno i to je u državi u kojoj se evropski strip ipak vazda pratio i voleo, neretko uzrok sramote. Svojevremeno me je tadašnja urednica kulturnog dodatka Politike zvala da me pita da li bih za ovu publikaciju pisao o stripu a pošto sam znao da je žena francuski đak, bilo je potrebno da nekako u pet sekundi smislim kako da joj objasnim da ja eventualno poznajem stripove u kojima se leti i izbacuju laseri iz očiju te da sam sasvim bespomoćan čak i kad je u pitanju Zagor a kamoli nešto ozbiljnije, a da sve to zazvuči kul i muževno. Srećom, moj power move u tom momentu bio je da joj dam kontakt Pavla Zelića pa se sve nekako završilo na opšte zadovoljstvo.

Elem, u tom smislu, hteo sam da kažem da je inicijativa koncerna Mediatoon, nazvana prosto „Europe Comics“ gde se licenciraju radovi različitih izdavača (u Mediatoonu uostalom zajednički učestvuju Dargaud, Urban Comics, Kana, Dupuis, Le Seuil, Abrams i La Martinière), prevode na engleski i digitalno ojbjavljuju za anglofono tržište, što onda meni, primitivcu koji na francuskom ume samo da opsuje majku, na španskom da otera čoveka u pičku materinu a na nemačkom da mu seksualno napadne koleno* daje mogućnost da odabrane evropske radove kupujem na Comixologyju i čitam ih ne samo u dobrim prevodima već i sa dobrim leteringom, što, kad ste obnevideli kao ja – mnogo znači. Ovo je, svakako još jedan primer kako je piraterija iskrčila put, pokazala da interesovanje postoji, praktično kreirala tržište, i sada, a zahvaljujući i podršci Evropske Unije, više ne moramo da se (mnogo) bakćemo sa scanlation „izdanjima“ požrtvovanih entuzijasta već imamo, kako rekoh, dobre prevode i profi urađen letering. Što, znajući da je letering ponekad u evropskom stripu užasan, nije mala vajdica.

*ozbiljno

Elem, za danas bih se osvrnuo na strip-album Django – Hand on Fire koji je prošlog proleća objavio belgijski Dupuis a onda je dobio i svoju verziju na engleskom. Ovo je i pravi „evropski“ projekat utoliko da ga je objavio belgijski izdavač, originalno na Francuskom jeziku, u pitanju je biografija čoveka koji je rođen u Belgiji a proslavio se u Francuskoj uprkos tome što je došao iz populacije Roma, lutalica, dok su autori– Španci.

U originalu nazvan Django Main de feu ovaj strip album je, naravno, pomalo romansirana biografija jednog od najvećih evropskih muzičara dvadesetog veka, makar ako pričamo o popularnoj muzici ili, uže govoreći – o džezu. Naravno, Django Reinhardt nije počeo kao džez muzičar niti je džez uopšte bio poznat u Francuskoj kada je mladi čergar odlučio da ga sviranje violine ne interesuje i da želi da nauči da svira bendžo, ali je, a to uvod za ovaj strip-album podvlači, na kraju svog prekratkog života, bio jedini evropski muzičar za koga se može reći da je ostavio uticaj na američki jazz, barem u nečemu što smatramo klasičnom epohom. Ono što je nesporno je da je Django bio jedan od najvećih gitarista dvadesetog veka, inovator, eksperimentator pa i, uz rizik da nas ponese emocija, genije koji je ne samo kreirao sasvim nove tehnike sviranja već i maltene samostalno definisao prostor u kome će savremeni i budući džez-gitaristi istraživati šta sve sa ovim instrumentom može da se radi u okviru žanra.

Django Reinhardt je u moj život ušao negde krajem osamdesetih, više od tri decenije posle smrti, kada smo kolektivno gledali da malo istražimo i istoriju džeza koji smo u to vreme krenuli ozbiljnije da trošimo. Prva vinilna iskustva kojih se sećam da sam sa Djangom imao odnosila su se na njegovu svirku sa Stéphaneom Grappellijem, verovatno najčuvenijim violinistom u džezu a koji je sa Djangom sarađivao negde od polovine tridesetih pa sve do posle rata i poziva Djangu da svira sa Bennyjem Goodmanom, „kraljem svinga“, koji je ovaj posle kraćeg razmišljanja odbio, da bi svojih poslednjih par godina proveo eksperimentišući sa električnom gitarom i pronalazeći načine da bebop svira u svom stilu.

Naravno, snimci sa Grappellijem – započeti kada je Django bio u srednjim dvadesetim godinama – su zapravo „zrela“ faza njegove karijere, čoveka koji je pre svoje osamnaeste godine smatran legendom a sa devetnaest preživeo tragediju koja bi za svakog drugog muzičara predstavljala kraj karijere i, praktično, života. Sam strip, Django Main de feu se zapravo i ne bavi Djangovim zaista slavnim danima i umesto toga se usredsređuje na njegovo detinjstvo i adolescenciju, pokušavajući da pokaže kako je dečak prevazišao sudbinu života na margini a onda, kada su slava i bogatstvo bili praktično u šaci, sve izgubio, samo da bi morao da ponovo, pre svega sebi, a onda i svima ostalima još jednom od nule dokaže da je zaista ono što je za sebe tvrdio već nekoliko godina: najbolji na svetu.

Scenarista ovo stripa, Salva Rubio je istoričar koji piše stripove i među njegove prethodne radove spada i strip-biografija Monet koja se bavi životom slavnog slikara, rađena sa talentovanim crtačem po imenu Ricard Efa a koji je crtao i Djanga. Rubio ima gotovo idealan pristup biografskom materijalu, sa sistematičnošću i naučnom doslednošću kakve se očekuju od istoričara koji barata pre svega dokazivim, proverljivim činjenicama, ali onda i sa senzibilitetom proznog autora koji shvata da mitovi nisu prepričavanje činjenica i da bi, uostalom, kreiranje „tačne“ biografije Djanga Reinhardta bio uzaludan posao već na ime nedostataka brojnih biografskih podataka koji bi se strogo uzev smatrali obaveznim za ovu formu.

Naravno, nije neko iznenađenje da o čoveku rođenom 1910. godine u porodici Manuš Roma koja je život provodila putujući između Italije, Belgije i Francuske, svirajući i plešući za ad-hok publiku uz put prodajući sitne rukotvorine da se prehrani, da o takvom, dakle, čoveku nemamo baš precizne biografske podatke. Django je rođen negde na putu, u porodici koju je otac kasnije napustio – strip ovo simbolički sažima pokazujući majku samu na drumu kako hrabri nerođenog sina da još ne krene napolje, barem dok ona ne stigne do mesta na kome je čerga postavila logor za tu noć – i iako strip verodostojno pokazuje da su deca u ovoj zajednici zapravo imala mogućnost da idu u makar improvizovanu osnovnu školu (organizovanu u školjki rashodovanog autobusa), on sam, nikada, do kraja svog prekratkog života nije naučio da čita.

Ovo je, svakako, zajedničko mnogoj romskoj deci i danas, nažalost više od stoleća kasnije, ali strip makar vrlo uspelo prikazuje Djangovo detinjstvo u „Zoni“ i percepciju da je življenje u nečem što čitalac prepoznaje kao socijalnu marginu i tešku materijalnu deprivaciju – da ne pominjemo rasističke incidente kada se dođe u kontakt sa većinskom zajednicom – za stanovnike Zone (i drugu romsku decu drugde), delom i doživljavano kao život slobode, rasterećenosti, neprebrojnih mogućnosti.

Strip perfektno hvata drčnost i ambicioznost klinaca iz Zone, Djangovo fantaziranje o američkim gangsterima koje doživljava kao uzore u jednom momentu svog detinjstva, hvalisanje da će brzo napustiti ovu rupu i živeti ko car u Americi, i mada prikazuje težak život koji je vođen na obodima Pariza, on svoje karaktere nisi sažaljeva niti ponižava. Zajednica Manuša u Zoni je vitalna i dinamična na jedan samo blago romantizovan način u ovom stripu, sa razumevanjem kako se teško živi ali bez kuknjave ili idealizacije „drugog“ koji bi bio predstavljen kao savršeni, plemeniti uzor čitaocu opterećenom „white guilt“ kompleksima. Romi u ovom stripu su likovi, karakteri, nosioci vrline koliko i negativnosti, sam Django je složen, kompleksan karakter čiji natprirodni talenat i izuzetna snaga volje ne prikrivaju činjenicu da je ovaj romski klinac bio i, pa, tipičan klinac kome će brz put do (nekakve) slave i (nekakvih) para krerati svu silu narcisoidnih kompleksa i od njega napraviti i čoveka koji se ponaša neodgovorno, arogantno, pa i povremeno sasvim sadistički prema svojoj okolini.

Strip je utoliko pošteniji i pitkiji za čitanje jer se ne bavi osudom ni glavnog junaka ni zajednice u kojoj se on nalazi. Kada Djangu, njegovom bratu Josephu (za kog u stripu koriste isključivo nadimak Nin-Nin) i polusestri kažu da u klub na Pigalu gde se svira džez nema ulaska bez plaćanja, „posebno za prljave Cigančiće“, ovo je jedan sasvim naturalistički prikaz rasizma, bez popovanja ili nepotrebnih analiza koje bi kontekstualizovale ovakav incident za modernu publiku. Sam Django se ne potresa preterano i klinac veče provodi uha prislonjenog uz vrata kluba, slušajući rani jazz hit The Sheik of Araby i učeći ga, samo na sluh, napamet.

Django je, naravno, u stripu pokazan kao muzički superheroj a što je, pošteno govoreći i bio. Kao klinac je violinu sasvim savladao i smatrao dosadnom još pre nego što mu je izrastao prvi brčić, želeći da umesto nje svira šmekerski bendžo i praveći haos po školi i tukući se sa vršnjacima sve dok mu ga majka nije kupila. Iako bendžo nije od Djanga napravio dobrog učenika i odgovornog člana zajednice, pomogao mu je da pokaže fascinantan prirodni sluh i talenat, te gotovo bezgraničnu volju za vežbanjem koje je posedovao. Svaki muzičar će se sigurno identifikovati sa scenama u kojima Django besprekidno vežba, čak i kada nema instrument u rukama, samo površno uključen u konverzacije i socijalni život zajednice oko sebe.

Naravno, to što je neko genije, ne znači i da je socijalno priilagođen i strip pažljivo trasira Djangov put od dokazivanja lokalnim romskim muzičarima starijim od njega deset i više godina, preko otimanja između već ozbiljnih bal musette bendova za momka koga svi žele da slušaju, pa do podizanja nosa u nebo, kockanja, odvajanja cura i jednog sasvim prezirnog odnosa prema ostatku sveta koji nije obdaren ni njegovim genijem ni njegovim talentom da naoko beznaporno zarađuje. U jednom momentu jedan od stanovnika Zone primećuje da Django zaradi za jedno veče više nego što on zaradi za godinu dana i mada Django često te pare isto veče i potroši kockajući se i pijući, ovde nema resantimana i bolesne zavisti. U zajednici se prepoznaje Djangov božanski talenat a činjenica da je mladić privukao pažnju i belih muzičara iz prestižnijih pariskih lokala – poput u tom momentu slavnog harmonikaša Jeana Vaissadea – pokazuje, bez mnogo objašnjavanja, da je ovo na neki način i legitimisanje same romske zajednice iz Zone.

Ova periferija Pariza, inače zamišljena polovinom 19 veka kao zaštitni pojas ispred grada na kome je gradnja zabranjena postaće improvizovani dom za više od trideset hiljada Roma i vizuelni – pogotovo kolorni – kontrast između mekih pastela Zone i srazmerno tamnijih kadrova koji se događaju u centru grada (sa svim tim ljudima u odelima i kamenitim ulicama) je suptilan i evokativan.

Ricard Efa svakako pazi i da svojim blago karikiranim pristupom fizionomijama ne upadne u ikakve rasne stereotipe a da opet pokaže karakteristične elemente stila i mode Manuša naspram onoga što je bilo moderno u Parizu dvadesetih godina prošlog veka. Sam Django je crtan kao mladić čija energija uvek ima element bunta i besa – navikao da ga gledam kao nasmejanog tridesetogodišnjeg i starijeg brku sa fotografija koje su išle uz albume što ih je kasnije snimao, ovaj strip me je uspelo podsetio na odrastanje koje je bilo, iako puno novca i slave, i puno internih i eksternih iskušenja kojima klinac, i pored svih svojih fantastičnih muzičkih talenata nije bio uvek dorastao. Django u ovom stripu zna da bude i sebičan i neprijatan, često jako arogantan, i Efin rad na izrazima lica, ali još više na položaju tela govori mnogo o dubini karaktera i protivrečnostima koje su, naprosto, ljudske a to se u stripu koji pričaju o herojima često zaboravlja. S druge strane, umešno urađene Efine „filmske“ montaže i sažimanja vremena su baš ono kako žanrovski radovi najbolje pričaju priču o heroju, bez mnogo „objašnjavanja“ a sa puno pokazivanja.

Django Main de feu je svakako formatiran kao herojska priča koja sa dobrim razlogom pokriva samo prve dve decenije života svog protagoniste ne baveći se, moglo bi se argumentovati, zanimljivijim periodom njegovog života sa turnejama, pločama koje je snimao, susretima sa velikim muzičarima poput Dukea Elingtona, Colemana Hawkinsa i Louisa Armstronga i načinima na koje je Django spajao svoje romsko nasleđe sa džez formama u kojima je počeo da se oseća kao kod kuće. Django Main de feu je pre svega priča o tome kako je dečko sa samog dna društvene lestvice sebe dva puta pretvorio u najvećeg muzičara na planeti, jednom rodivši se i zainteresovavši se za muziku na uštrb svega ostalog, drugi put nakon što će pretrpeti povrede koje je trebalo da stave tačku na veličanstvenu karijeru u nastajanju.

Požar u čergi koji je Django jedva preživeo je zanimljiv i kao metafora prevrata utoliko što pokazuje da je momak, čak i tako popularan u Parizu sa velikim muzičarima koji su se otimali o njega i obasipali ga novcem da preleti u njihov orkestar, bez obzira na svoje dečačke snove o Americi, i dalje živeo na mestu koje je za njega predstavljalo dom, ma kako siromašan i socijalno marginalizovan. Nakon požara Django ne napušta romsko naselje u Zoni, štaviše, svesni da opekotine koje je pretrpeo ne samo da mogu da mu ugroze život već i da će, ako preživi, biti nesposoban da svira, komšije i rođaci čine sve da se skupi novac kako bi mu se pružila zdravstvena nega. Strip uspelo sažima Djangov period oporavka, sumnje koje su lekari imali u to da će ikada ponovo prohodati a kamoli uhvatiti instrument u ruke i najvažniji deo mita o Djangu, onaj o muzičaru koji, da bi ikako dotakao svoju nekadašnju virtuoznost mora da izmisli sasvim novu tehniku sviranja.

Neobično iskrivljeni prsti na vratu gitare su svakako jedna od prvih vizuelnih asocijacija koje mi danas imamo na Djanga a potreba da smisli kako ponovo da svira je i bila presudna u odluci da sa bendža (odnosno „gitdža“, hibrida bendža i gitare) pređe na gitaru i ne samo se paklenim vežbanjem brzo vrati na nivo koji je imao pre nesreće već i da nastavi dalje, pravo prema stratosferi bukvalno potpuno menjajući mesto gitare u džez muzici i zadajući potpuno nove horizonte istraživanja kolegama. Neću da tvrdim da je Djangova gitara bila jedini razlog što je bendžo praktično nestao iz džez-muzike nakon dvadesetih godina, ali je sigurno da džez-gitara danas ne bi zvučala onako kako je poznajemo da Django nije pretrpeo opekotine, promenio instrument i izmislio „svoju“ tehniku sviranja.

Strip se ovim i završava, prikazujući ovaj momenat kao ponovno Djangovo rođenje, trenutak u kome je mladić konačno pokazao i dokazao da ne namerava da se do kraja života vozi na sirovom talentu i njemu srazmernoj arogantnosti. Povratak staroj ljubavi iz dečačkih dana, sa kojom će se onda i oženiti i sve glasniji zvuci džeza koji su se čuli po Parizu (ne najmanje zaslugom Engleza Jacka Hyltona, „Britanskog Kralja Džeza“, a koji će doći u Pariz samo da čuje Djanga i da mu na kraju ponudi posao što će ga ovaj prihvatiti i krenuti u osvajanje anglofonog sveta), te širenje diskografske industrije vodili su mladog gitaristu iz uspeha u uspeh i od njegovog života napravili legendu.

Reinhardt će umreti premlad, sa svega 43 navršene godine ali će u tom vremenu postići mnogo više nego što maltene bilo ko drugi na planeti, a pogotovo onaj rođen u čergi negde na belgijskom drumu, može za sebe da kaže. Django Main de feu je romantizovana ali ne zaslađeno romantična priča o dečaku koji je, možda uprkos i sebi a svakako uprkos sudbini koja ga je veoma grubo kušala, postao čovek i mladalačku aroganciju opravdao fantastičnom inovacijom i inspirisanjem maltene svih muzičara koji će posle njega svirati džez. Nije to mali legat a ovaj strip vrlo umešno hvata taj formativni period i nalazi čoveka iza legende, dečaka iza genija, ali i zajednicu iza napaljenog klinca. Cena ovog stripa na Comixologyju je veoma niska pa ohrabrujem kupovinu, pogotovo uz vrlo solidni dokumentaristički materijal koji Salva Rubio dodaje uz strip. Da su nas ovako učili u školi, rekao bih, mešajući mit i fakat u idealnoj srazmeri, danas bih i ja imao neku diplomu.

Bonus: Mikstejp Djangove muzike koji sam sklopio za vaše uživanje:

Slobodno ga daunloudujte sa ovog linka.

Spisak pesama:

01. Blue Drag

02. Charleston

03. Runnin’ Wild

04. Swing Guitars

05. I Got Rhythm

06. China Boy

07. Japanese Sandman

08. Time on My Hands

09. My Melancholy Baby

10. Hungaria

11. Oriental Shuffle

12. Georgia on My Mind

13. Nagasaki

14. In A Sentimental Mood

15. Parfum

16. Alabamy Bound

17. The Sheik of Araby