Pročitani stripovi: The Green Lantern Season 2

Pročitati svih dvanaest brojeva maksi serijala The Green Lantern Season 2 u jednom dahu je iscrpljujuća aktivnost koja čoveka može da ostavi na kolenima, shrvanog delimično i emocijama ali delimično i intelektualnim naporom potrebnim da se samo isprati suludo brz tempo odvijanja priče i pronikne u neverovatnu gustinu i slojeve ideja, koncepata, referenci, revizija, rekonstrukcija, na kraju teza sa kojim nas autori ostavljaju posle dvanaeste epizode, uspostavljajući novi status quo i beležeći još nekoliko mitološki spektakularnih događaja u životu Hala Jordana, najveće Zelene svetlijke koja je ikada živela u bilo kom multiverzumu. A sa druge strane, to je maltene jedini način da se ovaj strip čita. Kao i sa prvom sezonom, čitanje The Green Lantern Season 2 je trka sa sopstvenim intelektom koji mora da upija i raspakuje poplavu simbola, poruka, slika i ideja, a sve to simultano sa praćenjem radnje koja se odvija na više planeta, u više univerzuma i na više ravni stvarnosti, sa događajima koji bukvalno menjaju čitave kosmičke koncepte iz korena na prostoru od pola strane, pa još da svakom od neverovatnih crteža Liama Sharpa poklonite dovoljno pažnje pitajući se usput ima li uopšte ikakvih granica za ovog čoveka.

Za Sharpa i scenaristu Granta Morrisona, The Green Lantern Season 2 je bio poslednje „ura“, možda i doslovno u smislu rada za DC. Morrison je pominjao da više neće raditi za DC, čak i da je napisao deo scenarija za nastavak kultnog Arkham Asylum ali da je onda taj projekat stavio na led jer mu rad na televiziji oduzima previše vremena. Utisak je, sudeći po recentnim intervjuima, da je Škotlanđanin vrlo zadovoljan radom sa televizijskim produkcijama, pogotovo što se radi o adaptacijama njegovih autorskih stripova, pa je i zarada tu solidna, a kako je DC u poslednjih godinu dana ozbiljno potresen kadrovskim masakrom, nije prevelika spekulacija ako kažemo da mu se ne da da se previše cima oko dalje saradnje sa ovim izdavačem. Morrison nije sasvim napustio strip, koliko prošle nedelje je izašao prvi broj BOOM! miniserijala serijala Proctor Valley Road koji on piše zajedno sa Alexom Childom, ali je prilično očigledno da mu je sledeća velika ambicija da piše Doctor Who i reklo bi se da strip-karijera ovde prelazi u niži nivo prioriteta. Uostalom, nismo dobili ni novu epizodu Klausa pred kraj 2020. godine, a to valjda sve govori.

Na sve ovo treba se setiti i da je The Green Lantern Season 2, isprva planiran kao dvanaestodelna priča – kao i prva sezona* – u nekom prošlogodišnjem pandemijskom momentu bio redakcijskim ediktom skraćen na osam, pa je Sharp prijavio da on i Morrison pakuju još više radnje po kvadratnom milimetru stranice ne bi li se od Hala Jordana oprostili sa stilom. No, sile-koje-drmaju su na kraju umilostivljene i serijal je, posle kraće pauze ipak vraćen na originalnu dužinu, ali to nije zaista ublažilo intenzitet pripovedanja.

*osim što je prva sezona samo tehnički imala dvanaest epizoda, a zapravo ih je bilo šesnaest…

Hoću reći, Morrison i Sharp su se od Hala Jordana oprostili zaista za sve pare. Narativ prve sezone je već bio kompleksan i natrpan svim i svačim, sa naučničkom metodičnošću ali i ludačkom opsesivnošću analizirajući i ritualno spaljujući sve u vezi sa ovim dugovečnim DC-jevim likom, samo da bi u foto-finišu Jordan ipak trijumfovao, vraćajući se svojoj najčistijoj suštini i vaspostavljajući se kao jedinstven entitet u ne samo jednom univerzumu. Trik koji su Morrison i Sharp izveli nije jednostavan i zahteva veliku dozu mađioničarske veštine i odvlačenja pažnje, a druga sezona bila je utoliko komplikovanija što smo nakon prve naučili gde treba da gledamo i na šta da obratimo pažnju.

No, svejedno je, jer koliko god da ste pažljivi i skoncentrisani dok čitate The Green Lantern Season 2, ne pomišljajte da je ovo narativ koga možete obuhvatiti jednim pogledom. Prva sezona nam je dala smernice u smislu toga šta možemo da očekujemo, ali druga je onda samo dodala gas i ovde je svaka tabla neka vrsta zagonetke, ili još gore, zbirke zadataka gde se prvim čitanjem otkriva tek prvih par slojeva značenja, simbolika i referenci, a naredna čitanja garantuju sasvim druge perspektive i tumačenja.

Ovo je u neku ruku apoteoza „čistog“ artizma, kreiranje diskurzivnog umetničkog dela koje, istina je, nešto govori, ali koje je zaista, dok se čitaoci ne pojave, skoro kao nekakav Šredingerov mačak ili tačnije, čitav čopor Šredingerovih mačora, razdvojenih svojim kvantnim stanjima, koji će svoje stvarno ovaploćenje dočekati tek kada ih neko pročita i svojim intelektualnim radom u njima prepozna jedno od značenja. Da se to odvija u medijumu superherojskog stripa, ne baš – u proseku – najintelektualnije literature u istoriji čovečanstva, je već stvar za novine, ali da Morrison i Sharp to sve rade a da je svaka stranica nabijena obožavanjem medijuma i slavljenjem njegovih prepoznatljivih svojstava, bez i prisenka snobovske potrebe da se napravi odmak od stripova-za-klince, to je ono što čini The Green Lantern Season 2 važnim radom.

Morrison je, nakon svog dolaska u DC pre sad već tri decenije, u predgovoru za prvi broj Doom Patrol koji će pisati sledećih nekoliko godina, nabrajao svoje uzore i, dobronamerno, ali sasvim decidno pokazao da on ne dolazi iz superherojske priče. Maya Deren i Jan Švankmajer, Dada i nadrealizam su u to vreme bili tuđinski koncepti za nešto što je nominalno bio superherojski strip, ali Morrison čak ni tada nije odavao auru art-snoba koji je došao da glupave superherojske čitaoce nauči šta je umetnost. Tri decenije kasnije, The Green Lantern Season 2 je strip koji prevashodno govori o istoriji Green Lantern i ličnosti Hala Jordana, zatim o DC-jevom superherojskom stripu i američkom „fantastičkom“ stripu uopšte, pa onda i o fantastici, naučnoj, nenaučnoj, palp i drugog tipa, a na kraju o kosmosu, vremenu, politici i identitetu, i sve ovo dolazi sasvim organski iz materijala koji su drugi kroz decenije kreirali a koga će Morrison i Sharp, kao neki vrhunski nadareni rudari, prokopati, prevrnuti, naći u njemu značenja, poente i pančlajnove koji su se uvek nametali samo niko nije bio dovoljno smeo da ih i napravi.

O čemu se radi u The Green Lantern Season 2? Ako je prva bila o tome da se definiše šta Hal Jordan jeste, kroz redukovanje njegovog lika na praktično suprotnost a onda inverziju koja će u prvi plan staviti njegovu jedinstvenost i snagu volje, druga sezona počasni krug u kome se karakter Hala Jordana još jednom brusi do dijamantske čistote, dodajući volji i pregršt ljubavi, sa neprebrojnim pojavljivanjima likova što su kroz decenije tvorili njegov partikularni ansambl, ali i sa jednim naglašeno revizionističkim pristupom istoriji koji nije, kako to često ume da bude u superherojskom stripu, „novi scenarista ignoriše ono što su radili prethodni i smišlja svoj status kvo“. To bi bilo suviše jednostavno za Morrisona u drugoj i trećoj deceniji dvadesetprvog veka, a koji je, uostalom, taj pristup diplomirao već početkom devedesetih. Današnji Morrison i Sharp se sasvim svesno igraju unutar međa koje su postavili drugi i ruše unutrašnje granice, nalazeći autonomni prostor i kreativne prilike u konceptima koje prihvataju kao utemeljenu istoriju Green Lantern ma koliko onda negde delovala glupo ili neiskupljivo zastarelo.

Utoliko, neke od stvari koje su najočiglednije su ponovno vraćanje Morrisonovoj dugovečnoj opsesiji maštovitošću, razobručenom kreativnošću koju superherojski stripovi imanentno poseduju ali koja zna da bude potisnuta na ime korporacijske politike i zavodljivosti sapunske opere. Utoliko, The Green Lantern Season 2 poseže u neke od zaista starih koncepcija iz vremena kada je serijal tek definisao svoje granice i senzibilitet. Jedna od najuočljivijih je svakako to kako Morrison dopušta Jordanu da krši „pravila“ vezana za korišćenje prstena Zelenih svetiljki, predmeta koji je poslednjih par decenija profilisan prevashodno kao „oružje“ dok su Zelene svetiljke, „kosmički policajci“, profilisane više kao militarističke, vojne trupe. Ovo je u velikoj meri bilo prisutno u radovima Geoffa Johnsa koji je na kraju krajeva i insistirao na tome da prstenovi koriste emocije kao „municiju“ i na ratovima „vojski“ različitih boja.

Morrison je sa The Green Lantern Season 2 veoma u anti-Johns modu, dajući prstenu (i lampi koja ga napaja energijom) mnogo više dimenzija, pretvarajući ga maltene doslovno u „ispunjavača želja“ radije nego mašinu-koja-pravi-konstrukte-od-čvrste-svetlosti, praveći vrlo jasne vizuelne aluzije na Aladinovu čarobnu lampu, a čiji je koncept, kažu, dosta značajno uticao na Billa Fingera i Martina Nodella kada su kreirali Green Lantern. Green Lantern je, po Nodellovim rečima, nastao kada je crtač odgledao operu Prsten Nibelunga i u originalnim radovima iz četrdesetih bio je ovo strip u velikoj meri oslonjen na (svemirsku) magiju, radije nego na (spekulativnu) nauku. Da se Morrisonu, praktikujućem magu, ali i ateisti, dopada ideja magijskog superheroja, kome su volja i naglašena individualnost osnovno oružje valjda ne mora ni da se naglašava, pa je The Green Lantern Season 2 sasvim razložno čitati kao ponovno uspostavljanje magije (ovog) stripa, u prenesenom i doslovnom značenju. Uostalom, treba se setiti i da je Hal Jordan, iako često smatran za „najdosadniju“ Zelenu svetiljku na ime svog stereotipnog karaktera belog, strejt muškarca sa mačo profesijom test-pilota, Morrisonu blizak jer je tvorevina Johna Broomea, a koji je i sam u šezdesetim godinama vredno radio da ovom nominalno naučnofantastičnom stripu, da snažnu magijsku dimenziju.

Ako nije neko iznenađenje da će Morrison prihvatiti tuđe ideje koje voli, svakako je osvežavajuće videti ga i kako uzima tuđe ideje za koje se danas smatra da baš nisu funkcionisale, a onda od njih pravi smislene podloge za svoju priču. Konkretno, još je Steve Englehart imao ideju da stari Čuvari univerzuma – „šefovi“ Zelenih svetiljki – odlaze i bivaju zamenjeni novom, jelte administracijom. Morrison i Sharp, ne zaboravljajući da je njihov strip pre svega priča o svemirskoj policiji, ovde rade sličnu stvar, ali kombinujući tipičan, stereotipan koncept mladih šefova koji ne vide ulogu za starog pandurskog veterana, sa visokim simbolikama. Već ideja da nova generacija Guardiansa nije besmrtna – za razliku od njihovih prethodnika – je zanimljiva jer se ovde vrlo eksplicitno daje teza da oni koji posmatraju  probleme iz perspektive večnosti nisu oni koji će te probleme zaista rešavati i time pomoći onima koji su najviše u problemima. Morrison se igra sa smrtnim novim Guardiansima, u jednoj epizodi bez mnogo drame ubijajući i samog Hala da bi predstavio svoju perspektivu. Halova reakcija na ovo je, nagađate: „Zar opet?“

No, osnovni zaplet priče je u ovoj sezoni nešto lakši za praćenje, možda i na ime toga da su Morrison i Sharp radili pod pretpostavkom da će morati da završe sa osmom epizodom i mada je naravno sve prepuno rukavaca, tangenti, skretanja pod pravim uglom i subverzija, Jordanova borba da – ponovo – sačuva univerzum od pretnje koja dolazi „od spolja“ je ovde eksplicitnija a sam Jordan više ne trpi dekonstrukciju kao u prvoj sezoni. „Nomadsko carstvo“ koje napada univerzum ima sasvim razumljive motive za to a Jordan je vrlo prirodno prepoznat kao heroj koji je najpozvaniji da ih zaustavi, najvećim delom na ime svoje nepokolebljive volje ali i – a ovo je poenta koju Morrison pravi tokom celog serijala, a najeksplicitnije u finalu – na ime ljubavi.

The Green Lantern Season 2 nije nužno „ljubavni“ strip, naprotiv, ovo je strip koji ima vrlo malo vremena za ekstrakurikularne aktivnosti glavnog lika i mora toliko toga da ispriča na ograničenom prostoru da Jordan ne dobija gotovo ni malo mesta da bude civil, običan čovek, možda ljudsko biće sa sumnjama i žudnjama. I ovo svakako očekujemo od Morrisona i Sharpa, ali ovo takođe ne dehumanizuje protagonista onako kako bismo takođe očekivali. Hal Jordan se ovde eksplicitno prikazuje kao najbolja, najzrelija verzija sebe, sa jasnim aluzijama i referencama ne samo na kanonske prošlosti nego i na brojne „what if“ verzije koje vidimo u drugim univerzumima, ali umesto da bude jedan savršeni, nepogrešivi kosmički superheroj – a kakav kontrast, uz ironičan preokret, naravno, dobijamo uvođenjem Hypermana koji je, istorijski već kanonska kopija Supermena i Morrison se užasno zabavlja sa njim – on je skup protivrečnosti i sukobljenih ideja, baš kao nekakvo „pravo“ ljudsko biće a njegova humanizovanost je u tome koliko je on toga svestan i koliko nema problem da funkcioniše kao skup loših istorija i neuklopljivih svojstava. Morrison je, tokom izlaženja ovog serijala, pre manje od godinu dana, obnarodovao i da se još od pre propisnog ulaska u pubertet osećao kao da se ne uklapa zaista u binarnu rodnu podelu i da mu je u današnjoj klimi lakše da „izađe iz klozeta“, pa danas ceni ako koristimo zamenicu „oni“ u priči o, uh, njemu, odnosno njima, i mada Hal Jordan svakako ostaje beli heteroseksualni muškarac u ovom stripu, ta ideja o prepoznavanju svojih nespojivosti i protivrečnosti, i mirenju sa njima, prihvatanju svih njih odjednom i pronalaženju mira i sreće u svemu tome – deluje vrlo odgovarajuće.

Jedan od najzanimljivijih elemenata zapleta je „Ultra War“, tipično preteran stripovski koncept rata svega protiv svega u kome Morrison pronalazi neočekivane nijanse i prostor za poentiranja i dalje brušenje svog protagonista. Ultra War se ovde koristi kao metafora za sve podele u našem društvu (jedan panel vrlo eksplicitno izlistava praktično tekuća tviter prepucavanja kao najlakšu prečicu), ali izdignute do nivoa apsoluta, sa doslovno atomima u istom molekulu koji će na kraju zauzeti suprotne strane, podeliti se na tabore i međusobno zaratiti. Ova radikalna, totalna podeljenost koju veliki neprijatelj unosi u „naš“ univerzum je inteligentna jer ne počiva na ičem novom – ona samo uzima različitosti imanentne postojanju (i svakako, duštvu) i predstavlja ih kao radikalno nepomirljive i razlog za sukob. Morrison je stari levičar i već je prva sezona ovog stripa u dobroj meri bila dekonstrukcija fašizma kao ekstremno zavodljive priče o moći koja počiva na posve neuverljivoj, ne-stvarnoj premisi a Ultra War je još jedna prilika da se razobliči arbitrarnost fašističkih argumenata. No, jednako važno, Morrison ovde ponovo koristi priliku za pouku o samom karakteru Hala Jordana i činjenica da je na kraju on jedina Zelena svetiljka koji se novi Guardiansi usuđuju da pošalju na neprijatelja što bukvalno proždire zvezdane sisteme zasniva se na jasno demonstriranoj istini da Jordan ne može biti „podeljen“. On nije čovek lišen sumnji, emocija i afekata – kako romantični podzaplet ovde i pokazuje – ali Morrison ovde još više u prvi plan stavlja njegov osećaj dužnosti, jedan do apoteoze idealizovan koncept „policajca“ koji može da sumnja u sve sem u temeljne istine svoje dužnosti: da zaštiti slabe od jakih i otera zlo. Morrison je ovde eksplicitan skoro do parodije, ali ponovo jednostavnost iskaza dolazi samo na vrhu višeslojnosti koncepta: Jordan je „policajac“ koji sprovodi ne više nekakav pisani „zakon“ već praktično prirodni zakon i bez obzira na sve svoje „off the reservation“ improvizacije i svađe sa šefovima, on sebe nikada ne stavlja iznad ovog zakona. Vrlo je fina linija između poštovanja institucija i njihovog fetišizovanja koje završava u autoritarnosti i Morrison više puta tokom ovog stripa prikazuje zašto je Jordan taj kome može biti poverena moć što bi u drugim rukama predstavljala pretnju za ceo univerzum. Na kraju krajeva, i njegovo rešenje za sukob sa Nomadskim carstvom je rešenje iskusnog pregovarača i jakog individualca koji eksplicitno pojašnjava da iza sebe ima čitav sistem koji mu daje snagu, pa je i to rešenje na kraju kreativno (i doslovno rekonstruktivno) umesto destruktivno i uostalom zasniva se na vraćanju dugova iz prošlosti.

Jordan, zaista, na kraju dana ne sluša nikoga sem sebe i njegova rešenja za probleme su često kreativno neformalna, ali on nije element korupcije sistema, već njegov stalni korektiv, moralni stožer koji neće dopustiti ni sumnji, ni strahu, ni tugi da zamagli svetost dužnosti. Utoliko, kada u poslednjoj epizodi Jordan žrtvuje nešto što „mnogo voli“ da bi spasao univerzum, ovo nije predstavljeno kao patetično-teatralna scena u kojoj se protagonist cepa na dvoje i žrtvuje deo sebe, već kao sasvim jednostavan izbor koga pravi neko ko emocije poznaje i proživljava ali one ne rade nasuprot njegovom razumu niti njegovoj volji. Harmonija između volje i ljubavi koja se manifesto zaziva u poslednjoj epizodi je tako vrlo prirodna jer i pored svoje konfliktne prirode, Jordan je za Morrisona zrela, zaokružena, odrasla osoba i neko ko ne žrtvuje budućnost prošlosti već prihvata promenu i evoluciju kao temeljni zakon prirode. Morrison, naravno, nikada nije bio hardcore kroulijevac – mada jeste u magijske rituale ušao preko Crowleyja i napisao i pozorišni komad o njegovom učeniku Victoru Neubergu – ali njegov svetonazor svakako može da se prepozna u spoju ljubavi i volje, kroz sve njegove priče o magiji koja nije metafizika nego samo fizika što je ne prepoznajemo, ali i njegovu naglašeno „narodsku“ ljubav prema radničkoj klasi – revolucionarnoj sili čija, jelte, volja, menja svet.

Ispisao sam petnaest hiljada karaktera a nisam ni pipnuo druge teme koje Morrison ovde istražuje, team-up sa Flashom, aluzije na Michaela Moorcocka i pokojnog Richarda Corbena, „buddy cop“ podzaplet sa Zelenom svetiljkom koja je živi kristal, krilatu decu koju Jordan „usvaja“ (i daje im savet „Budite najbolje verzije sebe i NIKAD ne sledite harizmatične vođe“ – a oni kasnije kažu da će da odu u svemir, da vide sve i urade sve a onda da se vrate i pomognu drugima), kratak povratak Hala Jordana u kokpit eksperimentalnog aviona gde iz principa, bez obzira na to koliko je misija opasna, on sa sobom ne nosi prsten Zelenih svetiljki, nisam govorio ni o tome kako prsten sada ima drugačiju ličnost, i da je odnos između nje i Jordana dublji i intimniji, nisam pomenuo ni žive igračke, pterodaktile na navijanje, falsifikat čitave planete Zemlje, ni Hectora Hammonda u finalu priče, čak ni jednu epizodu u kojoj narativ posmatramo kako se odvija unatrag. U ovom stripu se toliko toga dešava da bih mogao da napišem još tri puta ovoliko a da ne iscrpim sve njegove teme, reference, aluzije, parodije i tehnike.

Ali moram da umesto toga primetim kako je Liam Sharp ovde pružio partiju života. Morrison je jedan od meni najdražih strip-scenarista svih vremena, to se zna, i on je ovde u robusnoj formi, ali Sharp… Sharp je i u prvoj sezoni demonstrirao zastrašujući autoritet, dizajnom i lejautom stranica, neverovatnim pripovedačkim bravurama, moćnim prizorima, ali druga sezona je bukvalno kao da se klonirao i da je gotovo svaku epizodu radio drugi Liam Sharp, bez ikakvog napora prelazeći iz silver age stilizacija u hiperrealizam, iz kadriranja i rada sa konturama čistih linija i sa malo senčenja, koji ne bi bili strani eri u kojoj su Gil Kane i John Broome radili ovaj strip, u ekstremno digitalno procesirane epizode koje ostavljaju jak retrofuturistički ukus (i u kojima Sharp potpuno izbegava statičnost od kakve skoro po pravilu pate ovakvi stripovi – videti recimo treću epizodu). Njegov rad sa okvirima panela, njihovim oblicima i rasporedu po stranici je još smeliji i još funkcionalniji nego u prvoj epizodi, sa jasnim signalima da je Sharp ovde u turbo-modu, pucajući iz svh oružja jer Morrisonov scenario ne daje ni predahe ni momente dekompresije. Sve je ovde pripovedano najvećom mogućom efikasnošću, sa prelazima između scena (i univerzuma) u koraku između dva panela, sa tekstom koji smele kosmološke koncepte pakuje u dve-tri rečenice a da ostane mesta i za gomilu neartikulisanih krikova koji dobijaju svoje oblačiće – Sharp svemu ovome daje neverovatno gust a opet jasan grafički život, uspevajući da pored brzog pripovedanja i stalno maštovitog lejauta još i poseje nezamislivu količinu omaža svemu i svačemu: Sudiji Dredu, Richardu Corbenu, Heavy Metalu… Utoliko, The Green Lantern Season 2 ne samo da je još jedan lepi srednji prst pokazan „kinematskim“ stripovima i dekompresiji u pripovedanju već i postiže maltene teorijski neprihvatljiv uspeh da gotovo svaka epizoda ima sopstveni stil – često radikalno različit od onog što je prethodilo i onog što će doći – i različite tehnike, a da opet sve deluje ubedljivo konzistentno i, pa, lično. Sharp je možda najbolji primer kako u srcu korporacijskog stripa koga su decenijama crtale čitave legije crtača – mnogi od njih smatrani najvećim majstorima zanata – možete kreirati izuzetno karakteran, prepoznatljiv rad koji se ne vezuje u jedan tip izraza niti stila, već se prepoznaje najpre na nivou naracije, upečatljivosti prizora, organizacije stranice. Ne sećam se da li sam to rekao prošli put, ali Sharp je neko ko daje možda najveću količinu informacije po kvadratnom milimetru stranice među modernim crtačima, sa smelim, skoro drskim lejautima i složenim narativnim putem kroz tablu, a da mi njegov crtež nikada nije naporan niti deluje natrpano u svoj svojoj zgusnutosti.

Za ovu priliku svakako treba ukazati i koliko je kolor, pogotovo u kasnijim epizodama, preuzeo na sebe da bude „glavni“ deo grafičke dimenzije ovog stripa a mada je Steve Oliff i ovde junački doprineo na tom planu, nekoliko epizoda koje je Sharp kolorisao bez njegove pomoći su možda i vizuelno najimpresivnije. Možda je najbolja ilustracija snage Sharpovog crteža to da kada u kasnijim epizodama letering umesto veterana Toma Orzechowskog preuzme Steve Wands, tekst odjednom deluje nedorastao Sharpovim fantastičnim vizijama, sa Wandsom koji pruža jasan, čitljiv dizajn, ali decidno ostavlja utisak kao da kasni dvadeset godina za Sharpom.

Prva sezona ovog stripa bila je snažan, nemilosrdan udarac po njonji, demoliranje ideje o tome kako treba da izgleda Green Lantern strip posle više od decenije diktata (i direktnog kreiranja) od strane Geoffa Johnsa, odlazak u sasvim druge strane i orgija kreativnosti. I mada mi je zbog toga ovaj strip neverovatno prirastao srcu, The Green Lantern Season 2 je, zapravo, za prsa bolji rad sa pričom ispričanom još efikasnije, koncepcijama zaokruženim na veoma zadovoljavajući način i sa Liamom Sharpom koji se ovim upisuje u red najvećih crtača superherojskog stripa ikada. Da li ovo da čitate? Pa, The Green Lantern Season 2 je pomalo kao neki rudnik: što više mu budete dali – vremena, volje, anotacija – to ćete u njega duble ulaziti i u njemu nalaziti sve više i više dragocenosti. Neko želi samo da se opusti uz omiljenog superheroja, ali The Green Lantern Season 2 nije strip koji će vam opuštanje dati baš TAKO lako. Zato će na kraju ono biti i mnogo slađe.

2 mišljenja na “Pročitani stripovi: The Green Lantern Season 2

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s