Kao i svake godine, svetski dan kanabisa (u međuvremenu su nas podsetili da je „marihuana“ u principu rasistički, uvredljiv izraz korišćen da poveže ovu biljku sa Meksikancima kao, jelte, kriminalnom nacijom koja truje poštene Severnoamerikance) je porodio neizdrživo veliki broj izdanja stoner rok bendova koji su svi morali da se oglase ovom prilikom. Ne branimo, probralo se tu dosta lepih ploča. Plus, naravno, ni ostali nisu sedeli skrštenih ruku pa je izašlo apsurdno mnogo dobrog metala. Ja ne znam otkud ovim ljudima para i entuzijazma da sve ovo snimaju, ali eto…
Trebalo mi je otprilike pet sekundi prve pesme prvog albuma švedskog Vargaskri da skočim, podignem rogove u zrak und povičem kako je taj album, Hyllningskväden, sjajan. E, sad, posle tih pet sekundi ovde se svašta događa i ovo je vrlo neobično izdanje, netipičan blek metal album, ali svakako impresivno svež i intrigantan. Ima tu svakakvih lepota, na primer, kako bubnjar voli da ukrašava ionako guste aranžmane raznim malim gestovima, pa kako su gitare melodične i umiljate, zapravo vrlo tanke u miksu a da muzika zvuči sirovo i energično, kako klavijature oplemenjuju ionako lepe pesme. Najupečatljivije su svakako teme koje odišu foklornim šmekom i mada Vargaskri ima pomalo neobičnu produkciju, ona je, sa svojom dinamikom svakako mojim ušima daleko prijatnija od današnjeg trenda komprimovanja svega do granice nuklearne fuzije. Vargaskri je dah svežine u tom nekom vikinškom ogranku blek metala, sa albumom koji je izuzetno melodičan, ali i naglašeno sirov i mora da se čuje. Najluđe od svega je što se ovo prodaje po ceni koju sami birate:
https://vargaskri.bandcamp.com/album/hyllningskv-den
Debi EP španskog jednočlanog projekta Sordidum je iznenađujuće šarmantan. Ne sad da nema dobrih jednočlanih blek metal bendova – ima ih onoliko – nego muzika na ovom izdanju kako pesme idu jedna za drugom postaje sve bolja, sigurnija, i za moje uho prijemčivija. Wilhelm Deafdead koji sve ovo svira i peva voli black metal nešto starije škole pa i njegova muzika ima određenu primitivnost koja joj daje lep, šmekerski imidž i pomaže da EP Human Self Decay odskoči od mora modernijih, melanholičnijih blek izdanja. Opet, ovo nije karikirani, vrištavi „žanrovski“ izraz već i dalje lična muzika, a i produkcija je iznenađujuće dobra sa jakom, moćnom bas-gitarom. Vrlo lepo:
https://colectivobilis.bandcamp.com/album/sordidum-human-self-decay
Nije loš ni nemački jednočlani projekat Ritualia Hominis. Na EP-ju Per Aspera ad Astra jedini član ovog projekta, Ole Sören pravi relativno jednostavan, ali izražajan, prijatan blek metal koji svoju sirovost i jednostavnost pretvara u prednosti valjajući se napred u hipnotičkom gruvu koji čoveka uvuče i ne pušta:
https://ritualiahominis.bandcamp.com/album/per-aspera-ad-astra
Možda je ovo nedelja za dobre jednočlane blek metal projekte? Drugi album finskog projekta Riivaus zove se Hehkumaton i prvo se primeti koliko je ovo pristojno producirano sa zdravim, zvonkim zvukom gitara, prirodno zvučećim bubnjevima i dinamikom koje nam danas svima nedostaje. No, Advorsvs, autor i izvođač sve ove muzike pritom ume da piše i dobre pesme i ovo je upečatljiv, razobadan blek metal sa dosta melodije, ali i sa surovim, sirovim gitarčinama i potpuno razlemjenim vokalom. Solidno napisane, raznovrsne pesme, jedan ličan, ekspresivan stil, vrlo lep album:
U istom smislu, tu nam je i treći album nemačkog jednočlanog benda Melkor. Patrick Baumann već ima iza sebe dosta kilometraže i njegov blago folki, ali i dalje žestoki, nabadački srednjetempaški blek metal zvuči sazrelo na albumu Brandmale. Ovo je, za moj ukus, za mrvicu previše introspektivno i sa jako duačkim pesmama, ali ja sam star i potrošen čovek i verujem da će boljoj publici Melkor biti taman po meri:
https://thecrawlingchaosrecords.bandcamp.com/album/melkor-brandmale
https://melkor.bandcamp.com/album/brandmale
I još jedan impresivan jednočlani blek metal bend koji ima dobar debi album. Black Locvst je nemački projekat koji na blek metal osnovu stavlja svašta drugo iz raznih drugih podžanrova ekstremnog metala, uključujući death metal i deathcore. Finalni rezultat, album Forest, je dosta srećna mešavina „organskije“ svirke i „mehaničke“ discipline. Ovo je producirano čvrsto, moderno, komprimovano, ali muzika ima dosta atmosfere i dinamike i rekao bih da Black Locvst ima dobitnu formulu za 2021. godinu:
https://blacklocvstofficial.bandcamp.com/album/forest
I, u daljim vestima o jednočlanim bendovima, ako ove nedelje poslušate samo jedan atmosferični blek metal album, sasvim je u redu da to bude Frostwinter, prvenac ruskog projekta Nordgeist. Kako joj se prethodni snimak, split album sa Vinterkultom zvao Nordwinter, jasno je da enigmatična T voli zimu a što nije ni čudo jer dolazi iz srca Sibira. U tim smislu je i lako pogoditi kako Nordgeist zvuči i bez slušanja te ako volite vrlo atmosferične, monotone ali umirujuće harmonične, jako distorzirane ali miksovane tako da zvuče kao talasi nekog ledenog oceana, ili, pošto je Bratsk iz kog T dolaziu daleko od mora, onda udari ledenog vetra, zvuke, jelte, spakovane u pesme od po petnaest minuta, Frostwinter je vrlo dobra ponuda. Ako ne, smorićete se za sve pare. Ja ne mogu da slušam previše ovakvih ploča, ali Frostwinter je vrlo korektan proof of concept sa svim dobrim i lošim stranama ovog podžanra istaknutim da se lepo vide:
https://nordgeistofficial.bandcamp.com/album/frostwinter
JOŠ jednočlanih projekata? Naravno. Grčki Spectral Lore je i prethodnim izdanjima pokazao da je vredan pažnje (recimo ovde) pa je Aylossov peti album pod ovim imenom, Ετερόφωτος nastavak saradnje sa izdavačem I, Voidhanger, specijalizovanim za avangardne, eksperimentalne i na druge načine „drugačije“ albume blek metal muzike, i, da se razumemo, vrlo zanimljiva ploča. Ovo su sada već jako dugačke kompozicije – album otvara komad od skoro trinaest minuta – čija hermetičnost stoji u zanimljivoj opoziciji sa čistom količinom svirke koja se ovde čuje. Alyssos se izrazito trudi oko aranžmana pružajući nam energične, dinamične desetominutne pozorišne predstave koje imaju i „čist“ blek-metalski šmek sa lepim melodijama i epskom atmosferom a onda i puno eksperimentisanja sa izrazom. Odlična ploča koju samo malo kolje previše muljav zvuk. Ali odlična, zrela, zanimljiva sa mnogo interesantnih ideja i mudro kombinovanih stilksih elemenata.
https://spectrallore.bandcamp.com/album/-
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/–3
Bihargam su blek metal bend iz Kentakija i samo kucanje ove rečenice me podseća u kako neobičnom vremenu živimo. Elem, ova ekipa, tematski upućena na naučnu fantastiku generalno i Metabarone partikularno snimila je živi album (doduše bez publike) i Blood in the Temple ih predstavlja u dosta dobrom svetlu. Ovo je čvrst, disciplinovan black metal zvuk koji ima dosta thrash metal elemenata u svojim rifovima i mošerskom gruvu. Bend je odlično uvežban i materijal je energičan, pa mi prosto žao da je ovo snimano samo kao live stream jer je uz ove pesme lako videti publiku koja se ubija od šutke. Fino a i ovo je prvi ali ne i poslednji omot ove nedelje na kome ćemo videti bradavicu:
https://bihargam.bandcamp.com/album/blood-in-the-temple
Janaza je solo projekat Anahite iz iračkog black metal benda Seeds of Iblis i album, prvi posle jednog demo snimka, Quranic Plague je vrlo sirov, vrlo blasfemičan blek zvuk koji bezbožničkoj estetici dodaje dobrodošle bliskoistočne mirise. Nije ovo neka preterano sazrela muzika, naprotiv, na momente odiše sasvim amaterskim duhom ali ima ovde mnogo srca i vredi da se čuje:
https://seedsofiblis.bandcamp.com/album/quranic-plague
Još jednočlanog blek metala? Nema problema! Dusk In Silence je projekat indonežanskog muzičara po imenu Bangoen, bubnjara death metal sastava Inverted i njegov prvi album pod imenom Dusk In Silence je kolekcija vrlo autoritativnih, vrlo solidno produciranih pesma u atmosferičnom/ post-blek ključu. Beneath the Great Sky of Solitude je, da ne bude zabune i žestoka, glasna ploča sa brzim tempom, energičnim gitarama i pevanjem i samo to što ima slatke shopegaze melodije ne znači da nije u pitanju „pravi“, zakucavački metal. Pa još taj omot koji je vrhunac (dobrog) kiča! Jake preporuke:
https://duskinsilence.bandcamp.com/album/beneath-the-great-sky-of-solitude
Njemački sad već veterani Odal su odlični na svom petom albumu, Welten Mutter. Pored meni sjajnog omota, ovde imamo i odličnu muziku koja se drži melodične, hipnotične blek metal matrice, ali uz maksimum energije, čvrstine i brzine, kombinujući gorkoslatke gitarske teme sa vrlo snažnom svirkom i kvalitetnom produkcijom. Da je ovo masterovano malo dinamičnije bilo bi i bolje, ali Odal prave muziku koja treba da čoveka malo pritisne, pa i opčini stalnim ponavljanjem i sporim uvđenjem varijacija te tu i ovaj jako koprimovani master pomaže. Odlična ploča:
https://odal-horde.bandcamp.com/album/welten-mutter
Čileanski kvartet Llankazo najavljuje album promo demo snimkom od dve pesme. Prtetpostavljam da plaćanje sedam dolara za ovaj materijal kasnije daje i pun album jer bi inače stvari bile malo preskupe. No, te dve pesme su odlične, nudeći razgnevljen ali ličan, emotivan black-death metal kome razgovetnije pevanje daje dimenziju „realističnog“ a sjajni rifovi ispod – epskog.
https://llankazo.bandcamp.com/album/promo-advance
Kada sebe nazovete Goat Kommander a svoj EP Bestial Torment, gradite u slušaocu – konkretno meni – očekivanja koja gotovo da je nemoguće ispuniti. Ipak, brazilski (jednočlani?) projekat pod ovim imenom me je eminentno zadovoljio sa pet pesama divljačkog, primitivnog, ali tehnički više nego kompetentnog blek metala. Ovo je svakako lo-fi ali zvuči pravično i moćno. Stara škola do bola:
https://goatkommander.bandcamp.com/album/bestial-torment
Vrlo dopadljiv black-death metal na trećem albumu poljskih siledžija Occultum. Apokatastasis je pripreman tri godine i ovo je zaista dobra kombinacija blek metalske epike i death metal grubijanstva. Zvuk je nesavršen, sa bubnjevima koji dosta odjekuju i gitarama koje se stapaju jedne sa drugima, pogotovo u bržim delovima ali ovo Occultumu samo daje jednu dodatnu dimenziju šarma, životnosti, „tr00“ šmeka. Dobre pesme, divljačka izvedba, preporuke.
https://oldtemple.bandcamp.com/album/occultum-apokatastasis
Glass Coffin iz Leksingtona (grada u Kentakiju, ne benda iz Srbije) i Oppressive Descent iz Portlanda su dva lo-fi benda sa lepim split albumom od sedam pesama. Glass Coffin je jednočlani „black punk“ sastav i to je sirovo, agresivno, ali sasvim korektno. Oppressive Descent su bliži klasičnom black metal izrazu i imaju duže i hermetičnije pesme ali su u stanju da naprave dobru melodiju i atmosferu. Meni ovo dobro:
https://oppressivedescent.bandcamp.com/album/glass-coffin-oppressive-descent-split
https://glasscoffin.bandcamp.com/album/glass-coffin-oppressive-descent-split
Rumunske komšije Autumn, Leaves, Scars na svom novom albumu, Unter dem Füße der trauerd Winde zvuče vrlo dobro, razvijajući svoj depresivni, malo i „post“ zvuk u dobrom smeru. Ovo su sigurno napisane, razgovetne pesme uglavnom sporijeg tempa (ali sa blastbitovima kad zatreba) koje se ne rasplinjavaju previše u shoegaze maštarijama već uglavnom drže „tvrđu“ liniju te depresivne muzike. Vrlo solidno izdanje za bend koji svira duže od decenije i izgradio je jasan profil i identitet:
https://autumnleavesscars.bandcamp.com/album/unter-dem-f-e-der-trauerd-winde
https://satanath.bandcamp.com/album/sat323-autumn-leaves-scars-unter-dem-f-e-der-trauerd-winde-2021
Death Shroud su iz, čekajte da proverim, Virdžinije, i, da, sviraju vrlo solidan blek metal. Sviđaju mi se ovi bendovi koji ne dolaze iz utemeljenih blek metal „škola“ i imaju svoj zvuk koji nije izgrađen na emuliranju prepoznatljivih uzora. Pritom, kad smo već kod zvuka, Death, Slavery and the Pursuit ov Sadness, drugi album ovog sastava, ima odličan, čist, jasan a energičan saund koji vrlo lepo paše kompleksnijim, epskim a opet, zakucavačkim pesmama. Šlag na torti je da se grad iz koga ova dva momka dolaze zove Blacksburg. Ponekad se stvari savršeno nameste pa veoma preporučujem Death, Slavery and the Pursuit ov Sadness, možda ne kao stil života koji treba usvojiti ali svakako ako album odličnog, moćnog blek metala:
https://deathshroud.bandcamp.com/album/death-slavery-and-the-pursuit-ov-sadness
Švajcarski Cold Cell ne spadaju „zvanično“ u post blek metal iako je tematski bend okrenut modernim temama a i muzički koriste semplere i vrlo savremeno zvučeće atmosferične pasaže. Njihov četvrti album, The Greater Evil je zbilja definisan atmosferom napetosti, pretnje, najavom propasti itd. i bend se dobro snalazi kombinujući moderniji, „post“ zvuk i tehniku sa tradicionalnijim blek metal nabijanjem. Ceo album ima jednu apokaliptični dimenziju a koja zvuči futuristički radije nego „klasično“ i to je fino osveženje:
https://cold-cell.bandcamp.com/album/the-greater-evil
Naravno, kao čovek slab na norvešku školu, zasladio sam se ove nedelje prvim albumom norveškog kvinteta Ulvehyrde a koji se zove Englemakersken. Ulvehyrde su ekipa koja je spinofovana iz Vulture Lord i Beastcraft i fokusirana na tradiciju, kako u tekstovima, tako i u muzici koja je oštra, hladna, svečana i žestoka. Englemakersken je izvrsno producirana, mračna i preteća ploča sa pesmama koje imaju jedan obredni kvalitet iako su, da ne bude zabune, formatirane kao klasični black metal komadi, ali sa zaista vrhunskim osećajem za dramatično. Izvrstan debi:
https://dusktone.bandcamp.com/album/englemakersken-2
Idemo sad na ovonedeljnu ogromnu ponudu stonera, dooma, psihodelije… Brethren Hogg su iz Nju Orleansa i njihov istoimeni album donosi malo daha južnjačke močvare sa svojim teškim rokom. Brethren Hogg su negde između stoner, sludge i doom metala, oslanjajući se na žestoke rifove, težak ritam i karakterne vokale, sa pesmama koje imaju prepoznatljive bluz korene ali i nadgradnju u vidu naglašenije metal elemenata. Sa odličnom produkcijom i dosta svežih ideja, moram da kažem da me je album koji je u prvom momentu zvučao pomalo hermetično, osvojio posle par pesama. Poslušati sa zanimanjem!
https://brethrenhogg.bandcamp.com/album/brethren-hogg
Ruski Dark East Productions je izbacio kompilaciju koja se zove Doom metal Compilation – Volume 1 sa dvadeset bendova koji svi u nekoj dimenziji zaista pripadaju doom metal podžanru. No, ovde zapravo ima jako mnogo raznovrsne muzike – recimo sastav koji album otvara, Tholing the Void je više death metal nego doom, dok su The Agony Column koji iza njih slede toliko raspevani i melanholični kao da dolaze iz sasvim drugog univerzuma. Dakle, imate ovde različite poglede na tempo, zvuk, harmonije itd. mada, pošto su Rusi u pitanju, dobar deo muzike ima tu neku prepoznatljivu emotivnost pa postoji nit koja se provlači od početka do kraja. Kako je ovo samo daunloud izdanje (i plaćate koliko sami želite) nema ograničenja u pogledu trajanja pa neki bendovi imaju pesme i od po dvadeset minuta. Navalite:
https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/doom-metal-compilation-volume-1
Iron Rider su trio iz Bruklina i njihov stoner-doom je simpatičan pa i pomalo hipnotičan na EP-ju One Day Someone’s Gonna Kill You. Sve je to vrlo organski odsvirao i puno dobrih hard-bluzerskih rifova, a mada je produkcija malo muljava, to u jednoj meri doprinosi hermetičnosti atmosfere, pa je u neku ruku i integralni deo zvuka benda. Puno rifčina i sporog zakucavanja:
https://ironrider.bandcamp.com/album/one-day-someones-gonna-kill-you
Australijski The Ugly Kings su krajem 2019. godine snimili svoj nastup u melnburnskom Cherry Bar lokalu, koji samo što se bio ponovo otvorio. Naravno, posle je došla pandemija i sve to pa je ovaj snimak time još vredniji. Elem, Killing Time at Cherry Bar je, dakle, živa, energična kolekcija moćnih, masnih hard rok pesama u kojima nema laži i prevare. The Ugly Kings su dobri u rifovima, ali još bolji u aranžmanima, puštajući prazan prostor da radi koliko i sam zvuk u njihovoj vrlo bluziranoj, ali vrlo heavy muzici. Pritom, pesme su dobrodošlo raznovrsne i sa naglašeno karakternim pevanjem pa je ovo, a pogotovo po ceni koju sami određujete, nezaobilazno i obavezno:
https://theuglykings.bandcamp.com/album/killing-time-at-cherry-bar
Danci Måneskjold na svom albumu (snimljenom najvećim delom odjednom), Sølvhjerneskaller sviraju simapatičan, faziran psihodelični rok koji ima čvrstinu i razgovetnost „normalnijeg“ teškog roka, a što ga može preporućiti i publici koja sa sumnjom gleda na sve te svemirske i psihodelične reference. Ovo je melodično, raspevano i prijatno sa taman toliko koncepta da ne zvuči kao grupica ortaka iz lokalnog bara, a sa opet lepo zaokruženim rok pesmama i ukusno dodatim ukrasnim detaljima. Fino:
https://maneskjold.bandcamp.com/album/s-lvhjerneskaller
Na sasvim drugoj strani su Kanađani Spacebag Poopsock koji za sebe kažu da su „SHITTY AND DERIVATIVE AS HELL STONER METAL, NOT TO BE PLAYED QUIETLY“. I sve pogađaju. Četiri pesme na eponimnom EP-ju zvuče kao da su snimljene u podrumu u devetom satu celodnevne narko-seanse, sa previše faza, dima i halucinacija u malom prostoru. Plus, predugačke su. Ali opet, nekako su neodoljive:
https://spacebagpoopsock.bandcamp.com/album/spacebag-poopsock
No, zato češirski stoneri 1968 zvuče spremni da osvoje svet na svom drugom albumu, Salvation If You Need. Ovo je kolekcija moćnih rokerskih himni utemeljenih u klasičnom heavy blues pristupu, sa puno velikih rifova i melodičnim, ali energičnim pevanjem. Miks je glasan, možda za nijansu siroviji nego što bih voleo, ali ove gitare, ova moć zvuka, to se ipak ne sreće svaki dan. Pesme su ekonomično napisane i pune faziranog etitjuda i 1968 su sa ovim albumom napravili izuzetan, a opet vrlo garažni, omaž klasici:
https://1968band.bandcamp.com/album/salvation-if-you-need
Rimljani Circle of Rhinos su malo suviše „tehnički“ za moj ukus jer je njihov EP, Crossroads Breed neka vrsta progresivnog, instrumentalnog stoner metala u kojoj ima previše svirke a premalo gruva, ali dobro je to producirano, dobro odsvirano i ne mogu da kažem, ima šmeka:
https://circleofrhinos.bandcamp.com/album/crossroads-breed
Green Warlock on Opium Hogs je split singl njujorških Green Hog Band i praških Opium Warlock. Green Hog Band nude jednu sporu, lepljivu stoner-doom pesmu koja je skoro savršena u svom hipnotičkom valjanju skoro pa jednog jedinog rifa i promuklom pevanju sa teškim ruskim naglaskom. Šest i po miuta ovakvog blagoslova je malo. Opium Warlock su još sporiji, distorziraniji i disonantniji i nude skoro dvanaest minuta vrištećeg psych-dooma sa sve semplovima i psihodeličnim gitarama. Izvrstan singl a koji kupujete po ceni koju sami odredite:
https://opiumwarlock.bandcamp.com/album/green-warlock-on-opium-hogs
A ako vas je prethodno izdanje ostavilo žednim za još supersporog, hermetičnog a zavodljivog dooma, Gravity Kong nam se vraćaju sa EP-jem Disconnect i ovo je osamnaest i po minuta pakleno sporog, teškog ko crna zemlja, jako distorziranog i mučnog doom metala koji svejedno zadržava kompulzivni gruv i inerciju kretanja napred sa mnogo energije. Ovako spora muzika ne bi trebalo da ovako dobro, da prostite, diže, ali – diže. Uprkos vrlo sirovom zvuku. Moćno:
https://gravitykong.bandcamp.com/album/disconnect
Da ostanemo u temi, Kong Lives su velški post-metal/ doom bend i njihov album, Thy Kingdom Kong je, uprkos memetičnom humoru i igrama reči zapravo fina i dovoljno ozbiljna kolekcija sporih, meditativnih, a često glasnih i vrišteći emotivnih pesama koje imaju odlične vokale i još bolje gitare. Abrazivan zvuk, ali vrlo dobre pesme i puno melodije koja samo zvuči još potentnije preko ekstremnih distorzija. I još plaćate koliko hoćete. Pa, izvolite:
https://konglives.bandcamp.com/album/thy-kingdom-kong
Kad smo već kod „post“ zvuka, Kanađanke Big | Brave imaju novi album za Southern Lord, Vital, i ovo je fantastično ubedljiv, veoma teški, mračni a opet melanholični, višeslojni post-metal-doom sa izuzetno lepo snimljenim distorziranim gitarama, izvrsnim vokalom, generalno jako zdravim zvukom. No, muzika je ono što zaista impresionira. Big | Brave su negde između Swans iz devedesetih i Neurosis iz, eh, isto devedesetih, dajući nam spore, teške, ali melodične, ritualne komade od po sedam, osam, devet minuta, sa gitarama koje često samo prave preteću buku a basom i bubnjem koji „zaista“ sviraju. Kada se odozgo obruši Robin Wattie svojim folki, naričućim pevanjem, ovo se stvarno pretvara u ritual. Fantastično.
https://bigbravesl.bandcamp.com/album/vital
Stoner-rok moćnici, Kosmonaut iz Ohaja, naši stari prijatelji, su ga baš drastično usporili za ovogodišnji praznik. Sativa (odnosno s A t I v A) je singl sa dve pesme koje su jako teške, ali i zapaljive, sa zaranim melodijama i šmekerstvom koje prozire kroz valove distorzije. „Srećan vam 420“, kažu Kosmonaut „i neka vas sahrane u dimu“. Sami birate cenu:
https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/s-a-t-i-v-a
I Howling Giant iz Nešvila su nam poznati, a novi EP, Alteration je dopadljiv i, za stoner rok pomalo i nekarakteristično, veseo. Bend svira raspoloženo, sa dosta durskih harmonija i svetlim zvukom, energijom koja ne zvuči rušilački već naprosto – radosno. Nazvati ovaj EP progresivnim zvuči kao preterivanje, ovo je samo četiri komada raspoloženog, instrumentalnog stonera koji se raduje proleću i životu. Dovoljno:
https://howlinggiant.bandcamp.com/album/alteration
Da biste kupili download verziju EP-ja Ruin francuskog sastava Cult of Occult morate da kupite kasetu jer se daunloud ne prodaje odvojeno. No, ovde za šest evra dobijate četrdesetak minuta svirke. Ruin, naslovna pesma, je skoro 22 minuta brutalnog, sporog i hermetičnog sludge doom metala koji zvuči kao samrtni ropac u slow motionu. Sa druge strane je „ambijentalni“ remiks iste pesme, nuiRe, koji je još strašniji. Odlična ponuda:
https://breatheplastic.bandcamp.com/album/ruin
Sličan stil nude naši stari znanci, kalifornijski Body Void. Novi album, Bury Me Beneath This Rotting Earth, ima četiri pesme od kojih ni jedna nije kraća od dvanaest minita niti brža od kornjače kojoj su polomljene bar dve noge. Body Void ipak demonstriraju veoma dobar pristup materijalu, praveći od nečeg što je stalno na granici karikature, napetu i dramatičnu muziku. Ova vrsta sludge-doom metala koju su, hajde da kažem, „promovisali“ Khanate, ume da bude veoma smaračka jer se programski trudi da ne bude, jelte, prijatna, da sve u vezi sa njom bude abrazivno, počev od zvuka punog distorzije, mikrofonije i disonance pa do „tema“ koje su nemelodične, ritma koji skoro da stoji i pevanja koje je vrištanje sve vreme. Ali dobri bendovi u ovom stilu uspevaju da od toga naprave skuplturu koncentrisane ružnoće od koje je na kraju nemoguće odvratiti pogled. Bury Me Beneath This Rotting Earth je jedna takva skulptura:
https://bodyvoid.bandcamp.com/album/bury-me-beneath-this-rotting-earth-3
Naravno, svetski dan duvke je i idealan datum za izlazak novog albuma viskonsinskih Bongzilla. Duhovito nazvan Weedsconsin, ovaj 43-minutni opus donosi sasvim očekivane sludge rifove i doom sporost, promukle, urlajuće vokale i jednu generalnu opijenost kanabisom, uobličenu u muziku koja je i abrazivna ali i topla i prijateljska u isto vreme. Skoro da je neverovatno da do sada niste nikada čuli Bongzillu – pa verovatno i znate da li vam se ovo sviđa ili ne i bez slušanja – ali ako niste, Weedsconsin je perfektan za prvo iskustvo sa ovom ekipom:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/bongzilla-weedsconsin
Isti izdavač, italijanski Heavy Psych Sounds je u istoj nedelji izbacio i novi Doom Sessions, i ovo je split Bongzille i Italijana Tons. DOOM SESSIONS VOL.4 – Bongzilla // Tons za razliku od prethodnih splitova u ovom serijalu sadrži isključivo nove pesme i mada verovatno znate Bongzillu, Tons možda do sada niste slušali a oni, kakav preokret, totalno kradu šou na ovom izdanju. Meni se i njihov prošli album za Heavy Psych veoma dopao, pa sam očekivao da ovo bude dobro i – dobro je. Sporo, moćno, teško, hipnotično, i značajno bolje producirano od Bongzille, tako da, navalite:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-4-bongzilla-tons
Dragumite iz Indijane na EP-ju Empty Bottles valjaju četiri pesme moćnih rifova i melodičnog pevanja. Ovo je stoner rock/ heavy rock sa malo grunge mirisa (najpre u pevanju koje vuče na Pearl Jam) a koga su meni najbolje prodali dobri rifovi i odličan zvuk. Rokenrol!
https://dragumite.bandcamp.com/album/empty-bottles
Stone Gnome su dva lika iz San Franciska koja se slikaju sa kamenim patuljkom za svoje promo slike, ali i koja sviraju glasan, pristojan sludge/ stoner metal. Album The Algorhythm, njihov debi, je kombinacija jakih rifova i promuklog a opet melodičnog pevanja, sve kreirano da zvuči atmosferično, ali i sa dosta gitarskog rada i kompleksnih solaža. Da budem iskren, Stone Gnome su i za nijansu prehaotični za moje uši – da ne pominjem jako glasan mastering – ali ima ovde dosta dobrih momenata:
https://stonegnome.bandcamp.com/album/the-algorhythm
Hrad Vallis iz Mineapolisa svoju muziku nazivaju New Wave of Martian Desert Metal, pa je tako i prvi album naslovljen NWOMDM. I to je, dakle, desert rock/ metal sa malo psihodelije, ali i dosta žestine jer koristi energične rifove i militantan ritam, ali ih onda preseca melodičnim pevanjem. Zvuk i aranžmani koje nam Hrad Vallis nude su dosta raznovrsni – na momente možda i prenaglašeno – ali imaju dosta šarma a treba i pozdraviti dosta dinamičan mastering:
https://hradvallis.bandcamp.com/album/nwomdm
Conclave iz Masačusetsa na svom drugom albumu, Dawn of Days sviraju doom/ sludge metal koji nema baš preterano mnogo originalnosti i uglavnom igra na sigurno, ali je uvek tehnički korektan i dobro produciran. Ako volite, teški, glasnu, emotivnu, pomalo i epsku metal muziku, Conclave su vredni da se poslušaju:
https://conclave1.bandcamp.com/album/dawn-of-days
Litvanski Goat Metamorphosis na EP-ju Bonged Out of Existence nudi lo-fi, vrišteći stoner metal koji u potpunosti uspeva da ostvari zacrtani cilj hipnoze i uvlačenja slušaoca u jedno transcendentno iskustvo time što ima tečne, moćne rifove koji prekrivaju sve, kao lava koja ističe iz vulkana. Pet pesama sjajnog gruva, sami birate cenu, prejak rad:
https://goatmetamorphosis.bandcamp.com/album/bonged-out-of-existence
Bruklinski Free Whenever objavio je dvoiposatni snimak svog džema nazvan Jam Junkies – koga nažalost, za sada nema na njihovom Bandcampu. Zašto? Ne znam. Ovo je jako dobar psihodelični/ space rock snimljen veoma kvalitetno i sa velikom sigurnošću u improvizovanju. Džem je podeljen na devet distinktnih delova i bez obzira što sve to jako dugo traje jasno je da su iz jednog još dužeg snimka izvađeni svi najbolji delovi. Moćno, tripozno, jako dobro:
Vermian iz Irske je studijski projekat dva momka koji su sve snimili na, jelte, kućnoj opremi, razmenjujući fajlove preko interneta i dovodeći masu gostiju za potrebe debi albuma, All That Is Holy Must Be Undone. Rezultati su impresivni s obzirom na „kućnu“ prirodu ovog projekta i mada njihov doom metal svakako neće osvojiti oskara za originalnost, on ima dosta šarma i lepih melodija, dobre atmosfere, te prihvatljivo dobru produkciju da vredi da se čuje:
https://vermian.bandcamp.com/album/all-that-is-holy-must-be-undone
Bristolski Thorth na EP-ju The truth that I despise daje solidnu odbranu koncepta doomgaze metala. Dakle, ovo je sporo, dosta heavy ali zatim i veoma nežno, harmonski popično, obdareni sanjivim, melanholičnim vokalima. Kombinacija koja će, siguran sam, pronaći svoju publiku a bend ima sasvim dovoljno štofa da meni bude zanimljiv ovih šest pesama, plus sve nudi za cenu koju sami odredite. Odredite pravično:
https://throth.bandcamp.com/album/the-truth-that-i-despise
Imamo bendove koji u imenu kombinuju reč Wizard sa različitim bojama, pa je sasvim legitimno da smo sada dobili i Red Wizard. Ovaj stoner sastav iz San Dijega se vrlo lepo prikazuje sa singlom Power Slop koji nudi dve masne, psihodelične, maštovite stoner/ doom kompozicije, adekvatnu količinu fuzza, odlično, grubo pevanje, poletne ritmove i solidan zvuk. Sjajno:
https://redwizard.bandcamp.com/album/power-slop
Ripple Music nas je i ove nedelje obradovao odličnim izdanjem. Void Vator iz Los Anđelesa na svom debi albumu, Great Fear Rising sviraju, pa, heavy metal. Ovo je negde između klasičnog metala i malo „stonerskije“ muzike bliže Rippleovom uobičajenom zvuku i to je zdrava kombinacija. Void Vatori imaju dobre rifove, jak gruv, ali i tempo i malo melodije i cheesa koji su bliži klasičnom metalu. Ripple Music bendovi uvek imaju kvalitetnu produkciju pa je i ovde to slučaj, ali bend pored svega ima i vrlo karakteran, prepoznatljiv zvuk koji zaista kupi najbolje od ’80s metala i stonera. Sjajno:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/great-fear-rising
Kad nazovete bend Santa Sangre gradite kod slušaoca možda i nerealno visoka očekivanja. Srećom, ovi Meksikanci većinu očekivanja pravdaju svojim prvim demo snimkom. Demo 2021 je trajanja jednog pristojnog albuma od 35 minuta a muzika je sirovi, lo-fi psihodelični stoner-sludge rok, sa hipnotičkim ponavljanjima, neljudskim nivoom distrorzije i sakralnim gruvom. Bend sve svira sa jako dobrim osećajem, dajući hiperdistorziranoj sabatovštini obrednu dimenziju a sve se završava moćnom obradom baš Sabbathove Snowblind. Ne propustiti, ako su vam uši navikle na mrak. A oči na bradavice:
https://santasangre666.bandcamp.com/album/demo-2021
Bečlije Liquid Maze sviraju progresivniji teški rok koji, svakako, voli bluerske harmonije, dobar rif i faziranu gitaru (čuju se tu omaži Hendriksu itd.) ali voli i da ih upetlja u složeniji aranžman. Naravno, ne bih se ni trudio da ih slušam da album Snake Jazz (koji nema baš mnogo džeza, da se razumemo), ipak nije napravljen tako da gruv bude u prvom planu. Ovako kako jeste, pesme jesu kompleksnije ali su radio-friendly i mogu da se puštaju za relaksaciju. Bend svira odlično i kombinovanje orgulja sa jakom gitarom mojim ušima veoma prija:
https://liquidmaze.bandcamp.com/album/snake-jazz
Ruski Lunar Funeral je sjajan na drugom albumu, Road to Siberia koji izlazi tek u Julu ali se već sada može ceo čuti i priorderovati. Ovo je spor, težak doom metal koji uspeva da izbegne najveći deo za doom metal tipičnog programa, zvučeći više kao post-pank ekipa koja je usporila na 16 obrtaja nego kao tipičan naduvani hevi+bluz+gotika sastav. Ovo je hipnotično i zapravo prilično „pop“sa prozračnim, ali teškim zvukom, lepljivim ali nenametljivim rifovima i odličnim osećajem za pravljenje dugačkih aranžmana koji zvuče sasvim organski i prirodno. Kad krenu psihodelične solaže ja se malo bogami i rasplačem od sreće. Odličan program za Helter Skelter Productions i Regain Records:
https://regainrecords.bandcamp.com/album/road-to-siberia
Izvukosmo se nekako iz najsporijeg dela današnjeg pregleda. Idemo dalje! Prickrott je nizozemski nihilistički, ali dosta zabavni projekat koji spaja grindcore, industrial i black metal u jednu zapravo sirovu smešu koja, ipak, ima potrebnu količinu dobrih rifova i popaljivog gruva. A Journey Into the Depths of Nihilism je njihov split album sa nekim (nečim) po imenu Von Mollestein i njihova strana ima četiri metalizirane i zanimljive pesme dok je druga strana više EBM/ industrial tipa ali sa distorziranim gitarama i urlanjem. Na gomili sve to ima jednu ’90s energiju i sirovost koja mi je simpatična:
https://prickrott.bandcamp.com/album/a-journey-into-the-depths-of-nihilism
Metal Message je nemačka PR agencija koja promoviše metal. Ne zvuči baš seksi ali njihova osma promo-kompilacija, VIII • Immortal Euphoria! je zapravo odlična. Odve imamo petnaest bendova različitih stilskih usmerenja ali uglavnom vrlo dobrog kvaliteta, od, recimo, sirovih a melodičnih spid metalaca Under Siege, preko gotskog duma Cult of Salem, epskih blek metalaca The Fifth Horseman pa do energičnog thrash metala koji isporučuju Taskforce Toxicator. Kako i nagađate, ova se kompilacija nudi za pare koje sami odredite i veoma je vredno čuti je kao skup smernica za dalje istraživanje:
https://metalmessage.bandcamp.com/album/viii-immortal-euphoria
A kad smo već kod kompilacija koje se nude za novac koji sami odedite i sklopljene su s pažnjom i ljubavlju, pa, Global Thrash Attack se vraćaju i donose nam 13 odličnih komada na kolekciji Spanish Thrash Attack. Ko je čitao ova moja pisanija prošle godine pamti da sam dosta hvali prethodne kompilacije ove ruske inicijative jer je prosečni kvalitet materijala na njima neuobičajeno visok a i ovog puta to je slučaj. Ovde nema mnogo poziranja i izmišljanja tople vode i bendovi krljaju napred sa uverenjem i mahom vrlo dobrim zvukom. Thrash til death ili tako nekako:
https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/spanish-thrash-attack-compilation
Finski Templar i japanski Barbatos imaju split singl koji trenutno postoji samo u formi JuTjub videa, a vinil izlazi na leto. No, ovo je toliko nabadački, sirovo i moćno da veoma vredi da se sad čuje pa da se zabeleži za kupovinu kad izađe. Barbatos su već poznati na ime svog sirovog thrash-punk-metal jurišanja koje traje već duže od dve decenije, i dve pesme koje nude smo već čuli na albumu Straight Metal War iz 2015. godine. Odlične su, naravno, na svoj pomalo dementni, razulareni način, ali Templar su ovde otkriće nedelje sa svojim sirovim, lo-fi napadom na uši od koga može da se rikne u najpozitivnijem smislu. Ne propustiti:
Indijski multiinstrumentalist Vasu Chandran pod imenom Hell Hordes pravi dopadljiv death-thrash metal. Njegov novi EP, Hell Hordes ima pet pesama koje su pod jasnim uticajem ranog Morbid Angel, a što je sasvim legitimno, te odsvirane kvalitetno i ubedljivo. Ne preterano originalno ali besno, žestoko i puno zlih rifova, rekao bih da Chandran ovde ima sasvim dobitnu formulu:
https://hellhordes.bandcamp.com/album/hell-hordes
Black Light su iz Košica u Slovačkoj i kažu za sebe da sviraju „fresh thrash metal“. E pa lepo! No, Firestealer EP je zapravo sasvim solidan i svež u smislu da je ovo thrash koji je svestan koja je godina, ne imitira bendove osamdesetih i zapravo ima aranžmane bliže death metalu, sa grinderskim ispadima. No, ovo je rifačški veoma ubedljivo, dobro producirano i energično a istovremeno razgovetno i napaljujuće. Lepa ponuda iz bratske Slovačke:
https://blacklightthrash.bandcamp.com/album/firestealer-ep
Lepa brazilsko-kanadska saradnja na split EP-ju bendova Whipstriker i Ice War. Whipstriker na svojoj strani imaju tri pesme epskog thrash metala koji se dosta oslanja na heavy metal ideje i atmosferu, ali zna i da zavari pošteno, posebno na poslednjoj pesmi – Morphine Soldiers. Ice War već znamo (osvježimo sjećanje) i njegov antikapitalistički, pankerski thrash/ heavy metal ovde nije vidno dobio na „profesionalnosti“ ali nije ništa ni izgubio na kvalitetu. Štaviše, svirka je sjajna, sa moćnim, brzim pesmama, melodičnim, napaljujućim rifovima i dobrim solažama i jedini i dalje malo problematični element je Joovo pevanje. Ali, jebiga, ima to šarma:
https://helldprod.bandcamp.com/album/whipstriker-ice-war
Mephobia su iz Beča i sviraju dobar, vrlo kvalitetan i glasan thrash metal sa malo groove metal elemenata koji, za moj groš, ne kvare zabavu. Ima tu i malčice death metal elemenata, kad smo već kod toga, ali u prvom planu je nabadački, besan thrash metal koji malo vuče i na The Haunted u mojoj glavi. Bend je osnovan pre dve godine a tek ove su krenuli da snimaju i Reign of the Degenerates je, ime na stranu, onako dobar debi album kakav samo možete da poželite sebi. Zrelo, besno, kvalitetno, poslušajte:
https://mephobia.bandcamp.com/album/reign-of-the-degenerates
Brimstøne je jednočlani hrišćanski metal projekat iz Sjeverne Karoline i znam kako to izgleda na papiru, ali moram da priznam da me je prijatno iznenadio kvalitetom muzike. Mislim, ovo je sirova, kućna produkcija ali sasvim dobrog kvaliteta a pesme su besne, rifaške kritike crkvene koruptivnosti negde između panka, treš metala i stonera. Mislim, jedna pesma se zove Christofascist, pa kako to ne voleti? Moment of Silence je EP sirove ali autentične energije i vredi da se čuje, a, pošto cenu određujete sami, i da se pazari:
https://brimstonehvnchc.bandcamp.com/album/moment-of-silence
Ne znam da li su Blu Blaz svoje ime bazirali na omiljenoj igračkoj franšizi BlazBlue, ali njihov Demo ’21 je odvaljivački, moćno mošerski metaliziran straight edge hardcore iz Portlanda. Blue Blaz ne samo što imaju opasne rifove, ubistven ritam i razjarene, pravoverno besne vokale, nego su im i tekstovi posvećeni policijskoj represiji, kapitalističkom paklu i proleterskoj Golgoti. Sjajno:
https://blublaz.bandcamp.com/album/demo-21
Recluse iz Luizijane krljaju glasan, energičan, recimo sludgecore na svom EP-ju Long Gone Light. Ovo su četiri pesme moćnih, povremeno i epskih rifova, snažnog vokala, i uglavnom vrlo zakucavačkog srednjetempaškog ritma. Ima tu i bržih momenata ali za mene je glavni element muzike ovog benda zastrašujuće pevanje Ryana Ashmorea koji zvuči kao da mu celo telo izlazi kroz usta kad se dere. Izvrsno!
https://reclusenola.bandcamp.com/album/long-gone-light
Kad smo već kod Luizijane, Capra imaju novi album za Metal Blade i In Transmission je lep paket energičnih rifova, dobrog tempa i razgnevljenih ženskih vokala. Metalizirani hardkor ne mora uvek da bude testoteronsko-mošerskog tipa i Capra pružaju program koji je dovoljno „metalan“ i „profi“ za mejnstrim publiku a da ipak imaju uzvitlan tempo i bes koji su obeležja auteničnosti:
Splatz iz Ilinoisa sviraju, pa, recimo „čist“ hardcore punk koji bi zvučao sasvim prirodno 1986. godine. Dakle, ima ovde metala koji smo čuli kod Attitude Adjustment ili Agnostic Front u ono vreme, a sve je bazirano na tečnim, prostim rifovima, brzom tempu i karakternom pevanju. Meni je ova kolekcija demo snimaka (svega četiri pesme, plaćate koliko hoćete) odlična:
https://splatz.bandcamp.com/album/the-demos
Nema grindcorea dok ga ne zasviraju Južnoamerikanci, jel’ tako? Meconio iz Čilea su ovde da potvrde tu poznatu maksimu i njihov istoimenu debi-album ima šesnaest pesama besnog, socijalno osvešćenog prženja. Samo dve pesme su ovde duže od dva minuta, dok se ostale pakuju u kraće forme i mada se Mecanio ne mogu pohvaliti dobro produciranim materijalom, on je izvođački ubedljiv i sklopljen od agresivnog i poletnog grinda, te besnih socijalnih kritika. Sva ta tuča samo za dolar!
https://meconiogrindcore.bandcamp.com/album/meconio
Čikaški Flash in the Pan stavlja sliku vrlo nezdravog obroka na omot svog EP-ja Gameshow Messiah ali muzički je ovo mišićav deathgrind sa pesmama oko tri minuta i kvalitetnom, energičnom svirkom. Plaćate koliko želite, a i vredi jer je ovo DALEKO iznad ikakvog grindcore proseka na Bandcampu, sa pesmama koje su solidne i dobrim zvukom. Žestina, nabod, produkcija, sve što treba, istina je, hladno (i vetrovito) u Čikagu, ali STANDARD:
https://flashinthepan.bandcamp.com/album/gameshow-messiah
Ako ove nedelje kupite samo jedno grindcore izdanje (mada sam ja kupio tri, greota ne kupiti po ovim cenama) to bi trebalo da bude album Monnier sastava Monnier izašao za pouzdani Horror Pain Gore Death Productions. Sem, naravno, ako već nemate njihova prethodna dva EP-a, nazvana Monnier i EP2, jer je ovaj album zapravo njihovo spajanje u jednu celinu. Ali ako nemate, ALA ĆETE DA SE PROVEDETE. Monnier su duo na transverzali Belgija-Japan, sa Jasperom Swertsom, najpoznatijim po ilustracijama za omote neprebrojnih ekstremnih metal bendova, na gitarama i bubnjevima i sa Sudom Makiko iz tokijskih Flagitious Idiosyncrasy in the Dilapidation na vokalima. Čuj mene „vokalima“, ovo je više direktan prenos nuklearne ekplozije nego pevanje, da se mi razumemo. Monnier su blago metaliziran grindcore sa pesmama koje su tehnički kvalitetne i odsvirane vrhunski i samo u retkim trenucima prebacuju dva minuta, sa ubitačnim tempom, zloslutnim rifovima i apsolutnom zveri iza mikrofona. Makiko je, naravno, inače u svom matičnom bendu jako upečatljiva ali Flagitious Idiosyncrasy In The Dilapidation su za nijansu više deathgrind orijentisani i imaju za mrvicu veći opseg atmosfera pa je i njeno pevanje tamo kombinacija dubokih „pećinskih“ vokala i vrisaka, kako je i red, sa nešto odmerenijim deliverijem. I ovde imamo obe tehnike, ali pesme su kraće i Makiko se mnogo više forsira i, pogotovo na starijem materijalu, ovo je kao nekakav tajfun žileta koji znate da nećete preživeti ali je veličanstveno dok traje. Za ljubitelje Gridlink, Discordance Axis i slično, obavezno slušanje:
https://hpgd.bandcamp.com/album/monnier
Beastial Piglord ima novi EP, nazvan jednostavno Bullshit i ovo je jedna tipično eklektična, malo i haotična ali na kraju dana i dalje lična, ekspresivna smeša lupova, gitara, somnabulnih vokala, raznih efekata i muzike koja gotovo da se može nazvati proizvodom toka svesti. No Beastial Piglord je odavno dokazao da je značajno ispred prosečnog internet-avangardiste, dajući svojoj muzici slobodne ali dovoljno čvrste forme da uvek bude zanimljiva a neretko i nezaobilazna. Bullshit je jedno od fokusiranijih, jačih izdanja koje je ovaj momak iz Sjeverne Karoline izbacio u poslednje vreme, a plaćate koliko sami poželite. Ne propustite da makar poslušate:
https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/bullshit
Da pređemo na death metal. Zagrepčani Cryopathic Thanatology su šarmantni na prvom EP-ju, Untold Stories of the Morgue, donoseći nam četiri pesme old school death metala koji oni nazivaju „stenching death metal“, kao da reč „stenching“ postoji. Ali ako i ne postoji, Englezi treba da je dodaju u rečnik jer je ovo vrlo solidan materijal sa razigranim gitarama, dobrim rifovima, energičnim ritmom i meni vrlo simpatičnim pevanjem koje me podseća na neprežaljeni kragujevački Mortuary. Dobra svirka, aranžmani koji su kompleksni i „tehnički“ a da ne smaraju nekakvim egzibicijama, pa još i solidan studijski zvuk i cena koju određujete sami, sve u svemu lep paket i dobra ponuda. Poslušajte Cryopathic Thanatology, nećete zažaliti:
https://cryopathicthanatology.bandcamp.com/album/untold-stories-of-the-morgue-ep
Nisam siguran šta Isolated A.D. iz Sjeverne Karoline misle da ovo „A.D.“ u njihovom imenu znači ali dobro, death metal je tu da krši sva pravila. A EP No King to Conquer je simpatičan death metal srednjeg tempa, sa samo malo metaliziranog hardcorea u svojoj srži, što mrvi sve pred sobom teškim rifovima, jakim udarcima bubnja i brutalnim vokalom. Lepo to zvuči, naštimovano toliko nisko da se žice verovatno vuku po patosu, i bend zapravo ima više ideja nego što na prvi pogled izgleda, sa nekim finim aranžmanskim trikovima. Opet, glavna snaga ovog izdanja je gruv kome doprinosi i dobra produkcija. Ja zadovoljan:
https://isolatedad.bandcamp.com/album/no-king-to-conquer
Slovenci Sovrag sviraju simpatičan, malčice old school ali i vrlo minuciozno aranžiran, pa i srazmerno melodičan death metal (sa malčice black ukrasa) na EP-ju Tribute to Death. Moram da priznam, prijaju mi lepo napisane, karakterne pesme koje imaju jednu trešersku, mošersku dimenziju sa zapaljivim rifovima i ritmovima kao stvorenim za proizvodnju šutke na koncertima kad ih jednom ponovo bude. Takođe mi se dopada da Sovrag imaju miks koji je razumno prostoran i detalji sviranja se ne gube u prejakoj kompresiji. Odličan debi za ekipu iz Ljubljane:
https://sovrag.bandcamp.com/album/tribute-to-death
Ne znam gde se momak po imenu Liam D krio do sada, ali dobro je čuti ovako talentovanog muzičara na autorskom materijalu. Njegov solo projekat Mortal Vessels na istoimenom debi-EP-ju prži energičan, snažan death metal sa taman toliko black metal elemenata da muzika ide napred i gazi sve pred sobom bez mnogo vučenja nogu i istraživanja gruva. Nije da ovde nema gruv-elemenata, ali Mortal Vessels uglavnom čuka i zaintersovaniji je za dobre rifove i aranžmane koji grade ozbiljno dramatične narative nego za puki moshing. I odlično to zvuči, sa pesmama koje su brze, energične, ali i nabijene nervoznom energijom, sve to producirano veoma dobro i sa puno simpatičnih malih ideja koje osvežavaju materijal. Vrlo dobar hello world.
https://mortalvessels.bandcamp.com/album/s-t
Obsolete su iz Mineapolisa i njihov debi album, Animate// Isolate prikazuje ih u solidnom svetlu. „Tehnički death thrash“ zvuči kao nepotrebno preterano podžanrovsko kvalifikovanje, ali eto, tako je to u svetu ekstremnog metala. U svakom slučaju, Obsolete sviraju brzo i žestoko, sa „tehničkom“ dimenzijom koja je tu najviše da bi se napravili zanimljiviji, dinamičniji aranžmani, ne da se insistira na virtuoznosti. No, thrash element ovih kompozicija sve drži u dobrodošlo jednostavnoj, fokusiranoj formi pa su Obsolete dobri za mošing i ne smaraju preterano egzibicijama:
https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/animate-isolate
Malformity iz Atlante na debi albumu Monumental Ruin kanališu svoje uticaje iz domena švedskog death metala i death metala sa Floride u nešto što meni zapravo najviše zvuči kao death metal poreklom iz države Njujork. Dakle, ja ovde najviše čujem Immolation, Baphomet/ Banished i slične bendove. Što je okej, volim ja tu hororičniju, mračniju inačicu pravca. E, sad, Malformity ne preteruju baš sa originalnošću niti sa svežim idejama, ali im je muzika makar pristojno producirana i atmosferična. Može to da se lepo sluša:
https://malformity.bandcamp.com/album/monumental-ruin
Meksičko-španska saradnja bendova Rotting Grave i Leprophiliac dala nam je pristojan EP mračnog old school death metala Profecias De Condenacion Y Carrona. Ovo je tvrdo, hermetično, ali dobro producirano i treska kako treba, sve kao ispalo iz podsvesti članova Autopsy. Osam dolara je jaka cena za četiri pesme ali dobre su to pesme:
https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/profecias-de-condenacion-y-carrona
Sjajan death metal od strane, slutim, jednog čoveka na EP-ju Eyes of the Deceiver projekta Kolossai iz Kalgarija. Ovo je, recimo, melodičniji death metal, ali najviše jer voli malo atmosfere i razgovetnosti usred nabadanja tako da ovde nema metalcore preterivanja i Kolossai malo više vuče na black i thrash u svom death metalu. Solidno napisano, solidno producirano, solidno u svakom smislu:
https://kolossai.bandcamp.com/album/eyes-of-the-deceiver
Kanađani Axedra imaju debi album, Mass Deception i ovo je vrlo četvrtast, vrlo predvidiv death metal, ali urađen korektno, sa dobrom produkcijom i uz dovoljno svesti da je potreban pravi omjer razgovetnosti i hermetičnosti da biste imali šansu da vas sluša više od petnaest ljudi na svetu. Osam pesama, dosta žestine, fino:
https://axedra.bandcamp.com/album/mass-deception
Njemački Betrayal su karakterniji i maštovitiji na svom drugom albumu, Disorder Remains, sa čak dvanaest death metal pesama u kojima ima dosta „rada“ tako da se ne svedu samo na ređanje rifova. Ima, dakle, ovde i melodije i atmosfere i jedne epike koja lepo leži Betrayalu i rekao bih da se čuje zašto je album spreman punih pet godina. Dvanaest pesama i pedeset minuta je ipak pogolem paket da se iskonzumira materijal koji ima puno ideja ali ne previše vidnih klimaksa, no, nije to neprijatno za slušanje:
https://betrayal.bandcamp.com/album/disorder-remains
No, litvanski Crypts of Despair na svom drugom albumu, All Light Swallowed, kombinuju brutalni death metal sa zakucavačkim black metal pristupom za produkt koji zvuči divlje, besno i opasno. I prilično neodoljivo. Ovo je bend čije brze pesme (a sve su brze) zvuče tako energično i razbijački da je manje bitno to što su u principu nalik jedna na drugu. Naprosto, Crypts of Despair imaju taj napadački stav, sa jakim rifčinama, pravim odnosom između melodije i disonance, da je sam njihov zvuk veoma zdrav, a povrh toga se primećuje i napor da se pesmama ipak daju distinktni identiteti i karakteri. Fantastična ploča koja se, u daunoud verziji, neobjašnjivo, prodaje za koko date. Ne propustiti:
https://cryptsofdespairdeath.bandcamp.com/album/all-light-swallowed-death-metal
Dobri su i kostarikanski Inhuman na novom EP-ju, Naked. Ovo je „zvanično“ tehnički death metal, ali Inhuman se drže jedne dosta jednostavne forme gde se „tehničnost“ njihove muzike odražava pre svega u ređanju gomile rifova jednog za drugim a ne u nekom preteranom harmonsko-ritmičkom teoretisanju. EP sadrži i nekoliko starih demo/ proba snimaka koji su, pa, hajde, informativni, ali dve propisne studijske pesme, dakle naslovna i druga koja EP zatvara i verzija je jedne već uvršćene u demo inačici – te dve pesme su odlične, nabadačke i vredne slušanja:
https://inhuman1.bandcamp.com/album/naked-ep
Ashen Earth iz San Dijega su progresivni death metal sastav koji kombinuje melodične, epske teme sa znojavom, tvrdom svirkom. Album Oceans Above je fino odsviran i snimljen i mada ovde ima dosta petljanja – možda i previše za moj ukus – sa puno ponavljanja rifova i tema koje misle da su zanimljivije nego što jesu, nema nikakve sumnje u to da Ashen Earth nastupaju ubedljivo i da imaju pristojan zvuk:
https://ashenearth.bandcamp.com/album/oceans-above
Distant Shapes iz Slovačke su projekat nekih članova Aeon Winds i njihov prvi album, Life Forsaken je zanimljiva, ali jako bučna kombinacija post metala, death metala i doom metala. U praksi, ovo je melodično, emotivno, ali i apokaliptično i mračno, kako i valja da bude i mada mastering ovog albuma aktivno vređa moje uši, Distant Shapes imaju zanimljiv, atmosferični pogled na ekstremnu muziku sa dosta štofa:
https://aeonwinds.bandcamp.com/album/life-forsaken
Paket užasnog, prljavog, podzemnog death metala stiže na split EP-ju Greased Then Released teksaških bendova Kombat i Torture Tomb. Kombat su više lo-fi i njihova svirka se svodi na cunami buke iz koje izleću note i stihovi, dok su Torture Tomb producirani ozbiljnije, sa jako teškim, HM2 zvukom i malo slamming death metal fora. Ništa revolucionarno, ali tr00 i pravo iz podzemlja:
https://kombatdeathmetal.bandcamp.com/album/greased-then-released
https://torturetombtx.bandcamp.com/album/greased-then-released
Bodom After Midnight nisu moja furka (jer… dobro, znate već), kao što nisu bili ni Children of Bodom, ali da ispoštujemo seni pokojnika, tu je vrlo upečatljiv EP Paint The Sky With Blood. Ovo je trebalo da bude početak nove avanture za Alexija Laihoa i kolege, ali smrt je, kako se to obično kaže, bila brža i za uspomenu ostaje kolekcija pesama koje su glasne, energične, melodične i koje bi verovtano zaista bile početak novog fenomena:
https://bodomaftermidnight.bandcamp.com/album/paint-the-sky-with-blood
Iako je Lemmy mrtav, evo, već duže od pola decenije, to ne znači da se dovitljivi izdavači neće snalaziti za nove albume jednog od najvažnijih bendova u istoriji metal i rok muzike. Motorhead su ipak bred za sva vremena. Louder than Noise… Live in Berlin je snimak koncerta iz 2012. godine, dakle iz faze kad je Lemmy već bolovao, ali se još uvek dovoljno dobro držao da zna koja je koja pesma i da muzika ne bude previše usporena. Da budem iskren, jako me je bolelo kada sam slušao posthumno izdati Clean Your Clock iz 2016. godine koji je snimljen svega mesec ili dva pre nego što je Lemmy umro i gde se čulo da se čovek jedva drži na nogama. Opet, ako je iko morao da ode s ovog sveta maltene direktno sa bine, to je svakako bio Lemmy. Enivej, dakle, Louder than Noise… Live in Berlin nije najuzbudljiviji i najbolji Motorheadov živi album i čuje se ovde da je Lemmy malko rovit, najpre u pevanju, ali trojka pruža vrlo pristojan program, sa izborom pesama koji nije „best of“ ali ima sasvim dovoljno sigurnih hitova da se i mi najmatoriji zadovoljimo (Metropolis, Stay Clean, naravno Ace of Spades, Overkill…) a bend svira ubedljivo. Još jednom se, posebno uz vrlo pristojan miks, mora reći da je Phil Campbell imao i zvuk i tehniku da parira neuništivom Kilmisteru a da je Mikkey Dee bio zaista jedan od retkih bubnjara sa dovoljno agresivnosti ali i gruva da drži ovo radno mesto toliko godina. Završnica ovog albuma sa Overkill u kojoj gostuju i Anthrax je lep susret na, jelte, vrhu, kakav možda nismo zaslužili da čujemo u 2021. godini ali kakav nam je apsolutno bio potreban.
Ljubitelji piratskog metala mogu da se provesele uz novi, živi album australijskih Lagerstein. Live in Brisbane ima dobrih dvadeset pesama violina, harmonika, distorziranih gitara i radosnih napeva. Naravno ovakva muzika je samo korak ili dva iznad „memecore“ zajevancija, ali Lagerstein sviraju dobro i, pogotovo u živom kontekstu umeju da naprave dobro raspoloženje:
https://lagersteinau.bandcamp.com/album/live-in-brisbane
Šteta je da čileanski Lunacy nemaju samo malo sigurnije pevanje jer je materijal na debi-albumu Obscure Introspection zanimljiv i prijatan heavy metal sa blagim progresivnim naklonom. Basista Lunatik pogađa note kad peva ali zvuči prilično tanušno i nesigurno a što naravno dosta oduzima na kvalitetu doživljaja. Ako se uspešno apstrahuje pevanje, ostaje muzika puna kul energije i organski napravljenih a opet progresivnih kompozicija sa puno atmosfere i prijatnim, ne preglasnim miksom i masteringom. Vredi poslušati:
https://txhxoxnxrecords.bandcamp.com/album/obscure-introspection
Njemački Alsion sviraju power metal koji je, pa, za moj ukus dosta osrednji. Sve je to vrlo korektno i na mestu ali je problem što u power metalu valja slediti pravilo „go big or go home“. Album The Darkest Hour, četvrti u ovom stoleću za ovu ekipu je meni kao nekakav obećavajući demo benda koji tek ispipava staze u ovom podžanru, pa je sve sastavljeno od urednih rifova, urednih solaža, pristojnog pevanja i čiste produkcije, ali bez malo operetskog ludila, preterivanja i smelijeg cheesa. E, sad, ja svakako nisam prava publika za ovakvu muziku pa naravno da ne treba moju reč uzimati kao gospel i moguće je da se publici kojoj je ovo namenjeno Alsion dopadaju mnogo više nego meni. Poslušajte:
https://alsion.bandcamp.com/album/the-darkest-hour
Švedi Stygian Fair su svakako simpatični na trećem albumu, Equilibrium, nudeći nam svoju epsku heavy metal muziku sa melodičnim elementima dooma i malo Iron Maidena u kombinaciji. Sve je to slatko i simpatično, osim što mi je pevanje nedovoljno „metalsko“ ako tako smem da kažem, sa čistim, prijatnim vokalom koji ipak nema onu energiju i dramu kakvu bih ja priželjkivao od metala. Al opet, šta ja više pa znam, nabio sam skoro pedeset godina u dupe i nije da me treba slušati. Poslušajte Stygian Fair umesto toga:
https://stygianfair.bandcamp.com/album/equilibrium
Generalno ne padam na „shred“ abume, ali španski gitarista Héctor Isunza je isuviše dobar sa svojim triom na albumu Hymns to the Night. Ovo je vrlo robusna, instrumentalna, IZUZETNO odsvirana malmstinovština koju tri Španca KIDAJU sa svim potrebnim neoklasičnim elementima koje možete da zamislite i vrlo pristojnom produkcijom. Ponekad je virtuoznost sama sebi svrha a ponekada je TO upotrebljeno u prave svrhe. Ovaj album je primer:
https://hectorisunza.bandcamp.com/album/hymns-to-the-night
Zadovoljstvo je videti da južnoafrički hevimetalci Deadline imaju novi EP, Abigail’s Crypt. Njihov prošlogodišnji album je nudio vrlo solidan program klasičnog, ’80s cheesa i energije, a ovaj materijal je kombinacija novih pesama, obrada (Rebel Yell od Billyja Idola dobija jako dobar metal tretman, što pesmu čini dvestasedamanest posto boljom od originala a tu je i Diov Holy Diver) i remiksa. Ovo poslednje je posebno zabavno jer hitčina High-Tops & Bullet Belts sa prošlog albuma dobija sladak sintisajzerski remiks koji, što se nekad govorilo, može da pomiri šminkere i metalce. Odlična svirka, produkcija za desetku, i jedan generalno ozbiljan, odgovoran a zabavan pristup heavy metalu. Volim ove ljude, volite ih i vi:
https://deadlinehmc.bandcamp.com/album/abilgails-crypt
Za kraj, faaak, novi Neptunian Maximalism? Aj dont majnd if aj du, što bi rekli u Engleskoj. Belgijanci su nas prošle godine pošteno protresli albumom koji je spojio drone, metal, slobodnu improvizaciju i ritualnost a sada se vraćaju sa albumom Solar Drone Ceremony, koji ih sve pakuje u jednu neprekinutu kompoziciju od 53 minuta odrađenu pred publikom u studiju. „Živa“ dimenzija ove muzike je važna jer je ceremonijalna dimenzija ove muzike važna pa iako je ovakav album,možda, mogao da nastane i kao studijski rad sa nasnimavanjem i lepljenjem, on ne bi zvučao autentično. Solar Drone Ceremony, ako ništa drugo, ZVUČI autentično, sa debelim, gustim slojevima psihodeličnih talasa koji se na slušaoca obrušavaju bez obzira može li on sve to da izdrži ili ne. No, Belgijanci svakako znaju šta rade i ovo je muzika koja, ako joj posvetite pažnju i prihvatite njen prilično beskompromisni intenzitet, nosi u sebi tu hipnotičnu, ritualnu energiju koja će vas uhapsiti i držati mnogo duže od tih skoro sat vremena. Bend, pritom, ovo masteruje sa dosta dinamike i mada još uvek nismo dobili od Neptunian Maximalisma onaj sveti gral koji očekujemo – dakle, da ovo ZVUČI kao Miles Davis iz On the Corner faze ali da koristi metal elemente – Solar Drone Ceremony je veoma dobar pokušaj:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/solar-drone-ceremony
Cveće zla i naopakog 