Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Kao da sam prošle nedelje, pričajući o njujorškom free jazzu i downtown free improvu prizvao album Lockdown u postojanje! Čim sam na Bandcampu video imena Sylvie Courvoisier i Ned Rothenberg, znao sam da će ovo biti poslastica za ljubitelje improva što ima korene u jazzu. Ovo dvoje iskusnih muzičara već su sarađivali sa vrlo dobrim rezultatima, a zanimalo me je i kako će se treći član ovog ansambla, bubnjar Julian Sartorius uklopiti u njihovu dinamiku. Spojler: ispalo je izvrsno.
Da bude i sasvim jasno odmah, iako je ovaj album u suštini neidiomatska improvizacija, on ima i određene, sasvim prepoznatljive teme. Pogotovo na kompozicijama koje je napisala Courvoisierova može se čuti da je improvizovanje trija bazirano na dosta promišljenim, pa i složenim linijama i temama napravljenim na klaviru, pa tako prva kompozicija, skoro devetominutna La Cigale ima jasnu sponu sa džezom, u tome kako Rothenberg lako i radosno solira na svom alt-saksofonu, ali i u pijanistikinjinom razvoju osnovnih motiva, te zajedničkim razvijanjem teme svo troje muzičara u finalu. Sartorius svira slobodno ali pazi da bude u skladu sa gruvom i dinamikom ostalo dvoje muzičara i La Cigale u tom svom finalu zvuči furiozno, iako izvođači ne posežu za jakim volumenom i svirkom na snagu, radije se odlučujući za gustu, užurbanu teksturu.
Sylvie Courvoisier je rođena u Švajcarskoj ali je danas deo njujorške free improv scene sa značajnim kolaboracijama koje ubrajaju muzičare kao što su Michel Godard, Mark Feldman ili Kenny Wollesen – sve sami teškaši Downtown scene. Courvoisier je jedna od onih pijanistkinja koje su „prirodni“ lideri i njena karijera poslednjih četvrt veka je obeležena velikim brojem projekata u kojima je vodila glavnu reč u domenu koncepta i komponovanja, ali je njena improvizatorska intuicija obezbedila i da bude dragocen saradnik jakih imena poput Erika Friedlandera ili Johna Zorna, sa izdavačkim tragom iza sebe koji ubraja prestižne etikete kao što su ECM, Intakt, Tzadik i Enja.
Sa svoje strane, Rothenberg je stara kajla free muzike istočne obale, diplomac Konzervatorijuma Oberlin čija se profesionalna karijera proteže sve do ranih osamdesdetih sa kolaboracijama koje ubrajaju ptaktično who is who listu američke (i ne samo američke) improv i free jazz scene iz poslednje četiri decenije. Evo samo nekih imena: Marc Ribot, John Zorn, Evan Parker, Anthony Braxton, Anthony Coleman, Steve Swell, Sainkho Namtchylak, Bob Ostertag, Elliott Sharp… Izuzetno aktivan kao kompozitor, izvođač i improvizator, sa jako dugačkim spiskom izdanja i nastupa iza sebe, Rothenberg je istovremeno i podučavalac, svojevremeno na Berkliju a danas profesor na The New School College of Performing Arts u Njujorku.
A opet sa svoje strane, Julian Sartorius je studirao udaraljke u Bernu i Lucernu ali je postao poznat na ime svojeg projekta Beat Diary od pre deset godina gde je paket od čak dvanaest ploča sakupio u sebi ritmove koje je Sartorius kreirao, po jedan dnevno, svakog dana u godini, praveći muziku i snimke maltene gde god se zatekao. U međuvremenu je svirao sa raznim muzičarima, pored Sylvie Courvoisier zahvatajući i Matthewa Herbeeta i Shahzada Ismailyja i islandsku kompozitorku i članicu sastava Múm, Gyðu Valtýsdóttir. Sartorius je, dakle, zainteresovan i za „organsku“ i za „elektronsku“ muziku i njihove spojeve, mada na ovom albumu svira potpuno akustične bubnjeve i udaraljke, u skladu sa više old school/ klasičnom orijentacijom kolega.
Lockdown je najnemaštovitije ime za album ikada, naravno, ali šta da radimo, svako svoje muke nekako mora da olakša. Snimljen u Bernu krajem Oktobra prošle godine, ovo je album interesantnih i stilski/ po senzibilitetu različitih improvizacija, produciran veoma dobro, sa kristalno čistim studijskim zvukom ali i očuvanjem prirodne dinamike sviranja.
Kako sam već rekao, Courvoisierova je u tri kompozicije koje se pripisuju isključivo njoj ponudila dosta razrađene teme koje imaju i distinktno „klasičnu“ estetiku. Iako, recimo, Requiem d’un Songe počinje vrlo apstraktnim, praktično ambijentalnim pasažima dubokih tonova na bas-klarinetu, šuštećih činela i pointilističke klavirske atmosfere, pijanistkinja postepeno razvija teme i njihove kontrapunkte uvlačeći ostala dva muzičara u svoj koncept i dajući kompoziciji dinamiku za koju je jasno da nije stvar samo srećne inspiracije na licu mesta. Čitava srednja deonica pesme je vrlo kinematska, vrlo evokativna sa Rothenbergom koji svira skale različitim intenzitetom i Sartoriusovom pažljivom, ali energičnom pratnjom da bi sama završnica pružila harmoničnu i veoma melodičnu međuigru klarineta i klavira koja predstavlja pomenuti rekvijem, svojom dostojanstvenom, ali i optimističnom temom.
Naredna kompozicija, Deep Rabbit Hole je ponovo vrlo apstraktna na početku, sa pijanistkinjom koja je ušla u klavir i svira direktno po žicama, nudeći vrlo amorfan, snolik zvuk i Rothenbergovim teksturama na šakuhačiju. Sartorius ovde pomaže iz pozadine, ali je očigledno da glavni ritmički diktat u ovoj pesmi nosi klavir, pretvoren u aistorijski generator zvuka, gde su i telo i žice izvor muzike, ne nužno na način koji su konstruktori originalno imali na umu. U poslednjoj trećini ova kompozicija podseća da se free improv muzičari uopšte ne gade tonalnosti i Courvoisierova će izvući nekoliko krhkih, lepih vinjeta na svojim dirkama, ali ova pesma je dobar primer koliko se daleko može otići od jazza a da ostanete u tradiciji grupne, energične improvizacije. Naredna kompozicija, Quarantina počinje kao slično apstraktan, sveden komad ali u drugoj polovini ima eksplozije energije, jake svirke na levoj polovini klavijature, pa i distorzirane zvuke klarineta. Rothenberg ovde koristi cirkularno disanje za kreiranje dugačkih, neprekinutih tekstura, ubrizgavajući muzici dodatnu dimenziju tuđinskog.
After Lunch koja sledi ima možda najvidnije „džez“ elemente na celoj ploči, sa Rothenbergovim soliranjem na saksofonu praćenim klavirskim bas-linijama i razigranim bubnjem, ali je glavni element ove pesme to kako desna ruka Courvoisierove vodi celu priču i tera dvojicu muškaraca da se prilagođavaju brzoj, napetoj ali ne preglasnoj svirci. Suštinski, iako je ovo slobodna improvizacija, gde su svi ravnopravni, Courvoisierova se i u kompozicijama koje nemaju unapred pripremljene teme nameće kao prirodni lider i gravitacioni centar oko koga se sve ostalo okreće.
Popcorn je još jedna demonstracija perfektne Rothenbergove tehnike i maštovitosti sa cirkularnim disanjem, kompulzivno ponavljajućom temom ali i ingenioznim uvođenjem varijacija u nju, tako da se povuku i ostalo dvoje i ovo je jedan od najrazigranijih komada na ploči. Skoro trinaestominutna Outlander, druga na albumu, jedina koja je pripisana samom Rothenbergu je, pak, jedan od ranih hajlajta sa razrađenim duvačkim temama i svirkom koja ansambl provodi kroz gomilu raspoloženja i tehnika, kreirajući kompleksan, a opet jasno zaokružen opus.
Album zatvara D’Agala, poslednja pjanistkinjina kompozicija i ovde Courvoisierova pruža skoro neobaveznu džez-temu sa samo malo klecmer harmonija koju dvojica muškaraca prate tiho, sa poštovanjem, nudeći duboke, tople dronove i šuštanja, da bi Rothenberg pri kraju prihvatio temu i onda pažljivo, na prstima, svo troje muzičara dovelo album do kraja.
Lockdown je ne samo skup vrlo lepo zaokruženih kompozicija koje pokazuju kako se mogu spojiti eksperimentalne ideje u komponovanju, proširene tehnike u svirci i sasvim klasičan izraz, za više od pedeset minuta izrazito atmosferične i kinematske muzike, već i zgodan novi primer da je „zaista“ slobodna improvizacija pre svega ideološki konstrukt i da ona samim muzičarima koji se njome bave nije bitnija od same muzike. Ziloti neidiomatskog improv izraza svakako će se mrštiti na pojavljivanje unapred pripremljenih i uvežbanih tema u nekoliko kompozicija na ovoj ploči ali one imaju jasnu estetsku svrhu i ističu slobodno improvizovanje kao element muzike, gradivnu komponentu kompozicija, ne njihovu jedinu dimenziju. Veoma dobro:
Cveće zla i naopakog 